Прва прича: Пад морала!

Градски Србин је лабилног карактера и у јакој је мери подложан прилагођавању.

26. мај 1941. године (из извештаја пропагандног одељења Југоисток послатог Врховној команди Вермахта)    

*

Најтеже је почети.

После све иде само и својим током.

Епитет писца, који је (мисли се, јашта, на: епитет) сам себи наметнуо, а који је околина из чисте доколице и разоноде, а пре свега из незнања, свесрдно прихватила, дозвољава му да напише таквих глупости које ни ''пас с' маслом'' не би хтео да окуси а да му нико не замери. Нит' су разумели шта је написано, нит' су пак (Боже сачувај!) читали. Нит је, па, он нешто много и шкрабао. А најмање је њему било јасно оно што је у перо сам себи говорио.

Али, мора их написати (мисли се, јашта, на: глупости). Такав је обичај ако желиш да будеш писац. Некад је тешко и глупости писати. Поготово ако кубуриш са инспирацијом па, још приде, и са талентом. Писац мора да пише - није он то измислио али је, на жалост, тако. Такав је поредак ствари у Васиони. И што већу глупост изговори кроз писану реч они га више поштују. (Ко су то они? - дискутабилан је појам, за сада и неважан).

У себи (?!) мисле, јашта, да га не разумеју (та шачица медиокритета и пре свега малограђана с акцентом на малограђанке), да довољно нису дорасли његовом генију али неће то да признају па се претварају да им се допада његово писаније, уопште идеје и став који износи. Немају појма да нема ни једно ни друго. Највише им импонује што што им је живот пружио прилику да познају једног ''писца'' и за њихову сујету и промашене животе чак је и то довољно. Довољно што схватају да је овај исти као и они, чак и гори.

Али ти ''чланчићи'' по другоразредним новинама, ти текстови који остају у домену рукописа, теорије које ништа не значе и ништа не коштају и које се обавезно образлажу онима за које си сигуран да их не могу разумети, онима који немају потенцијала ни новине да прелистају, то је све: ништа! Не задовољава. Лагати можеш друге, лагати можеш и себе, и у једном и другом случају они који су лагани уједно су и преварени. Само што у другом случају, када лажеш себе, заједно си и лажов и преварен. Признаће се, није то добро.

И тако то иде. Мораш нешто да напишеш, не можеш живети од старе славе једне неуспеле збирке песама, изузетно си успешан у убеђивању околине у своје неограничене списатељске капацитете, добрано се и вајдиш од тога а опет неће се. Поготово ако кубури...

Мучи га стомак од синоћ ''огребаног'' алкохола и хране. Слабог је квалитета било све то. Али није се могло боље. Друштвени живот је скуп и напоран али мора га водити. Наравно не може га упражњавати из сопственог џепа. И не само што не може него и неће, све и да може. Такав је по карактеру, по вокацији. Није културно, неумесно је уопште плаћати своје цехове. Кад плаћаш сам своје рачуне онда си нико и ништа. Човек се и труди да успе у животу како не би морао да плаћа своје рачуне. Тако је макар у Србији. Пишчево је да пише и живи у слави свога дела а не да се хвата за новчаник. Огавно је и приземно комуницирати новцем када су универзалне теме у питању.

Ако неко хоће да се дружи са умним људима и будућим великим писцима, па да кажемо и мислиоцима, има и да плати. И то не само новцем, не вечерама и теревенкама, него и својим ауторитетом мора да залегне да се реше неки проблеми дотичне особе. Некад су силне велможе и краљеви били покровитељи уметничким генијима а данас се мораш приклонити свакоме ко има моћ: од успешног бакалина, или тезгароша, преко вође локалних мафијаша па до политичара. Обично новац имају погрешни људи, то је тако и то треба прихватити као чињеницу. Зато не можемо бирати ко ће плаћати, него је важно ко колико може платити. Самим тим се подразумева да би било добро, дакле, да тај дружбеник, (или потенцијални дружбеник), од којег мислиш да се жицаш мора да има одређено место у друштву и ауторитет које то место доноси. Ако је могуће! Aко није: у сваком случају мора да има новаца. Једино паре могу да прикрију простоту нечију или недостатак места у хијерархији. Отуд бакалини и мафијаши.

