Трећа прича: Пад потрошње!

 или :

...прво вежи камилу за стуб па је после остави Алаху на чување...

*

Мој ратни друг... то је најбољи човек кога знам. Поштен је и вредан. Храбар је и неће да зајебе. Заједно смо прошли сва ратишта, нигде се није обрукао. Лично сам му помагао за задњег рата да спасавамо и сачувамо телевизоре нашим комшијама да их неко не покраде или запали... док се не врате... па да им се врате после... Своје ствари није сачувао а њих јесте и још их чува...

 Из Методијеве приче Свештенику о Ратном Другу, сумњамо ипак подговореном од некога...

*

Најтеже је да се нађе почетни капитал и тако то. И добра тезга. На добро место. После све крене својим трговачким и новчаним токовима. Висока економија и трговина за овдашње услове. Требало ми је богами времена да нађем себе. Нисам схватао предности које доноси самосталнос' приватног посла. Откуд?, кад сам био богу иза ногу. Ништа ја пре нисам знао.

Друш'вена фирма била нешто друго - ничија и свачија. А и нисам се баш нарадио у њој. Кад ја поче'– и она почела. Ја: да радим. Она: да пропада. И пропаде ђаво да је носи, што није и пре, пре би ме сунце огрејало. Ко зна где би данас био и шта би све створио да сам имао своју тезгу пре десет година, кад сам и за ових пет овако успео. 'Де би ми био крај?!

После почеше ратови и ја крену тим путем, неколико година се нисам савијао. 'Тело моје дупе да брани Србе и српство. Ко их је бранио тако су и прошли. И ја са њима заједно.

А почео сам на силу. Мислим ово сад, са бизмисом. Нисам им'о шта друго да радим. Задесио се у новом граду. Нико те не јебе ни два посто. Избеглица, само те мршикају и попреко гледају. 'Де да тражим црни пос'о?! Само те истерују. Веле: ''нема места ни за нашу децу а не за тебе''. Ама ја им кажем: ''неће ваша деца да раду ово за шта би' ја био задовољан''. Џабе, бре!

Па ја на пијац'. Донео нешто техничке робе, једну приколицу натоварио кад смо кренули у бежанију, реко' да ми се нађе, јеби га, остаде ми кућа доле и све. Реко' да продам нешто да имам од чега да живим док се не снађем.

Није кренуло најбоље. Пуна пијаца. Било много фронтова и ратова па људи крали и доносили. А и криза велика па други распродају и своје, из куће, да се некако снађу и преживе. Од почетка сам кренуо штедљиво. Сваки динар је био светиња за мене док га не обрнем бар неколико пута. Кад једном уђе у мој џеп тешко је излазио на трошак. Само, ја тад још нисам знао да ћу овим да се бавим. Све је ишло некако спонтано, ко да ме нека сила терала. Живео сам од макарона и брашна из Црвеног крста, а то сам продавао кад би претекло а трудио сам се да претекне. Штедео сам јер нисам имао. Сад штедим јер 'оћу да имам још више.

Али да не лажем: ти телевизори и најзад сам трактор са којим сам све то дотерао, били ми почетни капитал. Продам један теве и одма' у Панчево или Суботицу. Купим робу, оно што се у то време тражи, па назад. Сутра већ на пољанчету поред другог телевизора још неке друге, разноврсније, робе. И тако поче. Видим ја да се може и решим да кренем озбиљније.

Мало по мало. И даље све на ледину. Каква црна тезга?! Мог'о сам у почетку само да сањам о томе. Гледам оне друге, што се снашли, па кажем: ''Вала ћеш и ти једног дана овако. Имаћеш своју тезгу или умри''. Себе сам тад наш'о. Заборавио сам на све муке. Кренуо сам да радим. Упорнос' ти је најважнија. Не смеш да одустанеш кад ти не иде добро. Овде нема ''болес'ан сам не могу да дођем'' или ''еј, нека ме неко замени''. Не! Има да будеш на пијацу или неће да те бидне. Шта ћеш да једеш?! Можда имаш за месец или два, али шта после? И на крају, како ћеш да оствариш сан: да закупиш тезгу на добро место, ако ниси стодвајес' 'осто ангажован? Зато му та упорнос' дође к'о нешто обавезно. Упорнос' јер немаш куд. Ниси мислио на време, ниси се обезбедио ко други, па сад плаћај и кад имаш и кад немаш.

Него, ја 'оћу поштено. Да се не брукам и тако то. То што сам узео по неки телевизор, по неку ствар, то сам онако ради реда и да отргнем од пламена. Да нисам ја узео, узео би други или би изгорело.  А што да носи неко са стране кад смо ми ту били наши. Ми смо се гледали са тим комшијама сваки дан, па је ред да ако неко треба да их олакша да то биднемо ми. Обашка што смо њима и наше оставили, дали смо им могућност да нам врате. Ја рођен ту а неко са стране да носи, не иде то. Ко да би мене запало да је то овде било. Говна да се једу не би мене овде запало. Боље што је то мени после помогло. И онако би изгорело. Ко све није био тамо и ко није палио, то не може ни Бог отац да попамти. И ко све није носио, на крају крајева.

А и шта сам ја узео? Кад све сабереш, да нисам обртао паре не би саставио пола године са тим'. А плус сам добијао помоћ. То ти је била пуна пијаца тога. К'о да си у сред среде Јапана или Немачке, а не на пијацу у Србију, тамо негде. Све око тебе само грундинзи и сонији.

Прво продам трактор. Био фергусон одличан. Није рађена генералка ал' није ни им'о много сати рада.Трактор био добар али није могао да се региструје па ме људи уцењивали. А нисам смео да га возим, па га узе један, брат од стрица од бившег газде, онако за делове, рече ли. Није то важно. Мене савес' не пече. Ко има са тиме проблем нека иде у цркву. Нека оде ко онај мој Методије, па нека се лепо моли. Нека се моли и за мене грешнога. Да оставим све моје а да не узмем ништа туђе?! Еј, што не иде не иде, земљу не можеш да носиш, ни кућу. Можеш нешто кућевних ствари, а и оне нису твоје: ту су родитељи, браћа.

Ко ће мени да плати за оно моје што је остало? Ко ће да посади воћке и да чека пет година да почну да рађаду? Ко ће шуму да чува тријест година да опет буде густа и вредна? Кућу, јел' има неко ко ће да ми је сагради? Или да ми плати страх сестрин, страх да не буде силована? Ко им јебе мајку, свима њима што се праве поштени! Они се обогатили на време па им сад лако. А праве се поштени само они што им је добро. Лако им из топлога и сити да се посмевају нечијој муци. Јесам! И опет би', да могу. Само би сад паметније, само вредне ствари: алатљике и машине, а не упишане телевизоре, стерам им га мајке, па не знам сад куд ћу и кудер са њима.

Мене је доста помагао и тај Методије. Још он да је тражио део, не би баш ништа шићарио од тога. Ал' он онакав каквог га је Бог дао, никад ме није ни питао. Седео је ту на пијацу и било га брига за све. Ал' нису сви кај Методије, да кажемо да је био неко други, тај би сигурно тражио. И шта би' ја имао? Ништа! Да вам кажем: ништа сад не би им'о . Мог'о би о тезги само да сањам. Него срећа и мој рад. Упорнос'.

Ал', важно је још и ово да се зна: није мени тај рат био првина, па да нисам због тога знао шта радим и тако то. Прош'о сам ја сва ратишта пре тога. Никад ништа нисам однео или узео. Знао сам, борим се отаџбину, био сам добровољац. Ако преживим имам 'де  да се вратим: у своју кућу, код мајке и оца, на своју бабовину. Имао сам тамо свој телевизор, своје кућевне ствари. Моје сам јео, кад се вратим. Ако лажем, ете га Методије, па он неће да ми да, бог да му душу прости. И он је био са мном. Нисмо се раздвајали, некако ми био таличан, није га 'тео метак и тако то.

Кад поче код нас, видим ја да је мечка заиграла и пред моју кућу. Све знам шта ће да буде, већ сам све то видео. Ништа није било друг'чије. Сваки рат ти је исти. Само је овај био најгори, јер се није знало колико нас бомбардују и 'оће ли икад да стану. То није било исто. Иначе доле, на земљу: кај пресликано.

