Друга прича: Пад анђела!

 Методије је, у ствари, умро још ...- тих у Истоку и намах се повампирио. Није нападао поштен свет, и кад је то радио најволео је курве да посиса и напаствује. Задњи пут је примећен за последњега рата како скаче на пуштену стоку.

Сад, и ако се јавља нема ко да га види.

Овај Методије, што се овде помиње, тај никад није постојао и не види се  разлог шта је састављач имао то да чини, то јест: да измишља човека који се већ родио па стиг'о и да не умре.

 

 

                                            Из ненаписане рецензије

                                            покојног Сретена Стаклоједца,

                                            стрица  по функцији 

 

*

Најтеже је поверовати.

Најтеже је веру наћи у себи.

После све крене својим током.

Божјим током.

Није срамота признати заблуду. Ма колико она дуго трајала и лоших догађаја донела. Јер није дете криво за неверништво својих родитеља. Шта зна макања о томе који је прави пут и на коју страну треба да крене, а још ни проходало није. Макању воде други а кад одрасте, ако је погрешно вођена, нормално је да није на правом друму. Тако настане заблуда. Не може се заблудети матор човек. Ако се то деси, ђаво је умешао прсте или је у питању будала.

Веру пронаћи у себи, самим тим и Бога.

Бога да пронађеш, не да Га гледаш, јер га видети не можеш, него да Га осетиш, да је с тобом.

Осетићеш кад буде у теби, душу кад ти оплемени и обогати за сва времена за вјек и вјекова. Амин.

Остали су сами на свету: он и зло. Да поведу рат, да им нико не би сметао на бојном пољу. Куд се дао остали народ? - њему није битно. Он води битку за Господа - не због себе или људи. Он је ратник вере. Праве вере. Нема везе са тиме она зарђала пијачна тезга где је почињао и завршавао се његов профани универзум. Ту где га ратни друг држи само због тога што му је ратни друг. То је споља. Његов езотеријум - то је ова битка коју води и за коју нико не зна. Не зна ни он. Сада. Сазнаће за дан-два, годину-две, можда већ сутра. Можда никада.

Не жели нити да је каже (и када би знао), јер то не чини због славе. И зато што још не зна (а можда никада неће сазнати). Знамо ми (откуд?) – к'о да зна он сам (зашто?). Људи ће се потрудити... као и увек када треба неком зло да се рекне или учини. Људи увек учине да зла реч и зло дело нађу свој пут до људи.

Најтеже је спознати веру.

Цео живот потраћио је живећи као биљка или животиња без икаквог просветљења. Ноћивао је и зорио к'о незналица и неверник, к'о магарац што уздигнутог уда иде међу народ а не зна сврху свога ходања. К'о незнабожник. Балавио је к'о сам ђаво што зна, поготову кад угледа дванаестогодишњу девицу како се сама смуца кроз његове атаре тражећи љубав о којој је сазнала из управо одгледаног холивудског филма. Ништа он о томе не зна, знамо ми.

Слушао је мајку и оца, и бабу и деду, и стрица и стрину, и комшију и кума. Кад год је чуо, слушао је колико је могао. Бала на устима му некада то није дозвољавала. Бала која није цурела за хименом који је и ђаволу сладак већ због обдарја којим га је даровао Бог чинећи га јуродивим. Али ту се није ништа питао. Бала је долазила и одлазила, некад ју је мењала пена, бела пена, некад крв од закланог језика.

Велике су новце дали докторима. Не да га излече, него да прикрију. Божји дар се не лечи. Тешко се и крије. Да може у војску, да тиме стекне право да се жени – за то су новце дали. Да може у цркву ко човек да уђе са децом, кад их добије. (Знао је како се праве деца. А...аааа...не... то није тешко. Гледао је слике. Није будала. Никада није будала био. Не воли то да чује).

Не сме ружне мисли да мисли. Ту смо да му не дамо. Бар да помисли да неко од нас људи нисмо као остали. И таман кад помисли да је пронашао човека да му ударимо нож у леђа. И да га подчикнемо, па да подврискујемо од среће што смо опет понизили човека, кад већ људи нисмо. Ту смо, ако можемо, главу да му сломимо. Молитвом је, ипак злотвор, научио да се брани и да се клони невоље. Па и ми морамо да устукнемо. Не од белега на његовом челу већ од страха да не будемо проклевени.

Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље...

Неко га је научио. Негде је чуо. Можда кад је ноћивао испод ћивота. Кад је покушавао да ноћива, а, уистину се целу ноћ тресао што од страха, што од грознице. Остала му слика у памћењу, слика силуете на вратима цркве, црне силуете. Што чува ђаволима улаз а њему излаз.

Баба га је чекала целе ноћи пред вратима. Увијена у црну мараму, жалила је некога одавно прежаљеног и мараму није више скидала чак и када је заборавила кога жали. Али бабе увек некога жале и никога не прежале. Она је тутнула монаху увијутак у руку, пољубила му исту, целивала икону и мет'ула пару на њу. А онда изашла и њега оставила да је гледа кроз отворена врата. Наслонила се на углачани од пољубаца верника стуб вратни и ту преседела целу ноћ а да се није ни померила. Чиме је могла да подмити монахе који су се одрекли овоземаљских добара да оставе врата од храма целе ноћи отворена, то никада није сазнао?

Исту такву силуету је гледао много пута после тога. Крио је од људи да је види али је видео. И на многим местима. Не би људи веровали да им каже где је све виђао црну бисту. Не би му поверовали ни зато што та појава није више имала никакве везе са његовом бабом, нити са оним коначењем у цркви славног манастира, кад су се надали исцељењу. Осећао је увек за вратом, у почетку се окретао и назирао тек траг црног дима која бежи од погледа а касније се навикао и више није тражио доказа о постојању црне утваре у његовој сенци.

Је ли помогло? Питали су се многи, питали су их пуно и он је касније тражио одговора на то питање. Стварно, пена се није више појављивала, није падао у тешки лунатички транс и сан, јесте глава је настављала да га боли али је све било другачије а на боље. Пообрадоваше се сви укућани и пооштоваше бабу више него јој је следовало.

Било му је драго због тога. Волео је бабу мимо других и моћмо.

Рекли су му:

''Сад можеш у свет. Бићеш човек: можда. И то је нешто''.

Било му је мило тада. И дуго после тога. Док није разазнао и схватио ону реч на крају: ''можда''. И то не њен смисао већ превару која му је њоме подваљена. То ''можда'' је, у ствари, оличавало суштину његовог стања. То ''можда'' је одвајало њега од осталог света. То ''можда'' није му дозвољавало да вежба прављење деце онако к'о што су вежбали његови вршњаци и исписници уживајући чак у томе. Није давао голове на пољани са низбрдицом на крају. Дозвољавали су му, у најбољем случају, да трчи низ брдо и да им доноси одбегле и непослушне лопте. И: да их гледа. То проклето ''можда'' га је уништило, било му је заклети непријатељ и крвник, и пре и после ћивота. И пре и после живота.

Мрак је долазио свакога дана. Неко је то у универзуму тако подесио да никад не омане. Он зна да је то Бог учинио, кад је стварао свет. Кад је био мали није знао за то осим за страх и непријатности које му је мрак доносио. Мрак са силуетом. Глуво  доба ноћи. Он не спава. Не сније. Није ни на јави - ни у сну. Није ни у цркви, ни у својој собици. Али води битку. У себи. Прво са цифрама и својим пијачним губи'цима, (где је он у губитке рачунао време а његов ратни друг је у неповратне губитке рачунао новац), а после са својим намерама да стане злу на пут. Да јебе мајку мајчину: злу!

Стајао је он у злу и у вуковарском блату, тражио је зло кроз сарајевску маглу, умало га зло није убило на дреничком камену. Свуда је било зла. И свуд је баш он морао да се нађе поред њега. Е...ее..не... неће вала више! Има да се томе стане на пут! Зна он ко производи сво то зло: то су одметници божји.

Свуда су га водили. Скоро џаба. Нису га терали на силу. Сам је ходио. Дали би му да једе. Обукли га у сивомаслинасто сукно. Натакарили капу преко ушију. На силу су га некад изгуравали. Кад су схватили да је превара у питању, да су силни очеви новци потрошени. Он се враћао под разним изговорима и остајао, поготову у време кад је већини било свеједно ко си и шта си само ако си спреман да гурнеш дупе у процеп уместо њих.

Он има моћ.

Осетио је много пута. Први пут у војсци. Могао је да полети, да се вине кроз ваздух и да тако лебди сатима. Враћао се уморан и мокар. Упишан?! Ко за баксуза, приметише то и други. Не летење – само оно задње, што се помену.

На путу кући, тада, кад је осетио и кад је војник био,  није схватио да је време пролетело али је схватио да су га због нечега пустили раније. Остали су његови другови из собе, из вода, из чете. Остали су из њега чисти клозети и масна храна. Остали су официри које није у потпуности разумео и схватао, поготову кад би стали да вичу и да машу, непотребно, рукама.

Не, то је било друго.