Са нашим народом нема дилеме: кад је мозгање и филозофија, па и политика, у питању можеш да га превариш како 'оћеш, можеш жену и ћерку да му штипкаш за дупе, можеш веру да му препишаваш, државу да опљачкаш, покушаш ли, међутим, да му гурнеш руку у новчаник, е, ту већ иде доста теже. Можеш да будеш и нобеловац, тешко ћеш нашег човека да натераш да се отвори за нешто боље и скупље. Ту је проблем. И он хоће неку вајду од тебе, па док се нађете, може да прође пуно воде испод моста. Више енергије човек утроши у смишљању начина да се нешто овајди или огребе него да напише сабрана дела. А мораш. Какав би данас био писац у земљи Србији ако се не би бавио гребањем, иако од тога, у крајњем случају, не би и живео.

(Мора још рано ујутро, од каквог портира или чистачице да почне, и макар то била кифла од доручка или шољица кафе. Кад му тако добро крене дан онда иде све својим, добрим, током).

Тешко је бити писац у Србији. А мораш, то ти је мисија, за то те Бог дао. Греота је потрошити такав таленат и списктаи генијалност буд зашто. Мораш да будеш морални мач и камен темељац будуће опште прихваћене мисли која ће донети идеју да би ова породила идеал. Уз то, наравно, треба да будеш ситуиран, лепо обучен, још лепше моторизован итд.

Ех...

Најтеже је наћи спонзора. Јер данас већина ништа друго и не ради - него то: траже спонзора. Сви су спонзоруше: девојке које се спремају увече да изађу у град, политичари који аспирирају да воде државу, старци које треба сахранити, писци који треба да буду духовни оци нације. Конкуренција је велика. У ствари, свет се данас у Србији дели на спонзоре и оне који би хтели да буду спонзорисани.

Какав си отац, па још и духовни, ако не можеш нађеш спонзора? Макар за почетак, макар само док ти не крене, док не створиш први милион, после је кажу све много, много лакше.

И какав си писац без пара?! Превазиђено је време када су писци била пука сиротиња, гологузија и фукара. Није имао за шта пас да их уједе. Вукли се од кафане до кафане, вазда пијани и дужни. Нема тога више. Гледај ове по Србији. Јесу ли писци? Јесу. Како живе? Не мож' бит боље. Путују у иностранство, ваљају се по стилском намештају, штампају књиге, граде куће и локале, бре! Чита ли неко то што они нажврљају? (Чита: шта? Па: ТО!!) Добро, ајд', не може све. Нико не чита али кога брига за то? Читаће их можда кад умру или некад, није битно. Ко да је, богами, неко некад и нешто па и читао?! Чудна ми чуда?! Не може све.

У данашњој српској књижевности ако хоћеш да успеш мораш да се накупиш пара и то, по могућности, на сумњив начин. Није важно како и од кога. Није важно на који сумњив начин (не сме, наравно, да буде од тиража и продаје књига јер би то било крајње некултурно). После не мораш више да се фолираш како ти је стало до овога или онога, бавиш се само оним што ти доноси профит, не мораш никоме да замазујеш очи својим добрим намерама и плановима за препород нације, избациш из уста реч народ, једном за свагда, колико си је пута употребио почела је већ да заудара и смрди около, (да не причамо како је ти осећаш у својој усној дупљи) – све то можеш кад зарадиш своје велике паре и утекнеш од завидника који те кобајаги у име закона гањају да вратиш украдено, а у ствари су љубоморни на тебе и хтели би да буду на твоме месту.

У души он (овај наш) јесте писац. Увек је то желео да буде. Још у своме родноме крају сањао је како ће једног дана доћи и престоницу и бацити је на колена, наравно у пренесеном значењу, онако: фигуративно. Да не кажемо: метафорички!

Једноставно, да се избори за парче свога престоничког неба, за своје место у историји народа којем припада. Имао је свежину и много воље, имао је и енергије, и знања. Престоница је учинила своје, убила је у њему провинцијску неусахлу жељу за успехом. Постао је интелектуална сека-перса, духовни педер, карактерна пизда. Размазио се лагодним и готованским животом.

Ипак, није се то догодило одједном. Борио се да успе, да постане писац. Све је чинио да тако и буде, имао је идеале, имао је и идоле, читао је, писао је, припремао се за време кад ће се стварно посветити јединоме о чему је чезнуо: писању. Образовао  се редно и како требује. Био добар ђак, добар студент, додуше локалног, али ипак факултета, (готованство и стваралачка јаловост престоничког поимања живота још га нису начели). Узео диплому на време и отиснуо се. Стигао у главни град, врло брзо нашао запослење које му је било важно због економске самосталности. И тако је почело његово понирање као ствараоца.