И да завршим са тим телевизорима: нисам 'тео без ништа да бежим. Пара нисам имао нешто нарочито, мислим неку уштеђевину већу и тако то. Кућу нисам на време правио у Србију, ко што су други. Реко', узми бар нешто да ти се не спрдају. Уватим Методија под мишку, објасним му лепо, онако како је требало њему објаснити, те ето узмем тај трактор и натоварим то мало техничке робе. Ово сам рек'о онако, да се не мисли да бежим од тога или да ме је, не дај боже, стид. Него знам да ће да ме питају, злобни људи, само чекају, па боље је да одма' кажем него да се стално објашњавамо. Јесте: у почетку, пре него сам закупио ове силне тезге, продавао сам техничку робу коју сам покупио са ратишта! Ето. И?!

У почетку сам се објашњавао: те ово, те оно. Правдао се, измишљовао разлоге неке. После видим: ма шта ме брига. Шта кога боли курац?! Јесам ли његово? Нисам! И крај! Он да је мог'о, он би сто пута више од мене. Знам ја. Гледао сам их и у Хрватцку, и у Босну, и код нас. И кад ти пребаци, чини то само зато што му је криво: јер није он. Него теби запало а њему није. Није стиг'о. Није смео. Није био тамо.

Да се вратим ја на оно најважније, на оно зарад чега ми и водимо ову кувенту: на тезгу. Не би је сад дао за не знам шта на свету. Због ових слатких парица просто ми некад дође мило што сам напустио родни крај. Нисам тамо знао ништа, бре, сад сам видео свет и како то иде и тако то. Видео сам, бре, могућности које постоје. Још кад приметим како се ови около секирају што добро радим: срећи ми нема краја.

Ради се, и радило се, све и свашта. Шта је у моду, шта иде, све мораш да пратиш. Мораш да слушаш како народ дише и да научиш да ловиш у мутно'. Јер, може да ти се деси да добро продајеш а ништа не зарађујеш. Татако ти је то код нас. Није све како изгледа. Није ништа онако како изгледа, да будем тачнији. Сто зајебанција имаш иза једног видљивог и на око простог посла. На пример: док је девиза скакала. Сад, ја нисам радио ономад кад је много ишла горе, кад је била она имфлација. Али сам закачио разне скокове касније који нису били ни налик на оне из деведесетитреће али су могли да ти запрже чорбу ако радиш са робом. Дакле, нема везе роба, кад је девиза у питању, него зарађујеш или губиш купујући марку. Ту си морао да знаш да радиш радњу и тако то иначе ти било џабе све пре тога.

Сад је другачије. Има и мање посла. Није то што народ нема пара. Народ није имао ни пре. Него је то што се нас трговаца накотило ко кусијех паса. Ако настави овако, за неку годину ће бит' више трговаца но купаца. Сви 'оће у трговце. Ко веле: кад могу ови а што не би и ми?! Мисле: овде је лака пара. Не знају да је лакше копати него тезгу држати. Џабе, сваки дан се појави неки нови, натакнем га на ону работу.

Има мање посла, јесте: то је истина. Велика конкуренција али опет: заради се. Зар мислите да би сав народ овај седео овде да се не исплати?! Ма нико не би седео за бадава. Само се ја питам нешто друго. Ко бре више купује ово ђубре које сви ми продајемо?! Није ми јасно. Па сама цена  робе говори о чему се ради. А опет, иде кај алва. Знам. На крају кад све саберем и одузмем, кад размислим дубоко и филозофски: знам! Немају људи, па мисле да за мале паре набаве нешто. 'Оће за ситан новац да се осећају важно. К'о они нешто могу да одлучу и тргују. Тако стекну утисак да имају нешто, да су неко и нешто, да нешто значе у овоме пропаломе друштву.

Радио сам и са бензинем. Јест'. То је била слатка пара. Ја га нисам крстио, мислим на бензин, и имао сам сталне муштерије, људе од поверења којима сам мог'о да дајем и на вересију. Они су углавном враћали, некад ретко, десило би се да ме неко зајебе. Узме на вересију, не враћа ти а што је најгоре и кад има пара иде код другог'.

Све сам ја школе завршио. Мислим на ове животне и пијачне. И зато одговорно тврдим: тезга је закон. То је врхунац моје пословне каријере. Мог'о би' сад да отворим и локал али нећу. Нисам будала. Не пада ми на памет да плаћам и то мало пореза што плаћају ови са локалима. Душа ме боли и за овај закуп за тезгу што морам да дам.

Најважније у мом послу је да бог поживи кризу. Најбоља трговина је трговина кад је криза у народу. Не би се бунио ни за мало имфлације. И мало хаоса је добро за трговину.

Сад сам бре господин човек! А, ето како сам почео?! Лоше. Ишао по фронтовима, посао изгубио, неожењен, протеран. Све горе од горега. Јад и чемер. Други се богатили а ја ратовао за отаџбину. Све док се не зарати и код нас, у моме родноме крају. Други се запошљавали преко везе док сам ја гаће крварио и без посла остајао. Док ме не протераше и постадох избеглица. Други се женили и љубав терали док сам ја газио по лешинама фронтовским.

Док нисам отворио тезгу. Мени увек био рат - другима увек брат. Е, у задњега вакта реко': нећеш га вала, доста је било! Тако поче оно са телевизорима и трактором, јебали ме више и једни и други, 'де их помињем сваки час а таман заборавим на то.

'Де сам научио трговину? Не знам. Нисам знао: да знам. Само сам мислио: да не знам. Нисам знао да знам: док нисам проб'о па видео да није тешко то знат'. И да ме није нужда натерала: можда никад и не би сазнао. У трговини мораш да уопште не размишљаш о моралитету а само да мислиш о профиту. Да се разумемо. Оставите ви те приче: ко о чему? - курва о поштењу. Ја, ако могу, зајебаћу те у трговину. Никад нећу да те украдем, то буди сигуран. Прави трговац не краде муштерије, не закида на меру. Али, ако могу да ти увалим неку робу која не вреди ништа, неки бофл, нешто расходовано, или да ти продам много скупље но што вреди, еее то ћу урадит' а нећу ни да трепнем (шта има да трепљем?). Трговина је да продаш а не да се убеђујеш са купцима шта је добро а шта скупо. Трговац си ако можеш да продаш нешто лоше и што не вреди ништа, нешто покварено и лошег квалитета. Добра роба се сама продаје. Јефтина још самља. За јефтину а добру робу није потребан трговац. То може свако.

Само тежак је ово пос'о. Рек'о сам већ то. Има свега и свачега. Да не помињем смрзавање по зими и кување по лети. Сваку кост ми је ветар пробио, о реуми и ишијасу нећу ни да причам. Фиска ме под плећку кад год треба време да се мења. А није све ни колегијално и како треба ни међу људима. Конкуренција, не сва али има их неки, гледа како да ти сломи врат. Пријављују, подмићују инспекцију, гурају своје полицајце на тебе, уваљују ти, да простите, прстенац.

Шта ћу, куд ћу?! Морам и ја да се борим и тако то. Кад виде да им не остајеш дужан пусте те на миру. Ако им ћутиш: неће стат' док те не сатру и јебу ти нану нанину. Ако си слаб: јебаће ти све по списку, шутираће те и кад паднеш, кад ништа више не знаш за себе и кад не можеш да се браниш (поготову тад). Так'и су ти људи овде, поготову на пијацу.

За све што им не иде у животу добро, или онако као би они 'тели окривљују другога, да рекнем: што им иде лоше мисле ти си им крив. Ама, и кад им се не дигне, да простите, крив им је онај коме се редовно и лако подизује. Ако му кажеш добар дан, гледа те попреко. Ако му не кажеш онда те прогласи за дивљака. Никако да угодиш. Али су најгори кад им дирнеш у новчаник. И то што си ти на пијаци, што продајеш часно и поштено, што радиш, то они сматрају да директно завлачиш руку у њихов џеп. И тад су спремни на све. Не сви али много њих.

Можеш да се смрзаваш, да добијеш реуму, да знаш са робом, да ти добро иде са девизама - све ти не вреди ништа ако ниси спреман и да поведеш битку са нелојавом и поганом конкуренцијом, такорећи са својим комшијама. Е, зато је најважније да не посустајеш, него да се бориш како знаш и умеш и да врћеш најмање са истом мером. Не очекуј самилос'! Биће према теби добри само ако си јак и ако те се плаше. И упоран са узвраћањем удараца. На једну увреду да узвратиш са две најмање. На једну подметачину да им подметнеш три пута јачу. Ако он пожели да ти цркне крава, ти обавезно да пожелиш да му мањка цео обор. Само тако. Само на ударац ударцем да одговориш. Кај у рату. Кад осети противник да је чврсто, нема велике жеље да те напада. Него удара само на нејач. Ми смо у овим ратовима, сви, и ми и они, (на курац их набијем), најрађе и са највише воље и снаге ударали на нејач. 'Де је било тврдо нисмо много чачкали.