Заклео се тада да више неће напуштати своје другове. Кад их има и смогадне. Зато ради на тој пијачној тезги. Зато мора да гледа људе, неки су божја створења а неки ђавоље њушке. Неће да напусти свога ратнога друга. Иначе није му до пара. Прима пензију. Велике новце су дали да оде болестан у војску а да то нико не примети. Само он није схватао димензије. Ни тада, ни сада. Иначе не би ни динара од тога узео да зна да је на превару стечено.

Од своје плате тезгарошке и не узима ништа. Друге послове и мисије има он. Док може, док је жив треба да стане злу на пут.

Рат је хтео сам. То је изабрао. Кад се пријављивао није помињао мокрења и сновиђења. Па шта? Нико га није ни питао. Кад му се то дешавало био је млад. Сада све мање, скоро уопште. Рат га излечио. Ратна терапија је најбоља могућа могућност за оздрављење. Тад је био млад. И није веровао у ништа. У ствари веровао је да не верује. Убеђивао је себе и други су га убеђивали да се нема у шта веровати. Није имао Бога. Место крста, на глави и у срцу је носио звезду петокраку, црвени пентаграм. Ту исту петокраку стискао је у шаци на асфалту неког пута који се звао Братство и јединство, оног дана кад се понижен враћао пре времена из војске. То је упамтио.

Затим је следило неколико месеци скривања код разних непријатељски расположених рођака жељних најогавнијих оговарања, док не прође време предвиђено за војску, да може да се врати – не би ли се све то избегло. Отац је слао паре а рођаци су кукали на скупоћу. И све тако у круг и преко његове главе, мада њега није било много брига. Он је свакодневно, и по мразу и по жези, излазио на реку и покушавао да хода по води. Вежбао је. Усавршавао.

Прошло је време. Све се завршило. Многи су умрли од тада. Отац и мајка, баба још и пре. Умро је и манастир са свом црквом, оном где је ноћио да би се ослободио злих болести и сила. Ко зна где је он сад? (Он није иза тезге. Не, не видите ви њега. Неко други је то).

А онда је видео рат на телевизији. Између реклама за камате од петнаест посто и вести са хиподрома са кога су приказивали изгладнеле и мршаве коње који се тркају за шаку сена, сваке вечери се појављивао рат. Чекао је тај тренутак. Сваке вечери, у исто време, иста лица, водила су га кроз чудесни свет хаоса и рата. Одмах се заљубио: у рат, у нацију, у правду. Одмах је почео да мрзи: непријатеље, невернике, неправеднике. Није више било те силе која га могла спречити да не оде и сам осети све те лепоте.

Најтеже је поверовати. После је све лако.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Једнородног...

Једном, једини пут у животу кад се осетио вредним, кад се осетио човеком да кажемо, то је било у рату. За време рата био је неко и нешто, и у својим и у туђим очима. Рат је тако узвишено  стање људске цивилизације. У рату  једино постоје поштени закони, закони природе и Бога. Анимални - да није то мало претешка реч? У рату се све стране боре за правду. Свака има своју правду и све су подједнако тачне и важне. У рату побеђује храбрији и јачи, и упорнији, као у џунгли или савани. Као на дну океана. Као у космосу. У рату побеђује увек: неко. Али су и они поражени могли да победе: само да су изабрали праву страну.

Опет је јездио путем Братство и јединство, сада, тада, у камиону. Било је хладно, ветар је пирјао кроз пукотине цераде. Он је стискао звезду пентаграм. Кад је одлазио. Опет се истим или другим путем враћао, са истим или другим камионом. Само је увек различито стискао у руци: час плочицу са тробојком, час четничку кокарду, час амблем са орловима.

И бивао жив. Увек је остајао жив. Није га 'тео метак.

Кошмарно је његово стање духа. Вазда било. Ноћивао је слабо, ујутро га болела глава. Вазда. Није се радовао свитању, још мање сутону. Једино би у подне по некад бивао спокојан.

Жене су се подавале војницима. И да нису хтеле: ко их је питао?  Меке су и влажне, понекад. Уплашене, випе. Није то знао. Док није видео. А он је волео само једну. По имену и презимену, праву а не измишљену особу. Овде може свашта да се измисли, таки је посао. Међутим она је била права, он је био ратник. И није чезнуо за њеном влажнином међу ногама. Хтео је да је љуби у лице као мајку или сестру. Хтео је да је чува, да је дарује. Само да је гледа, било би му доста.

Кад год је имао времена, а то је радио само због Ње, одлазио је на неку воду да вежба ходање по њој, по води. И научио би да га разне друге ствари и обавезе нису одвукле од тога наума. И да се она не удаде на брзину за другога и мало после умре на порођају. Све к'о у измишљеној па написаној трагедији.

Чуо је на улици да су вештичје чини у питању, неко је бајао и разболео ју је, потплаћен љубоморним новцем опасником. Давно је то чуо, па заборавио. Не памти баш најбоље. Сад се, скоро, тога сетио, нема неки дан томе. И одмах томе придао велику важност и сасвим нову димензију примерену стању у коме се налази. И плановима које кује ли кује има већ ихаха времена. Да се више нико не понови оно што се њему и њој догодило. Да не умре неко због вештичарења.

Мало је био са женама. Кад је могао, тада се он надао једној. Кад је остао без ичега најлакше му је било да се сам пипа. Сад не ради ни то. Више се не пипа, не рукоблуди. Грешно је и могу да му израсту красте и длаке на длану са којим би то радио. Воља и вера се губе кад  се то чини. Богами, и здравље. То што му се понекад деси ноћу, само од себе, у сну, за то није крив. Добио је  опрост. Исповедио се. Није се пожалио и није тражио опрост што се још кад-кад и упиша у сну. Држао је да то није грех.

По прелету птица, може се разазнати. Шта се хоће, прво да се зна, па после да се бира птица чији ће се прелет пратити.

А: она?!

О чему је она размишљала?!

Ономе преко пута, ономе опиченоме, ономе што чудно гледа на њене прозоре, ни јато највећих птица својим прелетом не могу предсказати будућност. Њему ни попови не могу очитати какву корисну молитву, а за гатање и бајање чини се да је касно. И није вољан, очито је да није вољан, ни да плати. Колико би она хтела. Нема ни чиме, види се по њему. Само гологузани живе у овим уџерицама са истим двориштем у средини а на које гледа са свога прозора на спрату.

А: он!?

Долазио је.

Доходио је у почетку само до улаза, провиривао. Имао је страха, то је било очигледно. Још му је хладно у костима, треба га разумети. Од оног ноћења у цркви му је још хладно. И у срцу има страха а тај страх је најгори. Тај страх потиче од незнања или неверовања, верујте то је исто, и зато је најопаснији. Па корак по корак је чинио да победи своје страхове. Охрабривали су га присутни и сам свештеник. И било му је угодно. Људи су тихо постојали испод сводова храма, господствено су ћутали. Само су се у тишини крстили. Били су у својој ћутљивости исти и једнаки. Свештеник је био драг и љубазан. Разговарао је са њиме, стално га саосећајно држао под мишком, водио га и показивао му. Нудио му меда и воде.

Кад се схватило да је смеран и заинтересован, кад се видело да се ослободио страха, позиван је да долази редовно, даване су му подуке, ишао је на веронауку, са све самом децом око њега, и чак су имали поверења да му дају књиге које је носио кући и читао. Само су га саветовали да их пре читања увије у новинску хартију а да их не би мастио. Враћају деца омашћене књиге, ђаво их однео. Неке и поцепане. А то тако не  треба. Није само да се један послужи него је потребно генерацијама. Поготову сада кад су цркве пуније него икад. Сад кад се људи враћају вери. Сад кад су људи бољи – ђаво их однео.

Сад је разумео, (''сад'' је пуно времена после његових првих долазака у цркву), никад више људи у цркви и никад више неверника и ђаволових слуга. Све зна. Све је научио. Само је слушао шта други говоре. То бар није тешко.

...од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од светлости, Бога истинитог, рођеног, не створеног...

Долазио, помагао. Није било важно да ли киша пада или сунце пече. Постао је црквено биће. Касније је дошло до тога да кује друге планове. Кад се просветлио. Кад је ушао у догму, кад је стао да живи у складу са догматима. Није више био лаик, па је знао. Чуо је о злу највише од попова и монаха. Да, обилазио је он онда цркве и манастире уздуж и попреко. Упијао сваку реч која је одзвањала по влажним конацима и хладним припратама.

Није било лако. Све се у глави измешало. А бешика и даље терала по своме, проклетница, кад би јој дошло. И разне промаје, с времена на време, настајале су у мозгу те је био приморан да лети ко што је летео док је у војсци био, ономад кад су га послали кући. И бол у глави је временом бивао све јачи и интензивнији.

Стискао је гардијску петокраку са српом и чекићем на средини, сећа се да  му је неколико капи крви са длана пало на иначе прашњаво седиште аутобуса којим је јездио у понижење.

Постио је. Хиландарски. Хтео је само најбоље.

Није јео. Није пушио. Тезга му је душу убијала.

''Време је поста, седите кући и молите се, не тргујте!'', викао је на муштерије, које касније стадоше да зазиру од њега.

Молио га је ратни друг да се мане тога, макар док је на послу. Да не пропагира веру 'де јој није место. Ту су људи долазили да тргују и буду, по могућству, преварени. Црква је за оно друго.

Свуд је место за веру, знао је он. Вера је живот. Да није Бога не би било ни нас. Да није нас не би било ни вере.