Он и нема биографију, све је подредио својој будућој професији и животопису који ће почети са почетком писања. Али се времена драматично и брзо променила. Нико није очекивао да ће настати такав грабеж на свим пољима људског битисања, па и у уметности. Зла година натерала вука... Све је полако и сигурно пропадало, мењала су се правила и односи. Неко ново време донело је неке нове људе, требало се привићи на све то.

Некад било другојачије, посве. Било места за све. Свако је могао да обезбеди своје парче неба већ према заслугама или квалитетима. Могао је ко год је хтео. Знао се неки ред. Знао се редослед потеза које мораш да учиниш, услови који се морају испунити. Заслуге или квалитет?! Знало се како може и треба.

Данас: јок, море!!! (Фукара бутум крканлук шућурлук! – Пролетери свих земаља уједините се!). Ујутро ако не почнеш са портировом кифлом онда немаш шансе да успеш у уметности и књижевности. То, и да још томе придодаш и мало бављења политиком. Убрзо је то схватио. Није ни било тешко схватити, видело се. Једино ако се бавиш политиком, па макар и на нивоу месне заједнице, имаш неких изгледа да се овајдиш (ооо, да, већ је изгубио илузију о уметничкој бесмртности и размишљао је само о вајди и користи, стигли смо дакле у то ново време). Да се овајдиш онако како мислиш да је вајда за тебе. Схватио је он то (овај наш).

Кифле и политика: то је престоничка добитна комбинација за успех у економском и уметничком смислу. И, наравно, олајавање на пасја уста свакога ко би се могао наћи на путу. После можеш да седнеш и да пишеш, ако ти још буде до писања. Другачије неће моћи, види се одмах. Без тога нема користи а без користи који ће ти мој уметност?!

Свако има своје вајде. Некоме је вајда да комшији цркне крава, другоме је корист да ојади све око себе за неку малу сатисфакцију која чак није ни морална, трећи не компликују: њима је вредност богатство, материјално богатство, четврти... Већина је од свега по мало.

Његова вајда је: моћ искључиво ради богаћења и затим слобода која треба да му омогући писање.

Где му се дадоше идеали из младости?

Истиснула их амбиција оне ноћи на перону станице његовог родног града кад је кренуо у свет.

Он? Он би волео да буде признати и богати писац, који се пита за нешто, који има моћ али који не треба да пише (јер га ужасно мрзи и не иде му брате, треба му месец дана за два реда).

Он, кад погледаш, не тражи много. Кад видиш ко све има то што он жели, стварно није много. А мора да буде писац, то је нешто што га тишти, нешто што му недостаје. То је његово лично, унутрашње, које нико не разуме а опет му не смета што је тако.

Могао би да буде успешан писац и још приде министар, ето скромно од њега, имала га мајка, ме тражи да буде председник државе. И почео би како треба, од нечег мањег, па полако на горе. Неће он одједном, јер зна, кад одеш горе одједном исто тако брзо се и спустиш. А он није заинтересован за спуштање, макар не за муњевито.

Већ годинама: све исто. Сваки радни дан устајање, гледање у крмељиве очи своје жене (дал' ју је икад волео или је оженио зато што је из богате и утицајне породице?), одвожење детета у школу, па онда посао, досадан, успешна фирма у нашим оквирима али то није њега задовољавало. (Једина светла тачка у свему томе, што се тиче фирме, јесте што би ту и тамо опалио неку колегиницу или колегиницу своје колегинице. Са женом то не ради одавно, тек понекад кад се  обоје поднапију  по повратку са неког пријема. И то чине само зато што у том тренутку нема другога са киме би могли).

Он се са женом спанђао због њених пара (истине ради то треба признати), то јест због пара њених родитеља, због новца којег никада није видео јер не би имали толико да су их делили свакоме. Он није свако али... Средили су им за стан, од њих доста. Тако су они мислили и говорили. (Нису потребни ови детаљи. Износе тек реда и трача  ради. Да људи схвате да није баш њему све добро како  изгледа).

Идеју о његовом списатељком подухвату нико из његове околине није схватао озбиљно. Његова тазбина чак и са благим господственим презиром, (колико већ другови могу да буду господа, а трудили су се). У ствари, презирали су (благо господствено) све у вези њега: његово порекло, образовање, родбину... Није он био предвиђен за ону њихову роспију. Али роспија не би била роспија кад не би дала свакоме, па и њему. Остала у другом стању (трудна) и  остала њему. И он, на њихову жалост, њима!