Немој да чекаш да те нападне, ако већ знаш да 'оће. Уд'ри први, тако си олакшао себи пос'о а њега спречио да ти доака. И кад не знаш сигурно, него само сујмаш да ће да ти ради о глави - ти удри и спреда и од позади. Свашта  сам радио. Борио се. Подмићивао. Подметао. 'Де се морало и ударио. Нисам остајао дужан. Често сам и страдао. Тако је то: некад они, некад ти.

Кријући, да ме не види мој ратни пријатељ и поштени али изгубљени радник на тезги Методије, иш'о сам и код неке његове комшинице што баца чини: да бацимо проклество на једног несоја што ми је пуно досађивао и многа ми зла нанео. Ту несретницу касније искасапи још несрећнији Методије, бог да им душу прости, и једноме и другоме. Јесте, и он брзо настрада у затвору, разболе се, пропао човек скроз на скроз, у самици је седео јер је виљушком избушио некаквог Шиптара који се тамо задесио јер је хтео да џида бомбе по Београду. Само Методије мученик није њега због тога, него јер је начисто био полудео.

Е, кад тај Методије умре, мој ратни друг, ја сам га о своме трошку са'ранио, а нису ми признали после из социјалног трошкове јер веле ниси му никакав род, реко' ''како нисам, ратовали смо заједно, и радио је код мене на тезгу?!'', (телевизоре не поменух) и на крају га ја сараних, кажу: ''не може''. Цео трошак ми остаде. Ако је, не жалим. Само би' волео да ми се призна. Било је некако редно да ми признају трошкове, (ковчег су додуше платили ови из затвора а ни поп ми није уз'о ништа за опело). Не знам. Него ја побего' од теме, ал' шта ћу, тај ми је Методије био драг човек. Јесте се у задњи крај погубио крејт ал' није од беса него од болести. Он у задње време није ни крио да ће да јебе мајку мајчину тој гатари. Па што онда нико ништа није предузео?!

Та иста ми је, (да се вратим ја на оно што вам причам), ономад помогла. Шта је радила не знам. Тражила ми нешто његово и ја преко људи набавио. Украдоше му мангупи ципеле испред врата. Она бацила чини а он не задуго након тога тако се скркао на путу кад се враћао из Пазара да су га лекари једва саставили и закрпили. Још не може да се опасуљи. Ене му деца држе тезгу али није то: то. Једва чекају да затворе па да иду. А он се вуче по болницама.

Немојте да помислите да сам лош човек. Ја сам трпео колико сам мог'о. Човечански сам га молио да ме се окане. Ал' није хтео да ме слуша. Знам ја: лично ми је он послао хоштаплере да ми се исеру на тезгу, и то неколико пута. Па су ми два пута обијали катанац и носили робу. Једном су сипали кроз пукотине бензин и запалили ми то што је било. Ја сам, додуше, мало робе држао на пијаци али се скупила штета. И, на крају крајева, шта има да ми досађују кад никога не дирам?! Ко зна колико би он слао још да им једном, двапут, нисам по'метнуо полицију?!

Није све тако црно, види. Имам ја и пријатеље, наравски. Ма, ко и свуд. Пијаца ти је пресликан свет. Све што имаш у неки град или улицу, све то исто само умањено имаш и на пијацу. Гледај овако: тезге су ти куће и зграде а пролази између њих су ти улице и путови. Па људи пролазе, иду тамо - амо. Ко у животу: 'де имаш посла ту и станеш. И свакојаке људе имаш, ко у прави живот: добре и лоше.

Кад кажем пријатеље, не рачунам ту само ове моје, што се дружим са њима или раде код мене. Него и друге власнике тезги са којима се испомажем, позајмљујемо паре једни другима, чувамо тезге кад који мора до града или до клозета. Продајемо робу један другоме и никад се не деси ништа лоше. Имамо поверење и тако то. Додуше, набоље се дружиш са оним који држе робу која није иста са твојом. То је некако нормално јер не сметате један другоме. Некад се потрефи да мрзите истога па је и то довољан разлог да се спријатељите. Мржња, поготово заједничка и међусобно нешкодљива, дакле окренута према неком трећем кога гледате сваки дан, бољи је везивни матерјал за пријатељство од љубави, кај цемент је то. Љубав дође и прође, лако је кварљива роба и често не постоји него се упражњава из интереса. Мржња је увек некако искрена и из срца. Не мрзиш никога од користи него само зато што ти душа тако осећа. Мож' да волиш из користи ал' да мрзиш можеш само из душе.

Сад, различита роба и то је ту и тамо истина, јер ми у ствари држимо скоро сви слично. Мало конфекцију из Пазара, исто тако ситнице из Кине, кућну хемију из Бугарску, прехрану из Мађарску. Видиш, има свега и свачега. Кад дође купац да може све да обави на једно место. Да не мора да се шета лево - десно и да тражи. Радимо и по наруџбини, ако ко-год има неки посебан захтев ја сам ту да потражим и да му нађем шта му треба. То су углавно' делови за кола из Русије, само тога све мање и мање има. Нема возила, па се не тражи.

Ма нећу о роби. Дођите па видите. Дођи, види па иди. Тазе код чика Лазе! Нећете се покајати, прав вам стојим. Час свакоме – вересија никоме! Дајем и на одложено, на чекове, вршим компенсације, враћам ако има рекламације, на већу количину дајем попус', редовним муштеријама за купљена два - поклањам трећи, дајем рабат, некад и франко кућа, и тако то.

Кажем једном оном мом Методију: ''кад већ идеш сваки дан у цркву, дедер запали ми по некад свећу и за моју тезгу''. Кад ти он скочи на мене. Каже: ''шта хулиш на Бога, спрдаш се са светињама, како бре да палим свеће на светом месту за такве ствари''. Ма реко' му ја: ''причај ти шта 'оћеш, за мене је ова тезга највећа светиња, ја сам је својим рукама створио и сан себи остварио, она ми омогућава да будем свој човек, да могу и да прднем и да смрднем - зато је светиња и зато имам да јој палим свеће''. Не да се Методије: ''Бог је светиња, ништа ја и ти нисмо и не можемо преко божје воље, то што имаш тезгу божја је воља''. И натера ме да дам прилог за цркву. Нисам имао куд, не можеш да се откачиш од њега, док је био жив, јадна му мајка.

'Тедох му рећи: ''па кад је Божја воља што онда да не палим свећу?'', ал' нисам хтео да се више настављам са њим. Ал' урадим ја своје, кад он не види, (сад не може све и да 'оће), ја увек запалим свећу. Прво за тезгу, па онда за здравље. Мислим се: шта ће ми здравље ако немам шта да једем, ако не могу кућу да покријем и деци цвеске купим (које не купујем јер их сам продајем).

На крају крајева не бих ни децу имао да тезгу нисам створио. Овде сам се оженио. Кад сам дош'о. Тамо нисам имао ни кучета ни мачета. А сад, и друго дете ми је на путу. (Само да је живо и здраво није ми важно шта ће бити ал' би волео да не чучи док пиша хе, хе, хе). У једном тренутку ништа до живота и смрти, па бирај аго које ти је драго, а у другом  све: тезгу, кућу, жену, децу.

Да није било тезге мог'о би да сањам о женидбе. Која би узела голугузана и избеглицу што чека у ред за брашње (којег  сад имам по врло повољним ценама). Али, тезга! То већ нешто значи у земљу Србију. Није то мала ствар. И она исто ко ја. Побегла из Хрватцке пред ножем и клањем. Нигде: ништа! Родитељима на терет а време је већ полако гази. Они једва чекали да је се отерасе али не пошто-зашто. 'Тели би да утврде добру цену за њу. Нису им потребна била још једна уста за столом више него ако може макар једна мање. Па је нису дали било коме. Зато је остала неудата а не што је нешто фалична.

Ту се ја појавим са својим главним адутом: са тезгом. Распитао се ја преко људи, послао абере, изложио им већма своју ситујацију и своју намеру. Већ сам тада и плац купио. Куд ће бољу прилику од мене. Темељи ископани, спремам се баш тих дана да их пуним. Види она, виду њени родитељи, так'а се прилика не препушћа и дадноше је. Одма' сам јој рек'о: ''важно је да ме поштујеш а за љубав ћемо лако''.

Брзо смо се уселили под прву плочу. Да више не плаћамо кирију и да се други богате од моје тезге. Како год да је: моје је. Није легализовано али, ако бог да, биће. Направио сам малу свадбицу, тек да обележим. Ни тога дана нисам тезгу затварао, него ми је један пријатељ са пијаце држао и продавао. Нисам 'тео да малеришем и да нови, брачни, живот започињем у нераду и јавашлуку.