Магловито је спознавао свет око себе. Често се чудио како људи могу уопште функционисати по тој невидљивости. Није могао да претпостави да можда он и њему слични слабије, од магле наравно, могу да виде људе и догађаје. Можда магла није у свету него у глави?! Можда је болестан, али он то не зна. Све и да има неко да му каже, не би овај поверовао. Хтео је да то буде иза њега, да се не помиње тај мрачни период његовог живота. Кад већ није имао детињство и младост макар ове верничке дане да проживи без подсећања на то.

...одричем се сатане, и свих дела његових, и свих служитеља његових...

Онда се и крстио.

Није могао да буде сигуран је ли то некад урађено са њиме, је ли крштен?! Није имао кога да пита. Сви су мртви и сахрањени којекуда. Изгореле су и црква и црквене књиге, тамо где је то могао проверити. Изгорео је цео завичај где би могао да лебди дух његовог крштења, тамо где би без икаквих књига осетио је ли или није?! Баба би знала. Али где њу сада да нађе? Неће ваљда да гата и призива мртве?! Он мора томе да стане на пут а не да поспешује такве искривљене духовне активности.

Свештеник се сложио да то ураде без обзира да ли се то учињено раније. Богу ће бити мило и опростиће ако је грешка у питању а још милије ће му бити ако се стварно сада крсти и тиме приводи у његово стадо. Кум му је био ратни друг. Купио му је белу кошуљу, водио га за руку око олтара. Јели су после колаче на тезги, која је морала и тога дана да ради јер не може да остави редовне муштерије на милост и немилост конкуренције.

Он се просветлио. Није додиривао тло док је ходао. Није му више падало на памет да вежба ходање по води. Схватио је да би то значило призивање нечастивих и злих сила. Лебдети изнад земље јесте божански дар - ходање по води било би ђавоље масло.

Он се просветлио.

Свештеник му је казао:

''Па сад да се и ожениш и, даће Бог, децу да рађаш''.

Уопште није био начисто мисли ли озбиљно или је то рекао реда и шале ради. Не зна, није ни важно. Чуће. Само је његово да иде и слуша шта говоре умни божји посленици. Ипак, да би децу са женом добијао морао би да ради оне ствари којих се гади и које црква забрањује (тако је он то тада схватао).

Није пропустио ни једно предавање, ни једну литургију, ни један пост. Радио је послове у цркви и око цркве, у парохијском дому. Јурио је продавце црквених календара на пијаци, са некима се и тукао. Пропагирао је веру више него ико икада у овом граду. Протурао лажне вести да су свеће које продају Цигани на улици од воска покраденог са гробова и да су пуне воде. Борио се свим силама, као свети ратник.

Слушао је монахе и оце како говоре о врачарама, гатарама, лажним пророцима и видовњацима као о најљућим непријатељима хришћанства и православља. То су ђавољи радници. Опаснији су од секти или комунизма. Они се представљају божјим радницима па су зато још гори. Народ их не разликује од свештеника а обраћа им се углавном кад их каква мука притисне. Слушао је: накотило се таквих по овој нашој земљи па трују народ неверништвом и заблудама. Узимају му и оно мало сиротиње што им је претекло после свих ових година. Отимају људима душу, чуо је.

Понављао је све то ратноме другу, на тезги. Показивао је и прстом на по некога. Видео је овај, овај други, овај ратни му друг, да застрањује његов пријатељ. (То ми констатујемо накнадно, сад кад већ знамо причу препричавану оговарањима). Није му био баш најјаснији  болесни и влажни сјај очију док је говорио. Уплашио се за пријатеља. Али му није могао ништа. Док је викао испред месаре у време поста да је грех јести меса, и ратни друг је спречавао власнике месара да га линчују, још је ту и тамо имао разумевања за њега. Кад је једнога дана побацао свеће и кадионице са једне тезге и позвао народ да купује само у цркви, више није имао куд. Опстанак на пијаци са тезгом подразумева одређену колегијалност. Замолио га је да више не долази да ради. Нека седи кући, бојажљиво му је  рекао: ''можда би добро било да оде и до доктора''. Толико бојажљиво да овај није ни чуо. А није ни волео да чује такве ствари.

Није се наљутио на ратног друга. Искрено, једва је дочекао. Најзад је био слободан. Могао да се посвети својој мисији, ономе што већ неко време планира да спроведе у дело. Можда му и не би пало на памет. Можда никада не би стигао тај наум у његов мозак да није живела ту пред његовим очима. Исто двориште окружено трошним собицама, иста чесма где захватају воду, исти клозет где се празне. Свакога дана, хтео он то или не, морао је макар једном да је види.

А, и њене посетиоце?!

То је већ друга прича. К'о за баксуза њих је редовно сретао, и не мали број њих је морао баш њега да приупита, што за то:''де је?'', што о томе: ''зна ли она стварно нешто и погађа ли или само вара?''.

Ходање тим двориштем временом, како је примао веру, представљало је за њега ход по предворјима пакла. Није могао да поднесе да је ту у близини, а да он не може ништа да промени. Проклето двориште и проклет да је прозор што гледа на његов прозор. Проклета да је похотна силуета што некад зна да стане на исти и да га посматра. Стално силуете! Некад црне, некад похотне и грешне. То га ђаво призива.

Крештање птице углавном доноси лоше вести и предсказања. Шта може да буде добро из кљуна гаврана или злохутне сове? По грактању се смрт предосећа. Само треба имати знање па погодити коме је смрт намењена. Има компликованих метода врачања кад се смрт окрене према другоме и ако гавран није тако мислио.

А:она?

Само да Бог поживи кризу и ратове. Док је тако, има посла и за њу. Људи највише траже једни друге, покушавају да се излече а све је мање оних које љубав на неки начин мори или слади. Нема више посла у вези љубави. Нико нема жељу да другога опчини, да га неко мимо своје воље заволи. Сад углавном, лече се, или траже једни друге, погубили се по ратним пољима, или гледају једни другима врат да сломе. Кад треба некоме врат да се ломи: тада најмање паре жале. Деле и капом и шаком, само да магија успе. Воле и да им се предсказује будућност, али и ту мало траже информација о љубави, углавном их паре и богаћење занима. Отворили би фирму, или би се кладили, па их интересује има ли шанси да се обогате преко ноћи.

...једносушног Оцу, кроз кога је све постало...

Само се плаши оног прозора, оног преласка кроз  двориште. Осећа страх, извесни и доказљиви. Није све потаман са тим посматрачем и пролазником. Није све потаман са његовим мозгом а још мање са намерама које намерава.

А: он?

Стискао је метални крст у шаци. Ходио је да се причести, или је ишао на молитву. Сада је стискао крстић такође до крви. Исцепао је онај папир на капији. Оглас је био. Он га је исцепао у стотину ситних комада.

А: она?

Она зна да га је он искомадао. Велику мржњу је видела у сваком новом комадићу комаданом.

Гатање, врачање, црна и бела магија, карте, тарот, гледање у длан, читање судбине из кафеног талога, продаја талисмана, скидање чини, везивање клетве у чвор, одвезивање учворених клетви, окултизам...

А: он?

Имао је већ искуства он са таквима. Само тада није знао ништа. Важније му било да види длакаву минџу него да се бори за веру. Био је млад. Кад је био мали гледао је стрину како врача и баја. Била је позната вештица у Истоку и околини, ма у целој Метохији. У почетку стидљиво наступаше али од кад јој муж умре онда све више и више. Није више имао ко да је обузда и пијан млатне кад претера! Није више имао ко да избија из куће једући срчу где год стигне!

Његов несретни стриц је мањкао од унутрашњег крварења које је изазвало парче стакла, једно парче од многих које је за пијаног живота несрећник зубима згрицкао и појео. Стриц му је био најпознатији једач стакла у околини. Што је јео стакло, то нико не зна?! Вероватно није знао ни он сам. Чинио је то највише да народ види па да му плати које пиће. И да би се доказао. Ломио је пивске флаше о главу са невиђеном техником. Ретко се кад повређивао, а, и кад би се то десило мет'о би влажну марамицу на чело и настављао са опијањем. Стриц умро а она, стрина, се препородила. Пролепшала и развила посао. Сисе су јој још више набрекле а пичка се расцветала. Долазили људи са разних страна. Ко за бајање, ко за пичку – није правила разлику.

Да, још давно је он то спознао, то зло. Само тада није знао ништа. Па тада ни једну црквену књигу није ни видео а камоли прочитао. Та иста стрина му је тада, кад је био мали, а стриц се већ охладио, и показала ону ствар. Он се вртео по њеној соби а она била расположена и поднапита.

''Кад се вратиш из војске научићу те... јер вама којима Бог узме памет дода увек на друго место'', казала му је тада са задигнутом сукњом и раскреченим ногама. На белим гаћама, сећа к'о  данас да је било, видео је жути траг остао од јутрошњег бављења.

...гледање у јетру, џигерице, предсказивање по понашању животиња, по времену, облацима, астрологија, звезде...

Крио се после војске, после кривења да је у војсци, није смео насамо са њом. А она је у ствари и заборавила, већ следећег јутра кад се отрезнила. Више јој је било мука од брље, није јој падало на памет да се присећа шта је радила. Много тога је она за живота урадила да би се сетила такве ситнице. Али се он плашио да се ни присети и да га не примора да опет гледа онај жути потпис на гаћама. Срећом, дођоше ратови, па он оде у бели свет.