Она, његова супруга, га понајмање разуме. Његове уметничке афинитете сматра чистом будалаштином. Њега уосталом држи за кретена и моралну ништицу.

- Нема проблема, потерај своје, пиши, нико ти не брани, боље то него да се коцкаш. Али... прво да обезбедиш пристојан живот мени и детету: стан (већи и још већи), кола (боља и још боља), летовања (као моје познанице најмање), накит и намештај, као и гардероба (то мора да буде боље него што имају моје пријатељице), новца увек довољно, место у друштву високом.... кад све то обезбедиш онда можеш да шкрабаш.

Где је само нађе?! Лоше му иде са њом јер су исти. По каректеру су потпуно исти. И он тако све исто размишља. Само што би он то у ходу: да пише и да зарађује (наравно не од писања). Они се и мрзе јер препознају једно у другоме: сами себе.

Политика га привлачи има неко време. Не због програма или идеала, он уопште не обраћа пажњу на то, него више из практичних разлога. Није глуп, гледа он шта се дешава око њега. Ниједан се није покајао ко год се упетљао у политику и наравно успео нешто у том домену. Нико се не буни. Није важно јесу ли власт или опозиција. Свима тече мед и млеко. Али како почети? Како изабрати праву страну, ону која ће ти омогућити да за што краће време изгураш своје планове?

То су биле тренутне дилеме овог нашег.

Кроз ходнике фирме у којој ради осећало се комешање, чуо се жагор. Није га интересовало то окупљање. Грозио се просте  руље. (А каква руља и може да буде осим проста?!). За шта се буне сад? Други немају ни толико. И онако нико ништа не ради. А новац, велики новац, се и онако не зарађује радом у тамо некој фирми. Зна се где су велике паре. Ето и он цело јутро није ништа радио (а плату ће свакако примити). Размишљао је о фабули свог првенца. Месецима то чини. Лако би му писање ишло само да може да се досети о чему би писао. Али нема услова за то.

''Јебали их штрајкови'' –  помисли па стаде да се спрема.

Политика па писање или писање па политика? Зашто човек мора уопште да нешто напише да би се словио као писац? И још горе, шта има читаоци или време да дају суд о томе? Зашто не би једноставно то могло декларативно или по формалном образовању? Неко заврши факултет и слови се за инжењера иако у животу ништа није конструисао или направио. Чита туђе скице и ради човек. И зову га сви: ''господин инжењер''. Тако би требало и са писцима. Ајде, требала би нека школа (за пачиће мале) али кад завршиш постајеш дипломирани писац и готова ствар.

Тако да јесте, овај наш, сада не би имао дилема и проблема око тога да ли да се преда зову своје душе која чезне за исписаним страницама и славом коју имају писци или за једном здравом јавном каријером која ће му донети новца и моћи, додуше и презира, али то уопште није важно. Кад си јавна личност мора да претрпиш, како се често чује.

Мора што пре да оде из ове рупе од предузећа. Мора да буде свој човек, да има неку власт. Не мора да буде велика али да буде права, то мора.

Кафана  му је друга мука. Какав је то писац који не пије? И нема он ништа против тога. Не воли да плати али кад се мора ни то не избегава. Али данас у кафанама свако може да каже шта хоће и да му ни длака са главе не фали. То не воли. Јер још није начисто на којој је страни. Онај проклетник, Анастасијевић, што се стално курчи како је он рођени Београђанин, и како му је још деда имао некакве некретнине, ту у центру, ето јуче испсова власт на сва уста. Поименице, будала, а седео са овим нашим. Било непријатно овом нашем, али овај пијан не да му да устане.

- У новине да туриш, турим им га мајци! Распродају моју бабовину, сваки кокошар који се домогне власти, мајке им га пилићарске!!

„Бежати од таквих“, давно је то себи рекао будући и садашњи (како се узме) писац. А опет...

Да га представимо. Пошто је реч о правом, живом човеку, који постоји и кога срећемо свакога дана, а да би избегли компликације које може да донесе неки неспоразум који би изазвао појављивањем његовог имена у писаној форми, ми ћемо се послужити старим списатељским триком: променићемо име а опет тако ћемо га описивати да може да се препозна на километар.

Овај наш се зове Сетар Сетровић. Мора тако, да се не компликује а и име није лоше, чак шта више... Има жену Милену (римује се). Лепо име за такву вештицу (цитирамо речи самога Сетра). Милена Соповић – Сетровић.