То су били лепи дани. Лепо ми и сад. Једва чекам да сване па да кренем на пијац. Сад идем из свог: на своје. Заокружио сам цео процес. Најбитније да ти добро крене, да за сефте буде како треба. После је цео дан добар. Ако ти први муштерија буде лош, ако се много ценка или не дај боже тражи на вересију, можеш одма' да затвориш. Дође тако неко, купи, зора тек зарудела, а узмем ону новчаницу па  помазим целу робу са њом, милујем је ко кад дете ујутро пре посла помилујеш у кревету. После са истом, том првом новчаницом, пређем преко оба образа и наручим кафу. Никад не пијем кафу док не обавим први пазар. Да се частим а ништа нисам зарадио: то не иде. Дође ми по некад да саставим неку песму о томе.

Још једну кафу попијем кад дођу радници да преузму посао. У почетку сам радио сам ја. Кад идем за робу молио сам Методија да ме мења. После, како је посао иш'о на боље, већ нисам мог'о на два места па сам Методија примио за стално. Он радио пре подне, ја у то време иш'о за робу а поподне га мењао и радио на тезгу до увече. Међутим, шта да вам кажем, убрзо ни то није могло па сам морао да примим још једног, то јест још једну, пошто је женско у питању. Мала види се одма' вртигуза, нека, реко' - нека је, привуће неку муштерију. Жени није било баш најправље али ко је па пита. Реко сам јој: ''бизмис мора главом да се води, ваљда ја знам шта је добро за тезгу а шта није''. Намерно сам је збунио да ме не дира више. И тако постадосмо озбиљна фирма. Три породице ја сам држ'о, па ви видите. Добро сад, Методије и није био нека породица сам за себе али није важно, рачуна се.

Да кажем нешто још и о Методију и уопште о мојим радницима и сарадницима и тако то.

Прво: жени не дам да ради на пијацу. Има да седи кући, да се зна да је госпођа чим се за газду удала. Децу да чува и да васпитава јер ја од обавеза немам времена. Да не почну да пију дрогу, има свашта данас. И не волим, брате, да је видим на пијацу. Свакаквог шљама има тамо. Гледају. Шта има да је гледају? Кад је видим, само јој шапнем на уво: ''Ко чува кућу? Знаш ли да су нам тамо паре?!''. А она ти одма' зажди назад. Брине се за паре само тако. Зна да цени.

И к'о што реко': ја често за робу па морадо да узмем раднике. Није добро за тезгу, има доста трошкова, али мора се. И 'тео, не 'тео, ајде тај Методије ми се учини прикладан да ради. И било је све у реду док он скроз не полуде. Да вам кажем право: попови му мозак помутише, а он је и пре тога већ био начет. Мрзео је да ради али је био поштен. А поштене је најтеже наћи. Новац га уопште није интересовао. Није 'тео плату, јел' можете то да замислите?! Неће човек, морам да му гурам у џеп', па после и да вадим јер ће негде да му испадне или ће неко да му узме па да пропадне толика мука.

Видео сам ја да га болес' притиска. То није могло да се сакрије. И да ви кажем, да је остао код мене још би био жив. Измори се на тезгу, стоји цео дан, па нема времена да лудује. Ал', јок! Поче да иде у цркву, да чита књиге (далеко било од моје куће), и начисто поманита. Ја сам хтео да му помогнем. Заједно смо ратовали и фронтовима 'одили. Заједно се кући врћали. Док смо имали 'де да се вратимо. Не знам дал' сам вам рек'о, ал' није га 'тео метак, па то ти је. Зато се нисам одвајао од њега, не знам јесам ли и то поменуо. Утоварао ми је техничку робу, (знам, али намерно понављам да се не каже: ето Методије мртав па он ћути, 'оће људи знам их ја све). И истоварао, кад смо заједно овде  стигли. Никад ме није питао: шта је то?, или, не дај боже, да тражи део. А мог'о је да је 'тео. Имао је поверење у мене, па ме није питао.

И тако ја одлучим, па га питам: 'оће ли да ради? А он некако невољно, ко да не зна ни шта га питам, пристаде. Каже: ''за тебе све, ти си ми ратни друг''. Мог'о је да се збуни, да погреши, али да украде или превари то: никад! Па све злато да ставиш пред њега, не би ни пинуо. Тако се поштење ретко среће. Он ни своју пензију није трошио, само за неопкодно. У задњи ма' све је остављао у цркву а он живео на 'леб и воду. Ту пензију је добио из војске, јер нису утврдили да је отиш'о болес'ан, па после адвокати тужили и добили: к'о да се у војску разболео.

Ал' није то важно. Како је болес' напредовала тако је и он постојао непоуздан. Свађао се муштеријама, викао по пијаци. Умал' га једном месари не избодоше са ножевима. Одвраћао народ у време поста да купује месо. Видо' ја да нема више 'леба од њега, па сам морао да му кажем да не долази више. Он једва дочекао. После би - шта би.

Место њега сам примио једног момка избеглицу, али ми није баш по вољи. Некако је безвољан, ради само оно што мора, нема воље, нема иницијативу (како сад причају на телевизију), не увлачи се купцима под кожу, него само одговара кад га нешто питају. Нисам га још ухватио у крађу ал' пазим на њега. Проблем је са квалитетном радном снагом. Сви 'оће што већу плату за што мање рада.

Ова друга, Слађанка, онај вртигуз, она је нешто друго. Зна и са мушким и са женским. Добра је, добро продаје и привлачи купце. Ал' ни она није баш читава, мислим не ко Методије, далеко било, него онако, мало је више слободна, што је за трговину некад добро, али некад и није, јер знају да ми се скупља го хоштаплер око тезге и да терају фин свет и муштерије. Ал' два добра никад не иду заједно па мора да се претрпи.

Даклем, дођем ти ја ујутро, да обиђем, да видим шта треба а она се већ смеје. Засела на тезгу, па налива воћнога сока у чашу и срче ли срче. Не волим да се зезају, и не дам им ништа да једу или пију док не направе први пазар, ради урока. Али је она изгледа већ нешто продала, ако није наговорила неког од њених свакодневних удварача, да не кажем нешто друго. Каже ми: ''никад нисам размишљала што Американци у сваки филм ујутро пију ђус или воћни сок и кафу а сто пута сам гледала да то раде''. И напуни мени пуну чашу, ту на тезги. Ја се мрштим ама немам куд. Кажем и ја њој: ''нисам размишљао и право да ти кажем боли ме курац, маму им јебем америчку, они су нас бомбардовали, него ти гледај да средиш мало ову робу.''. Наставља она: ''е, ништа не знаш, па пију да их протера, да одмах ујутро заврше са тиме, па да могу мирно да раде остатак дана''.

Јесте луда скроз, али ми се свиђа што помиње рад. Ако је то у циљу побољшања продуктивности, онда нека пије свако јутро сока. И, стварно, после друге чаше отрча до смрдљивог пијачног клозета. Врати се после тога блаженог израза лица, тресући руке које је, кобојаги, опрала. ''Сад може да се ради цео дан '', заврши она. Ја сам одобравао: да се ради. Само нека се ради. Ко ради, њему и бог помаже. А не ко онај Методије. 'Тео је да му бог помогне за ништа.

Радила је добро Слађанка. Једном сам је јебао на тезгу. Али после радног времена. Није сметало послу ништа. Требала нека роба касно увече да се пренесе а нигде около живе душе. И ако имам жену и дете. То је друго. Ово је било само да се испразним. Чим сам стиг'о кући опрао сам се у купатило (нисам га тад још поплочио) да ме жена не намирише, јер жене то могу да осете.

Слађанка и Методије: јака фирма, рек'о би неко. Али радила је и зарађивала. И данас ради и ако више нема Методија. Нису се подносили он и Слађанка. Она га је задиркивала а он није то мог'о да поднесе. Још кад се предаде поповима, није више мог'о очима да је види. Свакавим именима је називао а она му се само смејала у лице и понекад би му окретала дупе и пљескала се по гузовима. После ми паде на памет: срећа те њему не паде на памет и да њу искасапи. 'Де би после наш'о таког радника?

Мењају се годишња доба, некад је 'ладно, некад врућина, а моја тезга ради ли ради. Ал' да никоме не кажете, одаћу вам једну тајну: имам ја још две тезге. Ал' оне су, како би рек'о, тајне. К'о, држи их неко други, а, у ствари моја роба и моје паре. Наравски, најглавнија је ова на сами улаз у пијацу, али забаса по неко и на оне друге.