Морао је да има план. План, ако желиш да га имаш, онда мораш да га смислиш.

Имао је он план.

''Дођи сутра, дођи за три дана ....'', говорила му је она.

А он био упоран. Најтеже је било да реши. Кад је решио није имао намере више да стане. Мора до краја. До копља и пробадања аждахе!

А: она?

Она гледала да га скине са врата. Не свиђа јој се комшија . И плаши се од њега. А нема куд. Почео сваки дан да се појављује, да тражи услуге. Мутан му поглед, стално њиме шара кроза њу. Стално застаје на пола реченице, не зна 'де је стао или куд је са причом пош'о.

А: он?

И био је упоран, јесмо ли то већ казали?! Стискао је нож у руци, још први дан кад је пробао да уђе. Кад је био при себи држао је подугачку бритву за дршку. Кад се изгуби: стезао је и сечиво. И опет је цурела крв. Није био начисто, бар у почетку, шта ће радити са тим 'ладним оружјем. Није му била најјаснија намена тога ножа. Несвесно га је и покупио једнога дана са тезге, рекао је ратноме другу да му треба за кухињу а овоме било свеједно само да што пре оде са пијаце и престане да му плаши муштерије.

А: она?

Крв му је некад текла кроз џеп, па поред ногавице у ципелу али није одустајао. Кад га је први пут вратила са прага, дуго је након тога стајао под прозором. Она га је гледала кроз завесе и мислила се куд са собом и шта је снађе?! Увек је била магнет за лудаке, отуд сад и овај у дворишту. Од лудога и будале, додуше, најлакше се узму паре. Само овај није баш... Молила је газде од собице да га избаце, она ће плаћати, треба јој за канцеларију. Али они нису хтели да чују. Редовно плаћа, шта сад треба да се замере са попом који се интересује за њега, и са организацијом ратних ветерана чији је истакнути члан. А најважније је да има редовна примања и да плаћа редовно. Тешко је данас издати тако руинирану собицу по тој цени. А њега као да је брига за цену. Да га истерају, па да она не узме: јес'!

Можда је и то чуо!? Мада делује као да га баш не интересују свакодневне, животне, ствари. Нека велика мука, неземаљска и несвакодневна мучи њега. То се види и кад га не гледаш. То се осећа.

А: он?

Ноћ му у задње време опет ништа добро не доноси. Он се доброме и не нада али би волео бар понекад да нормално одспава и да не страхује хоће ли се пробудити мокар. Доброме се и не нада. И не треба да се нада. Ничим није залужио да се тако нешто њему догађа. Мислимо, да се догоди нешто добро. Грешан је. Много је грешан. Свештеник се мрштио кад му је ономад помињао стрину. Казао му је да не мора баш свега да се присети и исповеди то исто што је ископао из малог мозга. Прошло је време, а, и он је био млад. Ништа није згрешио. Она је.

Он је нож потегао због Бога. Бранећи Бога! И због људи. Бранећи људе од себе самих! И кад је потезао то је чинио за добробит других. Он није пролио крв себи да угоди, или да се овајди од тога. Њему крв не прија. Не гади се али му не прија. Много је крви видео за време свога војевања да би је сад био жељан. Али зло мора бити уништено! Он зло жели да убије. Тако ће себи отворити врата раја.

Зло је он убијао.

''Дођи сутра, прекосутра и донеси паре'', говорила му је.

Кад већ мора да га трпи и страхује од њега, (ипак нада се без разлога), онда нека и плати. Људи причају да има пара.

Огатаће јој он за сва времена. Ако икако измогадне.

Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса...

Не интересује њега како се вера родила. Не треба да тражи - кад је већ нашао. Он верује. Не тражи. Он је нашао. Како: ако није тражио, како је нашао? Осетио је у себи. Она је ту у њему. Има је. Он пости, он не једе. Он не пуши, не пије. Не рукоблуди. Није могао да разуме људе који то не чине. Да је каква власт, он би законом одредио шта сме а шта не сме да се једе или ради. Никакви Срби и православци нису ови људи око њега. Не верују у Бога. Нашега Бога. Једног јединог и правог!

Свештеник је говорио да су секте све јаче и јаче. Да људи више верују гатарама и разним пророчницама него монасима. Они сеју зло у народу, терају га да служи самоме врагу.

Па је цитирао Светог Василија Великог: Ко се преда врачарама и другим сличнима добиће епитимију као убице.

Говорили су: томе треба стати на пут. Они су сатанисти, терају децу на блуд и дрогирање, скрнаве нам мајке и сестре, терају синове да убијају очеве. Сви су исти, говорили су, нема везе да ли гледају у длан или окрећу крст на гробљу наопако. Сви су на истом задатку: да убију православље у нашим  душама.

Па су читали Свето писмо: Врачарама не допустите да живе.

Не можеш час веровати а сад не веровати. Не могу они једном бити безопасни а други пут не. Ако су сотонини ђаци, сви одреда, треба их уништити. Мораш бити божје створење или то не бити. Само, често то није ствар избора. Кад се препустиш злу онда неко мора да ти стане на пут. Ти сам нећеш. Да си могао ти би се већ одупро.

Питао је свештеника: да ли Сотона окреће човека против Бога или окреће и хушка човека против самога себе и других људи? Држао је да ђаво није тако јак да може директно да науди Богу. Још је питао: је ли она на кули зла, његова комшиница што гата и лечи, што баја и баца чини, је ли она против Бога или против оних које вара?

Свештеник му није одговорио, био је збуњен. Погледао га је ко што га је и пре и после тога пуно пута гледао са неверицом и бојазноћшу.

''Нису то наша посла'',  једино је стиг'о да му каже.

Разочарењу и љутњи није било краја. Једва је ноћ  изноћио. Сумњао је, од тада, и у попа. Да се није и он преметнуо, размишљао је. Да није и он против. Да је среће, одавно је он требао да му каже шта треба да ради а не он сам да смишља. Зар му он сам није давао да чита шта је о томе писао Свети Јован Златоусти?!

Није он глуп. Ишао је да извиди терен. И у рату су тако радили. Оду прво да виде шта је и како је, па одлучују хоће ли да нападају или не. Одлазио је више пута. Да утврди, да провери, да га одлука не мине и оде другим путем. Или да је се сам окане, да му досади. Да буде сигуран, да му рука не задрхти у одсудном тренутку или да прерано а кобно крене и посегне?! Да уради беспотребно или да прескочи обавезно?! Није он увек начисто са собом. Има тих проблема са главом. Од силног узбуђења почело да се враћа и ноћно мокрење. Због недостатка секса и полуције су се вратиле. Свештеник га је изгрдио неки дан и рекао му да то више не помиње кад се исповеда.

То што је све чешће ноћ ноћио у дворишту, испод њеног прозора, није ништа чудно. Хоће да види држе ли тајне састанке и сатанистичке сеансе ноћу. Хоће да направи списак њених посетиоца, да открије целу организацију. Искрено се понадао да ће и свештеника једне вечери затећи у дворишту. Имао је теорију и хтео је да је докаже. Јер од кад је он почео да помиње зло које се дешава у његовом дворишту, када је стао да прича шта је све праћењем и шпијунирањем сазнао, ко све долази да им његова комшиница гата и баја, и да је дотле стигао да га је чак и милиција приводила због узнемиравања, дакле кад је све то сазнао, свештеник се, прво: пренеразио; друго: до бесвести га је искритиковао; и треће: почео је да зазире од њега. Кад га види у црквеном дворишту или испред парохијског дома побегне главом без обзира . Ради то већ има неко време.

Од беса и избезумљен зато што губи свој земаљски ослонац за комуникацију са Богом, његовог референта за чекирање визе за рај, његовог духовног оца, он је посегао за пером и отворено оптужио највишим црквеним властима свога дојучерашњег ментора: за савез са ђаволом, за гатње и сатанисање. Лепо је све испричао у томе писму и послао га директно секретаријату Синода. Да га исти проследи надлежном владици, па и до патријарха ако треба.

После тога, свештеник није хтео више ни да разговара са њиме и није га пуштао више у парохијски дом и на предавања. У цркву му није забрањивао да дође али се видело по његовом понашању да је ту непожељан.

Морао је брзо да дела. Губи време и позиције. Зло се шири. Ускоро неће бити никога коме би његово дело било од користи. Никога ко би спознао димензије његовог подухвата. Сметала су му испарења тамњана, иста она која му нису сметала у цркви и која су му тамо била миомирисна. У стомаку му се превртало од муке... још је тада, на првом сусрету добио жељу да то уради. Али није могао. Није вештица била сама. Кад  је он стигао соба је била пуна неког света. Као да је знала па се осигурала.

Она га је питала: ''шта му треба?''.

Он је одговорио: ''све!''.

Поновила је: ''како све, ваљда нешто посебно?''.

Поновио је: ''све !!''.

Шта га интересује: ''будућност, нечија прошлост, излечење, чини, бајање, карте, кафени талог, мора да зна шта хоће, не може овако''.

Он је ћутао, посматрао, чекао и рекао: „све!“.