Жена има аспирација да буде дама. Госпођа. Не смета јој при томе што јој је отац проверени друг који је пострељао пар туцета београдске господе после рата и још се приде увалио у једну од вила баш онога чије је стрељање наредио. То се заборавља и не важи. Кад си неко и нешто дуго времена и још имаш моћ коју доноси власт онда се заборавља све. Нема потомака стрељаног, или их има али се не јављају. Прође време. А време лечи све бољке и ране. Остаје ти само, и ако их не излечи, да као онај пијани Анастас псујеш, ал' ко те пита.

Сина Немању, са историјским  и патриотским именом поменућемо само успут, (за сада), тек да представимо целу породицу– прототип једне грађанско гребаторске породице из престонице.

Знају ли они какви су?

Наравно. Они су баш онакви какви сами желе да буду. Они се мењају по сопственом нахођењу. И према тренутној моди. Не смета њима што их препознајемо и идентификујемо као друштвену појаву ако им не дирамо у џеп и привилегије. Они знају да гологузани и фукара морају да потерају кера с' времена на време, и да од неће имати никакве користи осим што ће истрошити енергију у празно.

Сетар је рашчистио са собом. Кад може онај  Анастасијевић да буде рођени Београђанин, биће вала и он. Сад, крштеница је била проблем, она га издаје а без ње се не може, с' времена на време, додуше. Тај проблем је морао да премости па се досетио, (ту је у њему прорадило оно списатељско), да измисли причу о томе како је он пуким случајем рођен где је рођен, јер је деда као високи краљевски повереник (иначе је деда стари Београђанин, оца му је неко могао лако да провери па га није помињао) морао да иде у провинцију и преузме разне округе у доба неке кризе и буне. Па тако остао мало дуже да му се и унуче родило ван Београда. Али никада нису изгубили контакт са Београдом.

Најчешће је говорио да је стари Београђанин без икаквих аргумената. Јер свако је могао бити Београђанин на основу пријаве боравишта али стари Београђанин, то је већ нешто што је коленовићка ствар. Једино кад би осетио да ће морати то да се доказује, е, онда је посезао за причом. То је остављало такав-такав утисак. Некима је било све једно одакле је, и нису много обраћали пажњу на његову причу (''какви су то људи?!'', мислио се), неки му нису веровали (то кад би налетео на исте као што је и он) а неки су му богами и веровали и сматрали да је то доста важно.

Кад се кандидовао за место општинског одборника, то је било и те како важно. На листи је написао: ''потиче из старе београдске породице''. Некако је морао да избегне да стави где је рођен. Овако је било боље. Жена је благонаклоно гледала на ове његове породично-историјске егзибиције. А тазбина је са благим господским презиром...

''Ко јебе тазбину, и онако никакве користи од њих'', размишљао је.

Некад им се додворавао до бола. Све се надао да ће стари моћник да се отвори, било новцем, било везом. Али овај никад није (осим за стан, јебао га стан). Није се помирио са судбином да му „овај празилуковић буде зет“ (сада цитирамо старца).

''Показаће њему празилуковић кад дође време'' – сто пута се заклео самом себи Сетар.

Први покушај са политиком, тај са кандидовањем за одборника, није прошао баш најславније. Јеби га, изабрао Сетар погрешну страну. Све је говорило да су добри, били су нови на политичкој сцени по појављивању странке али су били стари по именима чланова. Странка настала са отцепљењем од једне велике и познате политичке партије. Били су кратки са кадровима па су узимали по систему дај шта даш. Тако се зезнуо Сетар. Мислио је да су у експанзији али и није било места у већим странка. Паметни људи на време заузели позиције.

Испод његовог имена је писало: ''потиче из старе београдске породице, по занимању писац''. Могао си да напишеш шта си хтео. Нико није проверавао. Касније кад је мало боље упознао своје саборце са листе схватио је да половина њих има тенденцију, богами и интенцију, да се лажно представља. Нико не би да буде то што јесте - свако би да буде нешто што није. Ко да су, боже ми прости, у Лос Анђелосу.

Одмах после изборног фијаска (са њихове листе једино нешто гласова добио неки гегула у своме селу) напустио је странку. Није им се ни захвалио на указаном му поверењу.

- Док је време склањај се - казала му је жена - Не мислиш ваљда са тим лузерима да ствараш каријеру. Никад ниси знао да одабереш.

''Нисам'' -  рече себи сам у себи Сетар - ''јер да сам знао да изаберем не бих тебе узео за жену'' – ал' не рече ништа јавно и да се чује. Није толико ни храбар, нити будала. Наћи ће он већ начина да јој се освети.