Сад, на пијацу се, мање више, зна чија је која али мора да се крије због управе пијачне и због инспекције. Не би ми дозволили на моје име више тезги и други људи тражу па за њих да нема. А инспекција би помислила да ми много добро иде па би тражила још. Наравски, тражила би за себе, мито и корупција. Мора човек да се домишља и тако то. Већ сам рек'о: није све само у томе да продаш. Мораш и друге велике школе да завршиш.

О конкуренцији сам већ нешто казао. Та се прича понавља стално и већ смо се навикли једни на друге. Чак се и најљућим непријатељима за кратко удружиш кад 'оћеш да неког почетника избациш из игре. Али о конкуренцији којој не можеш ништа е...ее... о томе вам нисам ништа зборио и сад се управо спремам да кажем коју. Кинези су посебна прича. Ја већ реко' да и онако нас трговаца има превише. Па чекајте људи мора ваљда неко и да купује, не можемо сви да продајемо!?

Кад се појавише Кинези, мислим, не кад се појавише, него кад нагрнуше и остадоше, посао се преполови и све се промени. Они уведоше нова правила. Јефтини су, ђаво их жути однео. И жилави. Могу да трпу и поднесу. Ја не знам како им се исплати по тим ценама да раде. А опет и знам да та роба ништа не вреди (баш к'о ни моја ал' не мо'те ником да кажете).

Гледали ми како да им покваримо пос'о али тешко. Тако су жилави, мајку им жутаћку. Ја у моју земљу па не могу да се снађем, а он 'иљаде километара далеко од своје куће, не зна ни језик како треба, сви га гурају и пцују и опет се не да. Један кад негде дође: готово је. Чим тај пусти корене: крену други за њим. Ко Шиптари су. И они тако. Ако ти се увук'о у улицу, чекај за пет година цео крај да преплаве. И онда терају ове које затекну. Све што плате скупо у почетку: после наплате. Тако и ови Кинези. Пуна их је пијаца и што је најгрђе народ 'оће код њих. Више воле да оставе паре тамо некоме него нашим људима. Ма такви смо ми Срби, бре, мрзимо се, не треба нам нико са стране!!

И за месец - два, веровали или не, боље научу српски него неки моји земљаци што их ништа не разумем кад почну да заплићу. И само се смешкају. И тукли смо се са њима - све џабе. Опет се врате. Упорни. И враћају, да видиш. Скупе се и они, па ударе кад им се укаже прилика. Један други посао још много боље раде, (добри су и трговци, штедљиви су), тај посао је: подмићивање. Тачно знају 'де и колико треба да тутну. И не жале. И ту ме подсећају на Шиптаре.

Сећам се да је Методије кад су се тек појављивали био увртео себи у главу да их преводи у православље. Говорио је: ''кад се скупимо ми, Руси и Кинези, к'о православна браћа освојићемо свет''. Само би нам још то требало?!

Има и ових што се скупљају око пијаце. Ставе чаршав на пољанче и продају. А ја што сваки месец плаћам тезгу, што морам проценат да дајем управнику пијаце, што морам инспекције да подмирим: то ништа никоме. Њих пријављујемо колико можемо ал' и то џабе. Нема закона. И кад му узме, није то ништа. Паркирају они кола мало подаље и ту држе робу. А код себе само узорке. Немамо ми времена да се по цео дан јуримо са њима.

Добро, сад ће неко да каже: па и ти си тако почео на   пољанче. У реду. Ал' то су била друга времена а сад је другачије. Тад је било тад а сад је сад. Тад сам био нико и ништа, сад морам да се борим ако мислим да останем неко и нешто. И мене су јурили. Значи прош'о сам кроза то. Опаметио се. Ја сам моје школе скупо плаћао. Није било све потаман и ко по лоју. Имао сам ја и киксове. Није све идеално ко што мисле неки што ми завиду на успеху. Неколико пута ми милиција узела робу на путу. Једном и девизе, налетела нека републичка полиција, не јебу никога ни два посто. Понекад се деси и инспекција да узме, морају и они да оправдају посао. А кад једном узму, онда морају свима, јер људи иду па пријављују: што мени јес' а њему не?! Онда и оно са обијањем и паљевином што сам вам већ причао.

Лако је да изгубиш али како је тешко да зарадиш, брајко мој! Како је тешко од једног да направиш: два. А ништа лакше да од једног постане ништа. Богами је онда била криза и са Методијем. Док га не отпустих, оде све у пизду материну. Видим ја преполовио се пазар. Срећу ме људи на улицу па се жале и приговарају, и колеге са пијаце се мршту. Он је у неко време скроз одбио муштерије. Није смео нико да му приђе онако намрштеноме. Био је спреман свашта и да каже, да нагрди и увреди и тако то. Викао би и држ'о проповеди ко да је поп а не продавац. Једном се попео на тезгу па држао говор. Вик'о женама да ставе шамије на главу и да се не јебеду у време поста. Ма свашта је било.

Пазар ти је најбоља мера: је ли или није у реду. Сваки трговац моли бога да му је увек исти. Тачно се зна који дан у недељу и који датум у месец' носи које пазаре. Затим годишња доба, празници, годишњи одмори. Кад су плате, кад су пензије. Могу тачно у динар да ти кажем кад ће колики промет да будне. Добра тезга то мора да зна. Стална тезга, на доброме месту а не оне што се сваки месец други људи мењају на њој кај на сеоској курве.

Ал' видим ја тад' да се преполовио. Мислим се: ''мораш да га макнеш, па нека ти га је мајка родила''. И мако' га. Он једва дочека, уграби бритву са тезге и више се не врати. Оде човек да дели своју правду а кобајаги у име Бога. После сам ја по милицији морао да објашњавам око те бритве, знаш колики ми је пос'о направио?!

Онда, како која влас' дође мора да се прилагођаваш и шлихташ. А у задње време мало-мало па избори. Док су опозиција само нам обећавају. Вичу: ''видите ли шта ради влас' са вама, гуши малу привреду, 'оће људе да остави без 'леба''. Чим постане влас' каже: ''од чега ћемо пензије да дајемо и учитеље плаћамо ако ви не плаћате порез?!''. И све тако и тако то. А сви су исти. Галаме месец-два па се ућуте. Живи људи и њима треба нешто. Зову нас сива економија. Ја се најбоље не разумем у све то али ми се брате та реч не свиђа. Кад чујем на дневник како ''треба сиву економију да туре у токове'' одма' кажем жени да ми се то не свиђа и намргодим се. Нека види да пратим ја те високе ствари. А она се мученица одма' уплаши. Каже: ''куку, од чега ћемо да живјет''. Пустим је тако да се мало секира, ваља то, више ће да ме цени кад донесем динар кући.

Ја мислим овако: док је века и света биће и пијаце. А 'де  је пијаца ту је и тезга. 'Де је тезга ту су и људи. А људи ко људи: једни купују - други продају. Свако се бори за своје место под небо. Свако 'оће да га бог помилује.

Видели сте да много често помињем Бога. Излети ми. А, у њега се не треба много уздавати кад је трговина у питању. Ако ти се роба усмрди ни Бог не може да ти помогне око продаје. Смрдљиву робу не можеш ником ни да поклониш. Неће људи. Него ми то, око Бога, остаде од Методија. Он ништа у задњи крај није радио него је причао о вери, Богу, судњем дану, греху. Па тако и мени кроз реч остаде да чешће поменем, и кад треба и кад не треба, боже ме прости.

Продаја нема много везе са филозофијом. То су ти животне ствари. Много приче може да је поквари. Такође и мало. Треба да знаш тачно колико ћеш да причаш за тезгом. И шта. Не смеш да покажеш да ти је много стало до тога да продаш робу. Јер муштерија може да помисли да ти слабо иде, да ти је роба лоша, да 'оћеш да га превариш.

Наравски, мораш да испоштујеш муштерију, да му даш обавештења. Тек кад видиш да је загризо удицу, тек кад осетиш да се уватио ки сомчина, онда трзнеш, цимнеш, даш контру, мало га измориш да му сломиш отпор и станеш да задајеш последњи ударац. Онда причаш.