Рекла му је да дође сутра.

А: он?

Отишао је збуњен. Није био спреман, сад она може да продре у његове планове па да побегне или да се заштити. Мора да пожури. Спремио је доста пара. Зна он шта ће му отворити врата код ње. Зна он људе и жене. Мада жене није одавно додиривао: зна их. Гледа их свакога дана на улици. Све су исте. Све су као његова стрина.

А: она?

Осетила је да јој новопридошли посетилац и стари комшија не жели добро. Не, никако: добро. Не треба бити велика пророчница па не приметити лудило у његовом погледу. То се не може сакрити. Нико не би могао да препозна лудило кад би лудаци носили наочаре са затамњеним стаклима. Али, кад их не носе, као што је случај са овим, то се одмах види. Један једини поглед је довољан. Некад чак и превише довољан да се човек уплаши. Осетила је зло.

Она, ипак, може да осети, ма шта неки мислили о њеном занимању и бављењу, о њеним силама. Не би за џаба долазио толики народ да она нема никаквих натприродних моћи. Не би толики новац зарадила да је безвезајка без икакве оностране снаге. Осетила је страх. То је жена у њој. Да, и она је жена. И она је нежно, крхко и рањиво створење. Ма како то изгледало нереално. Има она своје страхове, као и свака жена што има. И плаши се оваквих као што је овај, као и свака жена што би се плашила. Да оставимо њено занимање по страни. Да одвојимо приватно од пословног.

Није била паметна шта да чини?! Свакодневно дели савете свакоме ко дође и буде спреман да плати за тај савет. Ма, радила је и бесплатно. Није баш све у новцу. Али сада не зна како себе да посаветује. Јер ништа се страшно није десило али она ипак осећа велики страх и присуство зла. Не може ни тек тако да дигне галаму или да га пријави негде, или да се пожали некуд. Руку на срце, он до сада ни једним гестом, ни једном речју није учинио ништа лоше према њој. Једино што до сада има као доказ његове лоше намере јесте њена интуиција (или нешто слично што поседује у себи) и тај невероватни поглед од кога се леди крв у жилама кад је погледа. А то је мало. Али осећа, није важно како и на који начин, такве ствари се не објашњавају.

Мора се живети. Док се не умре.

А: он?

Он се појавио сутрадан. А...аа...не..., лепо се обукао, умио и избријао. Средио се ко давно што није. Држао је у руци кесицу кафе, кутију са шећером у коцкама. И новац је држао у руци. Доста новца, бар је тако изгледало на први поглед и из даљине. Тако је и хтео да изгледа.

Све је успело онако како је планирао. Разбио се лед, нестало је зазирања, па да, новац отвара сва врата и многа срца. Он то није разумео и осећао али је видео по другим људима да је тако. Наравно да га је примила. Причали су.

А: она?

А само вече пре тога она је планирала да побегне негде и да избегне тај сусрет. Да једноставно нестане на сат - два, баш у оно време када га је очекивала. Па је одустала, јер, како год окренеш не можеш побећи. Можеш данас, сутра, а ипак дође прекосутра или накосутра кад се мора: то што се мора. Још као младо девојче, кад је конобарисала уздуж и попреко разних ибарских магистрала и кад је морала да диже ноге и кад јој се хтело и кад није, научила је, посаветовале су је старије колегинице, да никада не бежи од проблема. Што се пре суочи са њиме: мање ће патити. Ако мораш да добијеш батине, боље да их одмах добијеш, па после да видаш ране, него да их болно ишчекујеш, болно проживиш и после тога, опет, видаш ране. Колико год да бежиш, како год да си брз: проблем те увек стигне ако је кренуо према теби. Свака људска судбина има своје проблеме које мора да истера.

А: он?

Сад се припремио. Извук'о је поуке из досадашњег деловања, из разговора са ратним другом, са свештеником, уз оног дебакла од јуче кад није знао шта да тражи од ње. Мислио је само да извиди терен а није био спреман да одговори на питања. Да једноставно објасни због чега је дошао. Важна је прича, да јој пажња попусти, да му макар на трен окрене леђа, после он зна шта ће и како ће.

А: она?

Узрок њеног страха није можда само интуитивне природе. Ма, нагледала се она за ових неколико година свега и свачега. Ко све није долазио и шта све нису тражили од ње. Кад би само стала да прича како су синови тражили да се баце чини на родитеље, жене на мужеве, браћа на браћу. Долазили лудаци са фикс идејама да су неко други, да их је запосео ђаво, да су божји посланици. Долазили несрећници болесни, пред смрт, претили да ће ако их не излечи и њу у смрт повући. Најзад долазили људи којима се десило неко зло а који су мислили да је томе злу она узрок.

...и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек...

''Што је дошао?''.

Остала му родбина ка Косову. Много родбине. Ништа се не зна за њих. Јесу ли живи или мртви. Да нису у неком логору? Где су им макар кости да их пронађу и сахране?!

''Дал' може ту нешто?''.

''Може, само траје'', такав је, отприлике, био одговор.

''И кошта. Те ствари доста коштају''.

''Нема проблема'', тако, по свој прилици, препричавамо његов одговор, ''новац није проблем, само да се заврши''.

Она:

Требају јој слике тих што се траже, још боље би било кад би имао неку личну ствар, нешто што је несрећник кога траже додиривао.

Он:

Донеће слику. Друго нема. Нема ни људи а камоли ствари да им нађе. Само, није то све. Волео би и да се ожени. Да му види како стоји са љубавним питањима. Да се ту мало погура ако може. Да се баци нека магија. Време му је.

Она:

Их, то може ихахаха... Само треба да се зна на коју је бацио око. И кад би могао и од ње неку ствар да донесе, још боље прамен косе, или њену мокраћу (што је признаје доста тешко али то је најефикасније). (И јесте најбоље и са сигурним успехом, кад човек овако са стране размисли. Ако са неком женом имаш такав однос и толико слободе да можеш мокраћу да јој узмеш, па онда не би требало да постоји неки већи проблем да се зближиш са њом. Па куд ћеш ближе од тога?!).

Он:

Лепо је он још јуче рекао: ''треба му све''.

Она:

Ма, није она баш најбоље схватила. Мало се збунила. Само, овде ће требати доста посла и пара.

Он испружи руку са новцем. Нека узме колико год треба. И још ће донети.

Њој се зацаклише очи. Осмех затитра. Није очекивала да ће се ово овако развијати. Па овај је један од оних кока што златна јаја носе. Има пара а луд к'о струја. Мора га држати на отвореноме. Не сме брзо да заврши са њиме. Одуговлачити што више може. А, може.

Он:

Треба му и будућност. Хоће да зна каква га судба чека, хоће ли бити здравља, среће, пара. Све што иде. Он воли све што воле млади. Цео пакет услуга.

Она:

Ма, добиће и будућност и више од тога. Ако треба правиће сами будућност.

Тако су почели. Сво време нож је стајао у џепу и само га је он повремено додиривао. Није да му није падало на памет да одмах сконча са тиме. Али, нешто га је вукло да испита још мало, да види, нешто необјашњиво га је терало да је слуша. Има времена. Сад кад се спријатељио са њом, има времена.

На крају , на растанку са састанка где су се договорили шта ће и како ће, и где је он инсистирао да паре нису проблем, она му рече да може и да прошири услуге, не само на духовне него и на физичке, ''ако разуме на шта мисли?!''. И погледала га је ко што га је пијана стрина гледала са говнавим гаћама, ономад.

Њему:

Згадило му се, (ко и онда). Па побеже главом без обзира.

Њој:

Она је то приписивала сраму и није била намерна да одустане од тога да му узме паре на све могуће начине.

А: он?

Он је то урадио јер није био сигуран да се може уздржати да је не искасапи ту на лицу места и одмах.

А: она?

Дала му је, на растанку, кесицу кафе, да је стави под јастук ноћас кад легне да спава. Од те кафе ће му сутра гледати у шољу. Сутра да дође. Да донесе још двеста динара и слике и предмете које нађе. И ову кесицу са кафом.

А: он?

Кад је остао сам није му било најјасније куд је кренуо и где се тренутно налази. Кад је правио планове у својој промајној глави све је изгледало просто и једноставно. К'о пијан човек кад стане да гледа светлу будућност пијаним очима па се ујутро разочара, боли га глава и  мука му је. Још му је и горе. Е, тако и он. Видео је, ушао је код ње, направио контакт. И сутра ће тамо. И шта сад? Да одмах убија?! Или да сачека да буде сигуран: треба ли?

Ноћу се упишао. И свршио. Сањао је како јебе преко стола са црним покривачем и тарот картама разбацаним по њему. Много га је то узбудило. Није имао више коме да се исповеди и затражи опрост. Ујутро се дуго умивао и прао. Хладна вода му је пријала и враћала га је у стварни свет, избављивала га из прљавих снова. У заказано време: отишао је.

''Талог да се слегне, чекај'', казала му је и двеста динара је гурнула под душек, испод гузице на којој је седела.

Она:

Видела му је доста. Видела је ''да разговара са попом''. То му је болест. Мора да се чува. Не сме да једе свашта, да не прехлади, може на мозак да му оде. Ако сања попа и то да јој каже обавезно.