Причом претегнеш онај тас на ваги њихове неодлучности, (е, баш сам ово лепо рек'о, имала ме мајка, само то нисам ја измислио него сам чуо од једног колеге). Са муштеријом мораш да будеш велики псиколог (тако је даље причао тај колега). И то знам ја и без њега. Можда не знам да кажем учено али знам како треба. Са младенцима весело: даш ситни поклончић. Они су срећни и памтиће те тренутке. Са ожалошћенима: изјавиш саучешће, никад не питаш за паре, к'о што те ни он неће питат' за цену, њима можеш да даш на вересију, за жалос' се увек враћа, и ако га не познајеш: дај слободно. Са господом опрезно: неки од те господе мисле да те је самим доласком на тезгу почаствовао, па ти само треба да му даш све што тражи и то џабе. Са новим муштеријама ма колико да су издашни: исто опрезно, има их ко 'оће да те намаме, да стекнеш поверење, па се трећи пут појави, к'о заборавио новчаник, а ти мислиш ''овај пуно троши да му дам'' , таки те у црно завију, никад ти више не дођу а о дугу и да не говорим. О онима што ти остану банку дужни па исти дан дођу да врате: и са њима пази, он може и сутра да дође ама 'оће да те намами да помислиш како поштенијег од њега нема, па банку врати а сто марака никад. Кад видиш да је сиротиња: знај од њега ћеш да се овајдиш, само сиротиња не жали да плаћа, богати су велике циције (иначе не би ни били богати) и богати се увек ценкају, гологузани јок, дају увек колико тражиш, они су сиромашни за много, за то мало их брига. Кад 'оће жена да се шали: шали се и ти. Ако је озбиљна, немо' да је увредиш. Кад 'оће мушко да погледа: Слађанка нека заврти, ништа је не кошта, код мушкараца нема 'оће-неће, сваки воли да погледа па ту не може да погреши. Жене су друго, код њих има по нека и осећајна.

Ето, и ја знам псикологију. Ја нисам знао да се то тако зове али је све ово из моје главе, могу да се укунем. То је све из искуства. Чим видим, ја знам са киме имам посла. А та искуства, ту школу, ја сам лично плаћао. Нисам се школовао бесплатно, нису ми тата и мама плаћали школу. Не богами, све сам.

Ето сад ми паде на памет, кад већ помињасмо Методија и његово суђење, како човек може да се превари. Једном јес', ал' други пут чик да видим. Пре тог (другог) суђења, које се и не заврши јер несретник премину, стаде да долази неки господин из Београда (тад сам мислио да је господин). Лепо обучен, види се да је учен, прича умно. Нађе ме на пијаци, одмери Слађанку добро, вели да је дош'о да попричамо, он је каже заступник неке организације, заступа неког Маљитија, Хаљитија, јебем ли му мајку, а овај наш несретник Методије стиг'о већ да га избоде са вељушком, мислим тог његовог, па је овај чуо да је Методије радио код мене, да је иш'о по фронтовима, мислим сад да не препричавам јер све то нема везе са оним што ћу да кажем.

Ајде, велим, да попричамо, не кажем му ал' мени мило што је Методије доватио тог Шиптара, ал' крупне ствари, боље да ћутим. Променило се време. Он мене: ''те какав је био, је ли великосрпски националиста, јел' убијао по ратиштима?''. Ја о Методију све најбоље. Кажем: ''он је добар човек, поштен, само је болеса'н и тако то''. Видим: није му по вољи.

Каже: зове се Сетровић Сетар. Чиме се бавим, пропитује ме? Ја му кажем и за баксуза да испаднем важнији поменем да радим и са телевизорима, оно јес', остало ми неколико комада, рачунам: има овај паре. Он се отвори, заборави на Методија. Може, каже, да среди нама избеглицама надохнаду неке штете, кредите неповратне за куће, матер(и)јал, шта све не рече. Да дођем у Београд. Каже још: ''кад се већ бавиш тиме, дотерај ми један добар телевизор па ћу ти дати паре касније''.

Мислим се ја: знам те 'тицо, ал' заврши ти мени пос'о а за телевизор нек ти је алал. Какав сам грундинг дао том Сетровићу?! Сто канала, у боји, телетекс', за њега сам им'о и даљински. Однео му у Београд. Није био тамо него на путу, рекоше ми 'де да га оставим, па да се јавим касније. Оставим ја телевизор 'де ми је речено и вратим се. И ништа не би од тога. Превари ми а кад га види човек рек'о би да је министар. Прави правцати господин.

Зовем ја посленаке, как'и, не могу да га добијем преко телефона. Те није ту, те оставите поруку. Док га једном не доби'. Кажем: ''ја сам тај и тај, обећ'о си ми то и то''. Испсова ме на сва уста, матер ми јеба збуњеноме. Одкуд мени дрскос'и (баш је тако рек'о) да га зовем и узнемиравам. Нема он друга посла него са мном да се бакће. Помену ми и то како смо ми доле годинама гласали за погрешну страну па сад има да платимо: ''кусајте'', вели, ''чорбу коју сте закували демократским снагама''. (Да ме јебеш ако знам шта сам се ја то замерио тим демократама сем што сам једном пијан псовао Америку, била пуна кафана па ме можда неко потказао, а слушао сам на дневнику да Америком владају те демократе). На крају рече: ''мало је што сте их угњетавали него 'оћеш и отштету?!''. Грундинг и не помену.

Не помену ни ја. 'Де да му помињем, видим да је будала, још може и да ме гони због тога, да се распитује чији су и одакле ми, па да буде белаја. Јебеш један телевизор, само да га више не гледам, далеко му лепа кућа. Од тад', кад видим налицканог на тезгу да ми дош'о, (а да није нека инспекција, наравски), одма' се намрштим ко Методије што би се мрштио кад му нешто није по вољи. И онако никакве вајде од њих, све се нешто нећкају и презиру. Ко случајно је он дошо на пијац'. Није то за њега. А овамо: јебо би се за жуту банку.

И тада сам скроз више прекинуо са тим телевизорима. Некако ми било мучно, подсећало ме на нешто што би вол'о да заборавим. Нисам ја, сад, тек макар: ко, да би ми се вукли репови за дупетом. Не ваља ни за трговину да те људи олајавају. Остало нешто, то сам оставио за себе. У сваку собу имам по један. И давао сам, нисам жалио. Само жалим што ти којима сам дао, и који гледаду моје телевизоре, највише лају против мене и зову ме лоповем. Мисле да ја не знам.

На један сам скроз и заборавио док ме земљак не подсети. Тај Константин је добар човек, некад био војно лице, само је мало чудан. И причали су људи доле за њега свашта, ја право да вам кажем не верујем све то. Педера има по градовима, изопачило се то од дроге и беса, ал' да се наши сељаци јебу у дупе, не може то. Причало се јесте. Прича се и за мене свашта па није истина. Сећам се да сам му пренео неке торбе трактором, кад смо бежали. Он навалио да дођем да га узмем па то ти је. Кажем му да га задржи: неће ни да чује. ''Селим се'', каже, ''оћу да ми га макнеш из собе''. Тај сам уз'о и одма сам га уз пут продао за бокс цигара. Само да га не гледам.

И са њим сам заувек завршио са тим телевизорима. Било их је укупно деведесет и два. И други су видели користи од њих. Само мени су остали на образ. Ја само могу у неком обрачуну са било ким (ето нећу више да помињем) да платим те грехе. Имали  други. Им'о сам и ја. Ја не жалим. Да није било тих телевизора не би ни ове тезге било данас, ни оне куће што се гради, добре жене и оног малог што кмечи у свеже измалтерисану собу.

Жао ми је само што то нисам обавио квалитетније. Кад сам већ на плећа ставио бреме лоповлука што брате не украдо' нешто много вредније, да одма' кренем са великим цифрама. Овако сам изгубио времена док сам обртао са телевизорима којих је било колико 'оћеш, који су били јефтинији некад и од две гајбе пива, док су други јачали и учвршћивали своје тезге. Не жалим се: само кажем да би другачије. Прошло је време, ваљда сам се мало опамтио. Па и највеће будале временом стекну мало више памети а не ја што сам ипак нешто у животу урадио. Разрадити тезгу није мала ствар, па свидело се то неком или не.

Мог'о би неко да помисли да сам рачунџија. Па: нека. Јер ја и јесам то. Не можеш да будеш трговац а да не будеш  рачунџија. Из рачуна се све ради, брајко. И љубав се води из рачуна а камоли не трговина. Из рачуна бре децу подижемо и школујемо. Па на крају, опрости Методије ако ме негде чујеш, и Богу се молимо из неког потајног и непризнатог рачуна. Нека, нека, он ако постоји то најбоље зна. Ал' треба да опрости јер нас је баш он створио овакве как'и смо.

Све данас гледам кроз рачун. Тако се мора. Мора да се узме што јефтиније а да се прода што скупље. И да трошкови буду што мањи. Тако са робом, тако са људима, тако са женом. Једино за дете не жалим још и не рачунам, јер 'оћу да задовољим макању. Кад ја нисам им'о, нека оно има. Са људима се не дружим ако баш никакве користи не могу имат' од њи'. Та корис' не мора да буду паре. Има разних користи. Знаш, кад имаш нешто пара онда може да ти недостаје нешто друго. Волиш људе од власти, волиш учене људе. Паре ти отварају врата да те они при'вате к'о равноправног. Кад год осетиш да те презиру а ти зашуштиш папиром: одма' те тапшу по рамену.