Он:

Мешкољио се. Сањао је њу и то преко стола. Дал' и то да јој каже?! Наравно да му није падало на памет. Поготову од кад му се понудила и физички. А, све су те вештице згодне, да их Бог убије. И ова је. Тако ђаво куша. Кога би иначе искушао са ругобом.

Она:

Опет је то поновила. Само је рекла да то доста кошта.

Он:

''Видећемо'', одговорио је.

Она:

Видела је ''и змију''. То су му непријатељи. Има их доста и сви гледају да му дођу главе. Требало би бацити чини на њих, онако за сваки случај. Да се предупреди зло. Чини и контра-чини, ако су већ бачене на њега, а по непријатељима које види у кафеном талогу: јесу сигурно. Као прво: ''ево ова амајлија, то је против сила зла окренутих ка теби''. Да је стави и стално носи. Није скупа. Ето њему ће је дати за сто динара, иначе свима даје за триста и више. То помаже и у случају да су му чинима ''ударили'' на мушкост. Да јој обавезно каже ако му ''се неће''. Има лека за то. Не мора одмах да плати, ту су, наши су. Кад има нека донесе а нека узме одмах. И тутну му је у руку. Била је то нека  ствар увијена у скај и закачена на пертлу. За дан - два да дође да вежу неколико чворова за клетве, нека виде његови непријатељи да није ни он сам и будала. Па ће после мало да пораде и на љубавном пољу.

Он:

Да је сад свештеник ту да види са каквим ђаволом има посла?! Не би њега проглашавао за будалу и лудог. Него би му поверовао и помогао би му. Овако ништа. Остао је сам. Да, да, чудно се понашао свештеник. Уопште не жали због оног писма. Морао је. Не говори му о Богу и спасењу, већ му је неколико пута натуцао (док су говорили и контактирали), како би било добро да оде до болнице, до доктора. И то којег доктора? Онога за главу. Неверник! Ништа друго: до то! Уместо да га води по божијем путу, да га води путем вере и молитве, он га шаље земаљским мешетарима душе, макар они и завршили медицински факултет. Може ли се на факултету научити веровати? Може ли се спознати људска душа и патња исте? Било је то све пре писма. После тога остао је сам. Сад кад му је најпотребније: сам је.

А, свештеник је, руку на срце, јурио колико је могао. Ишао у општинске и социјалне службе, тражио надлежне, молио их да помогну, да га хоспитализују и полече. Видео је којим је путем овај кренуо. Одговарали су му: ''знате ли Ви, Оче, колико људи што свашта причају и који нису потаман ходају овим градом и овом земљом?! Мало би нас остало напољу ако све њих у болницу гурнемо. Нема места, нема хране, и нема сврхе водити их све. Мало се разликујемо вишеједни од других''.

Није одустајао поп. Само џабе. Није било ефеката његовог рада. Можда би требало да му пружи још једну шансу, да му сам помогне? А...нееее..., после оног писма, никако не! А, и неће да се упетља у компликације које ће неминовно доћи. Мада осећа мало одговорности, зна он да је овај накарадно схватио неке његове речи, да је умислио да треба да се обрачунава, Бога ради, са неверницима.

Одлазио је и на пијацу свештеник. Разговарао са ратним другом. Овај је само слегао раменима. Давно не може да утиче на њега. И не долази више овамо. И кад дође само проблеми са њим па овај и не воли да га види. Ипак он живи од тезге. Нема другога посла  а има породицу. Ту је да помогне али слаба вајда од тога. После тога, диже и свештеник руке од свега, и ратни друг, само...

А: он?

Он стварно и изистински остаде сам.

А: они?

Везивали су чворове. Платио је. Морао је успут да измишља имена непријатеља својих, јер искрено, није их имао: осим ње. Међу именима помену и стринино име, иако мученица поодавно није међу живима. Шта ће!?, тако му пало на памет на брзину, није се надао да ће и то да тражи. Платио је.

Она:

Питала га је на крају: ''хоће ли макар у пола цене да му издрка ако већ неће све?''.

Он:

Побегао је. Не може још дуго овако: знао је. Све се теже уздржава. Најрађе би јој фикнуо нож и завршио. Само осећа страх како се приближава тај дан. Губи самопоуздања. Лакше је смислити него урадити. Шта ако не буде могао или знао? Шта ако не завршио посао, ако га она савлада? Није баш слабашна. Има снаге.

Али, ово траје већ данима. Она му трује душу. За новац га није брига али се плаши да му не пољуља  веру. А највише му смета што је схватио да она хоће да манипулише и психички: ко вештица; и физички: ко курва. Она уопште не одваја те две делатности. То у почетку није знао. Сад има још више разлога да уради  шта је наумио. Само има све мање храбрости да то учини.

Они:

Гледали су изнутрице. Казала му је да је врло близу да му пронађе рођаке. Али да се не нада да су живи. Мало је вероватно. Само још мало јој треба. Види да су у некој тмини, само не може још да лоцира где су тачно. Платио је и то.

Она:

Она га је пољубила. Па је бацила изнутрицу на врело уље.

Он:

Већ је губио живце. Није могао више да се претвара и уздржава.

И који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао погребен...

А: он?

Не, није то могло дуго да траје. Није имао толико снаге да све то издржи. И није више видео сврху да даље то издржава и трпи. Суочио се са злом, видео га из прве руке, није имао више никаквих дилема да није на правом путу. Чему даље трпети? Хаотично му је у глави. Не може да издржи. Ипак, није он баш здрав. Ако би дуже наставио овако постојала би опасност и могућност да и њега ђаво преовлада. И шта после? Он је једини остао на божјем путу у овоме граду. Ако и он изгуби - ђаво је победио.

А она зна посао. Не би она њега преварила чинима и бајањем. Духовно је он јак и одређен. Али зато она посеже за оним са чиме постоји могућност да га наведе на лош пут. Она посеже за: пичком! А њему је то још непознаница, не зна колико би дуго издржао. Мада не воли ту ствар, нешто га ипак тера да крене ка њој. Тражило му се ових дана више него иначе. Терало га. То је ваљда природно за мушкарца. То је оно чега се плаши. Више него вештичје науке. А и то је нека таква работа.

Тих неколико дана што је издржао у њеном присуству, те приче које је морао да слуша, ти ритуали које је морао да гледа и који су га болели - све је то за њега представљало прави  пакао. Посезао је за џепом неколико пута. Али је уместо ножа увек вадио новац. Није имао снаге за тај последњи чин, за коначни ударац. Сто пута је одлучио да уради то баш сада или тада и одустајао. Турао је руку у џеп и вадио паре. Само новац.

А: она?

Њој је опрезност попустила али не толико да не примети да се нешто чудно са њиме дешава. Ама, са њиме се увек дешава нешто несвакидашње али није ово баш то. Приметила је и схватила и шта се назире из џепа, приметила је да његову нервозу, да гура руку у исти и да се бори са некаквим дилемама. Била је сасвим близу истине. Претпоставила је шта може да се деси. Слатке су паре ама сладак је и живот. Не проверава се њој прерано теорија о животу после смрти. Провериће кад дође време, или неће, нема везе - само не би баш сад и одмах. Зато убрза. Узе још мало пара, па му рече: ''да сад мора да чека, урадила је шта је могла, нема више потребе да долази, јавиће му она кад треба и шта треба''.

Она:

''Нека више не долази'', поновила је више пута.

Он:

Мрко је гледао и ћутао. Није му се свидело све то. Нема намере да одустане тако лако. Није тако планирао. Кренуо је руком ка џепу а она позва (пре него је и стигао до бритве) неког и иза паравана се појави један стамени младић. Само се насмешио и показао руком према вратима. Схватио је. Изашао и био више него икад уверен да све мора да заврши врло брзо. Пропустио је силне шансе. Прва следећа која се појави мора да буде одлучујућа. Брзо ће крај.

Уопште није био свестан последица. О њима није никада размишљао. Рецимо: шта после тога. У неку руку у његовој глави се развила теорија да ће бити награђен на крају. О земаљским законима, полицији и затвору, да будемо искрени, ни једном није ни помислио. Изгледа да није ни знао за то. У овоме случају.

Ратног друга није видео одавно. Не уопште није био љут на њега. Зашто би био? Мислите због отказа? Па он је био захвалан на томе. Велики терет му је скинуо. Велико мучење му је представљало то седење иза тезге. Није могао да гледа људе у њиховој жељи да нешто ушићаре, тотално лишеним духовних димензија и аспеката. Зато је отишао до пијаце. Непосредно пре расплета. Није га нашао. Иза тезге је седео неки непознати младић.

А шта је претходило свему томе? Шта се дешавало пре него је она њему почела да узима паре и пре него је заувек прекинуо са свештеником? И најзад шта је претходило ономе истеривању на крају? Звала је полицију. Казала им: ''ено га стоји под мојим прозором целу ноћ''. И то већ неколико ноћи. Има неколико дана гађа њене посетиоце камењем. То су јој пријатељи и рођаци, шта има да их гађа, не ради ништа против закона, има право на посете.

У сну му је дошло. Мора да стане на капију и одбрани макар некога. Док не реши трајно проблем. Није њему лако. Мора о свему да размишља. Мора да се склања од попа који га тера да иде код доктора, мора да замеће трагове ратном другу који га прати и стално му исто говори. Сумња: ратни друг и поп раде заједно. Полиција исто. Она их све држи у шаци.