Свака роба има своју цену. Сваки човек је има истакнуту на чело. Свакоме на челу пише и ја то могу да прочитам: колико кошта. Наравно, има и кад налетиш на жбирови попут оног Сетровића (што ми узе грундинг а не заврши ми посао) кад ти не помаже ништа јер су они већи лопови од тебе. Против таквог шљама немаш никакве шансе јер код њих на челу не пише колико коштају. А не пише зато што у зависности од ситуације можеш да их купиш за бурек или за милион марака. Осете они кад и колико ти требају, па према томе мењају цену. Ако дођу у ситуацију да су ти преко потребни и бубрег ће ти узет'. Иначе, ови наши локални: њима се зна, ко два и два. И ретко можеш да оманеш. Једино кад дође до неког помака у положају, после неких избора, или смена, некима скочи или падне цена али ништа драстично.

Толико о рачунџиштву. Јесам! – морам такав да буднем. Или нема ништа од трговине и тезге. И готова ствар. Кад си рачунџија онда мораш и да штедиш. Људи то називају шкртанлуком али ја зовем штедљивошћу. Рек'о сам: лако је потрошит' а тешко зарадит'. Још је лакше улудо потрошит'. Ајде, има времена кад мораш да потрошиш, што би рекли: кад мораш да се отвориш. Разни трошкови се намећу у животу. Не може човек да се затвори у сеф и да живи од ничега. Мора да једе, пије, да се греје, да се обуче. Најзад, мораш да платиш обавезе у вези посла, затим мито и корупција, плате радницима, режимјски трошкови, трошкови транспорта, калирање и отписивање робе. Еј, шта све има?! Чудо ми  нешто и остане. Још кад би се разбацивао: па шта би ми остало?

Имам једно златно правило: кад нешто ставим у сламарицу, то за мене више не постоји. Е, па, нећу га извадит' и потрошит' таман свет да се преврне. Само тако се штеди. Кажем жени: ''еве, стави ово тамо и заборави на њега''. Она се смешка, мило и њојзе. И она воли то. То је сигурнос'. Друго правило: волим да узимам на вересију, волим да дугујем и да дуг што дуже отаљавам. Наравно, не позајмљујем се за паре. Него: узнем робу на почек, на дођем ти, не плаћам струју и воду редовно него тек кад ми стигну опомене и то не све ни тад, хлеб, осталу робу за кућу. Све тако нешто. Е, мило ми је то и ако имам пун џеп пара.

Новине читам али не купујем. Мислим, глупо је стварно, даш паре и онда после пола сата ништа ти не вреде. Бајате. Ал' увек на пијаци има будала што бацају паре на то па ја узмем и прочитам. Шта ће ми новине кад имам телевизор? Биоскоп, позориште - исто. Све то имам на телевизији. Филмова колико оћеш. Сад у позориште би иш'о кад би имало нешто оно ко госпођа министарка или онај кир нешто тако и оне просте ствари да се човек насмеје. Ово сад кад видиш на рекламе све неке, сачувај ме боже, наказе, нешто скачу по оне бине, да се престравиш. За то да дам паре?! Никад у животу!

Знам ја те уметнике добро. Их, има их и по овом граду што се престављају тако. Нема робе која баш њима не треба. Воле да узму а тешки су на дуг, не питај. Све се нешто праве а цењкају се горе од најгоре циганштуре. Кад су так'и, није ни чудо што не знају ништа друго да направе до тих будала што скачу по даскама. И ови што иду да их гледају - и они се праве. Ништа не разумеју, да се разумемо. Него воле да се праве да разумеју.

У кафану идем једном у два месеца. И тад му јебем мајку мајчину. Напијем се ко стока. Сву секирацију око промета и пазара 'оћу ту да изјурим. Обавезно целу кафану частим. То да разбијем малер. Научио ме још прве године мога тезговања чика Мита, стари пијачар и трговац. Рек'о ми: ''ко кад ти ставе пијавицу да ти пусте мало крви да оздравиш, исто мораш понекад да потрошиш мимо воље и памети, тако растерујеш душманске клетве и показујеш људима да си човек - само трговац''.

Жена то зна. Није јој право али ћути. Њено и јесте да јој у так'им стварима не буде право. Ал' мора да ћути. Нема ту никаке домаћице ако се жена не љути што јој муж иде у кафану. Далеко било, терај то одма' из куће. Она мора да једва чека да дођеш ако је добра жена и тако то.

И тако: тад се напијем, потрошим и после сам миран дуго времена. Друго: све у кућу и око куће. Ја сам кућеван и домаћин човек. Није да се не дружим. Попијем ја на пијацу пиво са друштвом. И кад сам на пут. И платим. Додуше чекам прво да видим 'оће ли они да плате, па кад сви дају туру: дам и ја. Ако видим да 'оће да се гребу обавезно их зајебем и одем. То нека покушавају са другим ја сам те школе завршио одавно.

Све око куће и у кућу. Све за породицу. То што сам Слађанку онда на тезгу - то не значи ништа, мада ми је било лепо јер она зна радњу. Дошло нам тад и готово. Нисмо више. Мене после пекла савес' а она није нужна за то. Има она колико 'оће и није стала само на мене. И ако сам тад јебао Слађанку, жену нисам преварио. Тако лепо. Жену би варао да дајем Слађанки, да радим за Слађанку. Да тезга ради за Слађанку. Не, ја 'раним жену а не Слађанку. Ето зато је нисам преварио. Једно јебање - није се ни осетило на трошкове.

Е, жена је нешто друго. Она мора да буде верна и добра, због мужа и деце. Жена не сме да шврља иначе одма' лети из куће. Па нека се слика са њеним татом и мамом. Јес': ја да је 'раним а други да јебе. То не може. Мушко је једно, женско је друго а тезга је тезга. Ма, убио би бога у њу само да помисли а не да уради. Ал' ова моја неће. Нема куд ако је ја отерам. И не само то, неће она због деце и поштена је брате, да не компликујем. Ал' мора де се буде опрезан јер и она гледа око себе шта се ради па мож' да јој падне на памет нешто. Ја говорим људима: кад 'оћеш да се жениш тражи гладну младицу. Од так'е можеш и неке користи да видиш. Ако узмеш ситу и бесну, остаће ти кућа на слабе ноге. Кад је могла да бесни код тате и маме а што неће код тебе?! На крај те натера да и ти побесниш са њом. Или, да полудиш.

Све у свему, рек'о сам вам о свом животу доста. Живот пијачни јесте тежак. То треба да се с'вати. Ништа не пада с' неба, ништа не долази лако: поготово не динар. Лако кад зарадиш паре знај да нећеш дуго тако. Само тешки новци се зарађују дуго времена и имаш неке вајде од њи'.

Јесте тешко, ал' кад се једном навикнеш после тога више не можеш без пијаце. Долазиш и кад више немаш посла, кад те нико и не зна више, ти долазиш и долазиш. Гледам тако људе који су некад радили овде. Свако јутро се појаву. Само прошетају, да виду, праве се кобојаги да су у послу. Некима пропала тезга, њих је натеже гледати јер највише пате и стално другога окривљују што су пропали. Неки остарели па им деца не дају или једноставно не могу више (код нас нема оно отиш'о у пензију). Ма има свега и свачега. Ушло им у крв и готово. Дође тако, стане поред тезге па прича. Прича како је некад било, прича како треба да се ради (он да је знао радио би још), прича како данас нема поштења (кад је па било у трговини) и најзад: како данас на пијаци буде и Курта и Мурта а кад је он продавао могли су да се на прсте преброје (што је истина). Кад си расположен попричаш са њима, кад не иде пос'о довољно је да га мрко погледаш и зна он да треба да иде.

Није лако на пијаци. Зар да је лако са Циганима сео дан да се натежеш и да се чуваш да те не очерупају или не дај боже да те сачекају у ћошку, (кад осети Цига да је јачи он нема милости)?! Мислите да је лако да се вучем по Панчеву, по оној гужви 'де не знаш дал' да се чуваш покварених трговаца или притајених сецикеса?! Није лако, ондак, надлајавати се са Кинезима који кад им одговара одлично говоре српски а кад им не одговара праве се да те не разумеју па све нешто мумлају на тим њиховим кинеским?! Да се псујем са Бугарима?! Да пријављујем Румуне без радне дозволе?! Да чувам дупе од Турака по Истамбулу?! Да размењујем девизе са Шиптарима по Црној Гори а кућу ми ти исти запалили и мене протерали?!