Целу ноћ је преспавао у упишаној и смрдљивој соби полицијске станице. Само зато што је ударио неког старца који је хтео да води унуку код ње. Неколико пута су га водили у станицу: само зато што стоји под њеним прозором. Она их је звала. То јој касније није сметало да му узима паре.

Кад је свештенику поменуо полицију: овај је полудео. Није разумео његов став да треба да стоји и стражари пред њеном капијом и под њеним прозором. Тада је схватио да мора да промени тактику. Да треба да јој се приближи и удари је директно у главу. Она је крива што га свештеник избегава. После је уследило писмо.

Па онда његови доласци код ње. Све му је опростила кад је видела паре. Мислила је у почетку: ''да тај јадничак није знао како да дође до ње, да је заљубљен, па је то мало показивао на чудан начин''.

Све је то претходило ономе што је претходило. Сад су опет на почетку. И на крају, само што то још не знају. Ни један, ни други, нико. Са једне стране чврста вера и намера да се иста одбрани. Са друге стране похлепа и спремност да се преко свега прође само да би се стекло богатство. Ето то су позиције у овим одмеравањима снага.

А: он?

Он је онај први - зашто га онда нико не разуме? Зар то није очигледно, зар није више него јасно да се он бори за праву ствар, да је на божјем путу и да другог пута нема. Није му јасно. Све то о злу, о вери, о ђаволу, о одметницима вере, манипулаторима, тровачима људских душа, о злу које доноси гатање, врачање и блудничење, све то дакле чуо је од свештеника и монаха. Све су то говорили у цркви, парохијском дому, на предавањима. Он је само слушао и све то искрено прихватио. И сад кад је решио да предузме нешто, кад је схватио да смо борбом може вера да победи зло - сад нема никога за собом. Чак га избегавају. Сам свештеник му је казао да не будали него да се смири.

Није хтео, (можда није ни могао), да узме у разматрање могућност да нешто није у реду са њиме. Ајде, ако је лоше чуо?! Али је све то што је чуо он касније и прочитао. А књига не лаже - лепо све пише. По неколико пута је читао једно те исто само да би био сигуран. Па зар да пусти вештице да вршљају градом?! Да им дозволи да заводе младост нашу?! Да их увлаче у сатанистичке секте, да их уче да насрћу на родитеље своје, да се дрогирају или да отимају децу?! Никад!

Може свештеник да се сложи или не, то је његова ствар, али он неће одустати јер он после свих тих издаја сада има посла директно са Богом. Он сада очекује признање, такође, директно од Бога. И ако шта погреши - Бог ће га казнити. Све је просто. Кад нађеш веру. А најтеже је наћи. И поверовати. Мислио је некад. Сад зна: најтеже је одржати веру. Још теже је одбранити.

И дођоше поново ноћ и мрак. Поново студен од хладног вековног камена. И наново промаја пробија кости. Не спава. И да хоће: не може. А хоће. Али не може. Свакако, одлучено је, па сан неће на очи, због латентне несанице која је узрок страха: од камена, од мокрења, од силуете. Сутра ће да заврши. Много пута је исто мислио, са истим наумом легао, сад је сигуран да ће  се то и догодити. Неће бити одлагања сем ако не умре до ујутро. Ако и умре: Бог је тако хтео, па је опет на истом, на добром путу. Ноћ је а ујутро ће да се раздани.

Ујутро је увек дан. Увече: ноћ. Тако је то регулисано. Покушавао је некад да разазна ''зашто?'' - али му није полазило за руком. Док није поверовао. Кад је поверовао све је било једноставније. На свако питање добио је одговор. Што је дан? Бог је тако хтео. Што је ноћ? Исто тако. Добио је све одговоре. Просветлио се. Али, створило се због тога и по неко ново питање. Остала је нека дилема па и обавеза. Сутра он, зато, даје одговор на то неко питање, одговара на дилему и испуњава обавезу.

Он:

Поручио јој је да се виде. Поново је променио тактику. Хоће да се извини, да се измире. Био је љубоморан, незграпно се удварао, сад је касно да се било шта мења. Али бар могу да се растану ко пријатељи. Шта је било - било је. Он је решио да оде. Одјавио је стан, напушта овај део града, можда и град. Иде несретно заљубљен али такав је живот, време ће излечити ране итд, итд.

Човек просто да се запрепасти откуд му толико енергије, луцидности и моћи да се трансформише и да влада ситуацијом?! Није био баш у претходном животу познат по томе. Он није могао да регулише своју мокраћу а не нешто друго. А сад, види га? Манипулише људима и осећањима, све плански а не би ли завршио шта је започео. Ми около се питамо?! Он зна. Дао је пуно пута одговор на то питање. Констатовано је и мало пре: Бог му помаже. Тако он мисли. Тако морамо сви да мислимо ако желимо да ову причу чујемо до краја. Јер осетљив је, може да се наљути и да нас напусти пре него чујемо крај. А зашто би губили време ако немамо крај?

А: она?

Њој је, да признамо, лакнуло. Била је оптерећена и уплашена у задње време. Он јој се десио ко елементарна непогода. Ничим изазван и непозван. Само се појавио и почео да ствара проблеме. Највише је плашило и нервирало што није могла да схвати разлог његовог појављивања и делања. Није га изазивала или преварила, није га тражила. Он је деловао самостално, без њеног учешћа, није могла да утиче на   догађаје. Једноставно, шта год да је урадила или није, он је био ту. И терао је по своме. Најгоре је што је одмах схватила да он није баш у глави потаман. Не, тачно је то. Она је то знала и док је звала полицију, јер се плашила, и кад су се спријатељили кад му је узимала новац, (јер најлакше је узети новац од лудога), и кад га је истерала, и сада кад хоће да се опросте - она никад није ни за трен посумњала да он није луд сто посто. Једино што је њу понекад доводило у дилему јесте колико је или није опасан?! Кад би она бирала за свој посао само нормалне никад динара од истог не би имала.

Признаје, у једном тренутку, проклети новац је био у питању, помислила је да може да контролише његово лудило. Веровала је да није опасан, да у крајњем случају и ако јесте - она може све то да каналише. Чак је имала и планове са њиме. И дала би му пичке да је хтео и да је добро платио, наравно. Јер своје почетке на магистрали она никада није заборавила. Остало јој од тада: давала се мушкарцима само за паре. Секс јој није представљао никакво задовољство, таман је могла без тога заувек. Огадили су јој јебање прљави Цигани и масне камионџије, што су се ређали на њој младој по неколицина за ноћ. Свако ко је имао нешто пара и ко је исте дао газди кафане могао је да је има. Свако!

Она:

Пристала је да се виде и опросте. Као да је хтела да се сама увери да ће да оде, ђаво га однео.

Она је отишла на починак и заспала сном праведног.

Он:

Легао је у постељу, обучен, уморан и убијен ко пребијена мачка. Није му сан на очи хтео. Размишљао је. Није му јасно зашто је сам на свету. Нико га не разуме, то га највише боли. Нико не разуме ни проблем са којим се суочава. Као што га нису разумели цео живот зашто не може да контролише мокрење. Као да је он крив за то. Није сада ни важно све то. Само размишља, ништа друго. Да убије ноћ. Дуга је, проклета била. Само онај коме неће сан на очи зна како је дуга ноћ. Или онај коме сан хоће а он због нечега не сме да спава. Све је у животу компликовано а не би требало тако да буде.

Сутра ће на пут. Пут славе и истине. Сутра он креће на хаџилук. Људи ће га после тога сусретати на  улици и говорити му: ''Помаже Бог, Хаџи-Методије''. Друм правде и праве вере сутра њега чека. Тако су га учили они што га се сада одричу. Само ноћ да изноћи. Кад сване онда је то нови дан и нова светлост.

И који је васкрсао у трећи дан као што је писано...

Опростиће му сви - кад заврши. Онда ће имати прилике и својим делом и речима да објасни да он није радио ништа друго до слушао црквене оце и пратио црквене књиге. Немогуће је, то себи не може да објасни и питање поставља неколико пута, немогуће је, дакле, да сви они говоре о злу а да нико не жели да се суочи с истим и стане му на пут. Нико га не разуме. А он је све схватио. Нашао је себе у вери, нашао је Бога у себи, нашао је циљ коме треба стремити. Све је нашао и све зна а опет нико га не разуме. Они лицемери што пуне цркве свакога дана, они што се као моле и посте, они што ништа не предузимају - баш ти га не разумеју и већи су му непријатељи од самих сатаниста. Неретко му се десило да баш такве затекне у своме дворишту где чекају услуге оне гатаре горе, те исте коју ће он сутра да  изведе на прави пут. Такви су га лицемери презирали кад је ономад у пуној цркви завапио за помоћ, кад их је позвао да се сви заједно одупру злу. Стали су међу собом да се дошаптавају и да се склањају од њега. Упућивали су упитне и прекорне погледе према свештенику. Најзад, и то је доживео, дечаци из црквеног хора су га фактички изгурали напољу и отели му из руку велики дрвени крст са којим је махао.