Ете, то је моја цена, толико кошта мој успех. Људи само виде тезгу и мене насмејаног иза ње. Само не знају да се ја смејем и кад ми није до смеја. Мора се тако - таки је пос'о. Ако муштерија види да си љут и намргођен одма' иде код другога. Што да те гледа тмурног за своје паре. Кад смо код тога и наш народ је чудан. 'Оће јефтино а добро. И мисли ако потроши коју цркавицу код тебе може да те јебе. Свашта измишљају, враћају ми робу, нападају ме да сам их украо на рачун. И што је пазар мањи то су људи безобразнији. Оће да изгледају важно за мале паре. Они што имају доста пара ретко праве питање. Прво, он зна шта купује и друго само води рачуна да му у рачунању тачно вратиш. Богаташи се ту пазе а он је и онако добро размислио пре него је кренуо у трговину. А голугузани: јок! Прво не знају са парама а друго њихова банка је велика ко нечији милион. Кад стане да сикће: ''ја за моје паре...'', рек'о би човек томе су прошли милиони кроз руке а он никад није држао 'иљаду марака у руке, на пример и тако то.

Са људима је уопште тешко да се ради. Поготово данас кад су сви танки са живци, нервозни и кад сви мисле да све знају. Данас су ти сви научници. Не можеш нешто да му докажеш кад навали, па да се убијеш. За све си ти крив а тако мора да будне. Укурви се, прави се потиштен и кажи му да је у праву али: узми му паре!

Уопште не мислим о томе: шта ако тезге више не буде било? Да пропаднем или да је једноставно укину. Није се чудити томе: данас политичари свашта измишљају не би ли напунили џепове. Па може и тамо некоме да падне на памет да укине тезге. Нећу ни да сањам так'е снове. Ја друго нећу да радим, нит' више знам. И ако сам знао нешто, сад сам заборавио. Заљубио сам се у овај пос'о. Ја немам други пут. Ја сам: тезгарош.

Ако тезге не буде овде, биће је на друго место. Променићу град, продаћу кућу, оставићу жену, све ћу урадит' али тезгу не дам. Ако не иду јефтине батеријице - продаваћу паприке. Свеске и школски прибор ће увек да иду у септембру. Фарба за јаја и сама јаја пред Ускрс. (Нема више Методија да ми брани). Цвеће и ситни поклончићи пред осми март и даље ће ић' кај алва. Неоцарињена, то јес' шверцована, техничка роба иде током целе године. Све иде у своје време. Увек ће бити сиротиње која купује безвредну али јефтину робу. Увек ће хтети богатуни да шићаре на неопорезованој самим тим и јефтинијом робом. 'Оће људи да пуше за мање пара него што је то држава прописала.

Кад једном навикнеш да си свој газда више не можеш да се мењаш. Нема више повратка. То ти је неизлечива болес'. Нема ко да ти попује, да ти скида кајмак а теби оставља само отпадке. Имаш само једног газду:  промет. Од промета ту зависи ко си и шта си. Роба ти је једини род. Ако немаш робе не треба ти ни родбина. Тезга ти је кућа, дом, мајка, отац. Тезга је све оно што мора да се поштује. Да се воли и поштује.

Не воли жена тебе - она воли пазар што доносиш свако вече. Не поштују те деца што си паметан - њихово поштовање долази од нових патика што си им купио а зарадио си их за један дан. Не климаду ти људи главом на улицу јер мисле да си неко и нешто - него зато што ти дугују или планирају да се код тебе задуже. Није ти дала Слађанка пичке зато што си леп (оно, нисам ни ружан, онако сам црномањаст више) - него зато што си јој газда и што јој дајеш плату. Не наздравља ти таст што си му драг - него што имаш кућу и авлију а он нема. Најзад, не середу ти се на тезгу од забаве - него што се плаше, јака си им конкуренција.

Увече дођеш кући, вечера готова а жена ти гледа лице да сазна како сте прошли данаске. Ако си весео: добро јест. Ако си натмурен: ништа те не пита. Стоји ти изнад главе док вадиш паре из торбице. Ти их прво разврставаш по вредности и апојенима, после бројиш па упоређујеш са продатом робом. Тек на крају утврдиш колико си зарадио. Зато те воли она. А дете гледа, па чека. Треба нешто и њему. Навикло од малих ногу свако вече исто. Тачно зна кад треба да тражи а кад да ћути.

После можеш у кратку шетњу, ако си добро прош'о, да и ти климнеш главом својим дужницима, да им даш до знања да си још ту и да су џабе понадали да ће се некако извућ' без камате. И ако си јебо Слађанку. Ако ти опет дође – ти опет јеби. Газда ли си?! Мора да се некад и ти испразниш. Не можеш увек са женом: прво досади ти а друго није ти увек при руци. А таста увек на дистанци да држиш и што ти боље иде то више да кукаш. И жену тако да издресираш, да зна да и она кукумавчи. Кад кукаш, онда сутра можеш да га одбијеш кад ти тражи у зајам а обавезно ће да тражи. А сероње да сачекаш, или да платиш некога да их сачека, па да их толико бију да се још једном усеру од батина, само овај пут не на твојој тезги.

Ето тако, усправно, мора де се иде. Да на свако питање имаш одговор. И да знаш: постојаћеш док постоји тезга. Бићеш неко: док има тезге. Само тако можеш себи да обезбедиш чекање увече кући, куповину патика, климање главом, јебање, наздрављање и срање.

Сам себи понављам: ''не бој се, док је људи биће и тезге''. И немам намеру да се предам било шта да се деси. Борићу се за тезгу до краја живота. Да ми сад даш да будем претседник општине, ја не би' пристао. Присто'  би',  ал' да ми тезгу не дираш. Без тезге: ништа. Десет ноћи нисам спавао кад су помињали да треба да се реновира пијац, па да се после тога врши нова расподела тезги. Кад би ви само знали колико се њих мерачи на моју тезгу?! И на моје место, јер тезга ко тезга без места не вреди ништа. Мислим, тезга без места је обично гвожђе. Тезга са местом: то је живи створ којег мораш да волиш. Али и да га браниш. Одма' сам одјурио код управника да га питам: је ли истина то што се прича? Он каже: ''истина је, ал' немој да бринеш, то су само пусти снови, откуд нам паре за реновирање, то само мора план да се направи''. Није му сметало да ми узме још који динар, реда ради и да утврдимо за сигурно. После смо сазнали: уз'о од свих, он сам и пустио тај абер не би ли се омастио. Ето са как'им људима мора да се ради?!

Није то само тезга и трговина, то што ме привлачи. Нисам се ја само у то заљубио. То су и људи, атмосфера, само место и навике које стекнеш. Ујутро кад сви журе, кад се слаже роба и распакује тезга - то је оно без чега више не могу. Увече кад се по прљавој пијаци вуку уморни људи избегавајући да се умоче у разливену канализацију и загњечен парадајз, неки задовољни, неки не - и без тог призора не могу. Пазарни дан кад од гужве и посла не мож' главу да дигнеш - има ли шта боље од тога? Ларма, граја, шала, свађа и псовање - све је то моје и ја више не могу да замислим другачији живот. Не тражим млого, само да ме пусте да радим на миру. Нека траже с времена на време: даће се. Мора се тако, знам ја. Ни једна машина неће да ради ако се не подмазује. Ал' да се знају правила.

Сад је лако. Сад сам виђен човек. Сви ми се јављају, доста њих ми дугује. Дођу професори, доктори, на тезгу па ми се смешкају. Дођу политичари пред изборе па ми кажу: ''дај види са овом твојима да се погура ствар''. Тачно видим, завиде ми а не могу без мене. Џаба им школе и све кад сам ја тај који има тезгу на најбоље место, продајем робу и не плаћам порез. Ја сам тај који побеђује и вреди нешто. Мене људи више цене од њихових школа и титула. Уш'о сам у систем. Знам посао и радим радњу.

Али...

Хладноћа ми је већ пробила кости. Година по година и тело се троши. Ово смежурано лице није од смеха него од сунца. Иду године. Мора де уграби што више, док се има снаге. Једног дана срце може да кврцне и шта после? Ко ће другу кућу да прави и децу да 'рани. Мора да се граби док се има снаге. Зато мора да се прича мање и да се ради више. Нема се времена. И ово сам млого одвојио. Морам до Панчева, а шта сте ви оно беше 'тели: за Методија да вам причам, за које новине рекосте?!  Па убио је, ни сам не знам зашто...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                        

 

 

 

 

                        

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Нема коментара:

Постави коментар

©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a