Остао је сам на степеницама храма. Осетио је демоне око себе. Схватио је против какве је силе устао. Одлетео је до куће. У мах  је добио жељу да још једном прошета по води као некад што је, пре него је постао верник. Можда је и сам крив. Под старе дане је спознао веру. Прву пут се причестио и исповедио као матор човек. И то коме се исповедио: продатој души, ономе што шурује са силама зла?!

Ако је написао оно писмо! Нема ефеката, то види, али: ако, море! Остаће за историју да је он упозоравао. Под старе дане се и крстио. Ко зна како је свештеник чинодејствовао. Претпоставља добро јер тада још нису били у завади. Требао је и то да помене у писму. Требао је да им напише да га је тај антихрист и крстио.

Тек кратко време живи као верник а и то време је суочен са великим изазовима. До скоро уопште није био божје створење а сада мора мач да дигне за веру.

...и који се узнео на небеса и седи са десне стране Оца...

А: он?

Он се, у ствари, целог живота нечега плашио. Мрака пре свега, па после свега осталог. Мрак је он гледао и споља и у својој глави. Те тмине у глави највише се бојао од свих бесветлости. (Ах, само да сване. Само да прође ноћ. Да дође светлост).

То што се бојао, опет, није крив он. Не жели да се правда али је тако. Криви су они што су га гурнули самога, малога и немоћнога, да лежи испод ћивота и терали га да ту ноћ ноћи. Све да му се те вечери појавио сам анђео он од страха не би знао да га препозна. Мислио би да је то какав демон. Нико му није објаснио зашто је ту, нико му није рекао шта све треба да очекује и кога или шта да види. И он, не знајући, пронашао само страх. Био је дете, треба му опростити.

Сутра ће све грехе из прошлости да оправда. Сећа се да једном свештеник говорио да нема безгрешних него да су само мање грешни они који признају свој грех и који су свесни истог. Сутра ће да се оправда директно код Бога. Не пада му на памет више да му неко посредује па да га превари као што је већ доживео. Биће ратник. Божји. Свети ратник. Свети Георгије. Убиће аждаху.

И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја...

Још само једна једина ноћ коју мора да изноћи негде а против своје воље. Зна да ће негде на пут после свега али нема представу куд ће и како ће то да изгледа. Уопште није размишљао о томе. Он и не зна шта је после, шта је на путу кад крене?! Он само зна да мора да пође а после шта му Бог да. Ставља своју судбину у божје руке и зато не брине шта ће се догодити. Он се плашио док није знао. Сад му је свеједно. А опет није. Њему је једино јасна слика самога чина. Једино то зна. Зна шта му је мисија и отприлике зна како ће то да изведе. После чина, после чинодејствовања, (та му је реч прикладнија јер у ствари он изводи ритуал), му је већ сада мрак. Тотални мрак. Мрак густи ко длакави створ његове стрине. Мрак мрачни ко црна магија његове комшинице. Мрак тамни као силуета на улазним вратима било чега. Мрак црн ко мозак раком изједен, ко славонско блато, ко шиптарска душа. Ко дно херцеговачке јаме. Ко одежда попа који га мрзи. Ко рђа тезге ратног друга, ко бомба коју има ратни друг а он нема. Ко гавран по чијем му је прелету и грактању она гатала. Ко ова ноћ, ко јутро које следи...

И у Духа Светога, Господа, Живототворнога, Који од Оца исходи, који се заједно са Оцем и Сином обожава и слави, Који је говорио кроз пророке...

Разумеће га једнога дана. Кад им свима буде боље од дејстава његовог чина. Захваљујући њему кад све пође на боље. Свако да убије по једно зло и ето благостања на кугли земаљској. ''Свако да смлати по једног неверника и настаће Ново Царство!''. То је он говорио и викао оног дана у цркви кад су га изгонили из ње и кад су му крст отели. То нису хтели да слушају кад је пробао да их пробуди и поведе. Није он тражио помоћи за свој чин. То он може и хоће сам. Он је тражио од њих да свако пронађе неко своје зло и уништи  га. Разумеће га и они. Само, да не буде касно. Тешко да ће он коме опростити. Нека учи вера супротно, ипак неко мора да плати његове патње.

Разумеће га и ОНА. На другом свету, додуше. У паклу док се буде пекла а он буде уживао у благодетима раја. Па ће да јој се смеје. Схватиће да је за њено добро дреждао под њеним прозором. Покајаће се што је звала полицију. Биће му захвална што га је ипак после тога примила. А платиће и што јој је новац мозак попио. Што је хтела да вади трошак и губитак од  њега за оне које је он отерао са капије и из дворишта. Највише ће се кајати што га је истерала и искомпликовала му намеру да је убије редно и како требује. Што му је нудила ону ствар - то ће посебније да плати.

У једну, свету, саборну и апостолску Цркву...

Бритва да му буде при руци сутра. То је најважније, то је поука коју је извукао из претходног неуспеха. Изгубио је много времена док је покушавао да је извади. Сад ће у рукав да је тури, па само да му исклизне на длан. И ако се посече, нема везе. (Ко зна, можда јој Бог опрости зато што страда од праведника. Он неће да се меша у те послове. Грехови су тешки али... Можда имадне среће.).

И поп треба да се постиди кад све буде готово. Да га моли за опрост. Зато што му није веровао и што му није помогао. А то је његова дужност и посао био. Он само зна да прича а кад треба испричано у дело да се спроведе онда ништа. А он лично, Методије главом и брадом, баш њега избавља из њених канџи.

Ратни друг је добар човек - њему ништа не замера, па самим тим нема ни шта да му опрашта или не. Он брине о другима. Никад њега не би издао. Заједно су и ратовали. Колико је само телевизора и разне технике спасао за време рата код њих доле. Све то да би сачувао власницима и вратио им после. Да неко не украде или запали. Он му је помагао толико пута.

Исповедам једно крштење за отпуштање грехова...

Да 'оће мало сна на очи. А да се пробуди сув. То би му била довољна награда за праведно дело које ће учинити. Умор не осећа, ако умор није ово што га стално боли глава?! Чини му се да ова ноћ никада неће проћи.

Чекам васкрсење мртвих...

Онда је заспао.

И живот будућег века...

Ништа није сањао.

Амин!

Ујутро се пробудио упишан и усран. Није се прао. Није имао времена. Сувише је дуго чекао на овај час да би га сада одлагао глупостима. Само се обрисао пешкиром и променио гаће. И пожурио низ двориште да једном већ заврши. Није му било нелагодно због прљавштине и није му сметао смрад. То је зато што ништа није осећао.

Он:

Попео се уз степенице и покуцао на врата.

Она:

Отворила му је у спаваћици са огрнутом кућном хаљином која је више откривала него скривала. Хтела је тим приступом да га мало опусти.

Он:

Издржао је само кроз ходник до собе. Није јој дао времена ни да осети његов смрад. Изб'о ју је до смрти. Рекло би се: искасапио је. Није жалио снаге. И није осећао ништа. Чак ни задовољство. Онда је лег'о на њу и онако мртву је обљубио. Ово задње није планирао. Дошло му само од себе.

''Зашто си ово урадио ?'', питали су га полицајци, сви редом.

Он је седео на дивану, поред ње крваве, такође сав крвав. И још приде: усран.

''Урадио сам то Бога ради и вере ради. Да станем Сотони и неверништву на пут. Тако су ме учили у цркви, тако ми је говорио свештеник, тако ми је Бог рекао...'', одговорио им је свима редом.

Они:

Нису га разумели. Млад полицајац, можда први пут суочен са призором страве и ужаса, добио је жељу да га стегне за врат и удави лудог. Није то учинио. Отишао је напоље и исповраћао јутрошњи оброк. Нису га, дефинитивно, разумели.

Црква се преко својих органа оградила од свега тога. ''То је дело болесног ума а не верника...'', стајало је у саопштењу.

Нису га разумели ни после неког времена кад је у затворској мензи избо виљушком неког Хаљитија. Нису га разумели па су га послали у самицу. А можда је требало у болницу?! Давно је још свештеник говорио да је њему место у болници. Али, није могао тамо да не би остали похрлили за њиме .

''То је националистички варваризам'', грмео је службеник невладине организације Сетар Сетровић, који је ето случајно заступа Хаљитија. Искасапљену комшиницу са спрата није имао ко да заступа. Она је своја права изгубила на магистрали када је истом морала да шпарта трбухом за крухом. ''Код нас националне мањине и кад неправедно затворе, убијају по затворима после...'', настављала је причу Сетрова шефица и од скора љубавница, (силом прилика). Два сата су њих двоје говорили о томе на телевизији. Ратни друг је све то посматрао и сутра на пијаци правио рекламу од тога. ''Он је код мене радио..'', говорио је муштеријама. ''А ономе сам телевизор поклонио'', настављао је. Слабо су му веровали.

Хаљити се опоравља а Сетровић апелује на Председника државе да га после оздрављења и лечења на ВМА: амнестира. ''Док год има у нашим казаматима'', (та му се реч нарочито свиђала), ''политичких затвореника од одласка у Европу нема ништа'', завршио је Сетровић који се словио као ''европски човек'' у неким круговима.

Какве везе ово има са нашом причом?

Никакве!

Можда има са неком другом. Ова прича и онако нема више смисла. Ратни друг га је сахранио после месец дана. Једноставно му је пук'о мозак од величине тумора.