Треба наћи праве људе чије дупе треба љубити, зна Сетар да је то суштина успеха, ако си већ решио да за рад тога љубиш нечије дупе. Нема ништа горе него да се додвораваш некоме дуго и истрајно а онда, после неког времена схватиш да тај неко, или неће, или не може да те погура.

Понижавати се треба само ради користи. Понижење није тако страшно кад имаш користи. То су револуционари и филозофи дигли фаму око људског достојанства и борбе  човека за људске слободе. Први, револуционари, чинили су то да би оправдали себе пред људима и историјом зато што убијају. Убијали су људе борећи се за људско достојанство. Ови други, филозофи, паламудили су о достојанству и људским слободама, добро ухлебљени и на јасла постављени код неког богатог мецене. Морали су до даске да се додворавају том богатуну да их не би ишутирао и укинуо им принадлежности. Ако ономе ко се понижава то не смета шта има околина у томе да гледа неки проблем?! Нека свако гледа своја посла.

Ма, не муче нашега уопште те моралне и филозофске дилеме. Њега мори конкретан проблем: коме се додворавати и како од силне гужве прићи његовом дупету. Тешко је у граду Београду данас прићи значајноме дупету у жељи да га изљубиш или увучеш (фигуративно) у њега, а у циљу  додворавања и користи од истог. Срећом, већина њих чија су дупета пожељна за те ствари имају велике гузице. Израсле су оне на туђој муци и нечијем тамо богатству, отетом богатству. Кад се неко обогати, онако муфте како је случај код нас, онда је неко морао да закука пре тога. Док некоме не смркне другоме не може да сване.

Те велике гузице по површини и по симболици онога што представљају опет не могу да задовоље све потребе  дупелизаца. Што је више гузица  то је више и дупелизаца. То је као оно са баром и крокодилима у њој. Иако, заиста остаје дилема: какве вајде гузичарима од нечијег лизања? Сујета, шта ли је, 'бемо ли га?!

Да се мало зачепрка испод површине на већини од тих дупета нашли би се трагови олова од новинске хартије, од слова што су остала од времена кад је власник дупета брисао исто са старим новинама. До пре пар година новине извађене из подрума неког комшије служиле су за хигијенске потребе а сада је тај исти на насловним странама, можда баш тих истих новина. Сазнање о томе не сме дупелисцу да квари планове. То је чак и подстицај и доказ да се може успети и кад кренеш са самог дна. То је тако инспиративно, кад си начисто са собом, да појаснимо. Од брисања дупета старим новинама до насловних страна истих - у Србији је један корак. Треба само имати среће да се тај корак начини у право време и ка правоме месту. Треба стићи до главнога. Увек има неко ко је главни. Данас. Сутра. Прекосутра. Сутра и прекосутра то је већ неко други од овог данас. Различит. Некад је дуго времена био један те исти. Сада је различито.

''Јебем ти демократију и што се ја борим оволико за њу! И онако је народ стока!'' – мислио се Сетар.

Сунце је баш упржило. Ових дана, сада кад је најбитније, кад се ломи његова судбина, кад мора да се одлучи куда и са киме - јебе га ефекат стаклене баште и последице глобалнога загревања. Јер возови пролазе (невезано за отопљење и топљење глечера већ повезано са његовим аспирацијама везаним за успех у јавном животу), паметни људи се већ ухлебили, нико не чека задњи воз као наш морално и еколошки исправни Сетровић.

Врућина је велика, елем. Сунце угрејало. Велики колутови на кошуљи под пазухом одају његово тренутно духовно-хигијенско стање. Његов статус. Сунце се удружило са његовим непријатељима. Издајничко ђубре. Што против њега? Он бар не крије ко је и шта жели.

Отићи ће на тај састанак – одлучио је.

Невладина, невладина... шта ће... Мора се од нечега почети. Сад, баш кад би он могао да бира волео би од почетка на државна јасла. Али не може да бира, размислио је, боље ово него да губи време и буде неактиван. А мора и мало да заташка онај фијаско са локалних избора.

Та госпођа?! У најмању руку је чудна. У последње време је има свуда, за све се пита и има толико моћи да је то невероватно па и необјашњиво. А нико не зна шта и ко стоји иза ње, откуд јој толико пара (овде се Сетар насмеши и протрља руке). И, она се, као, нешто као бави писанијем. Представља се књижевницом. Штампала је у задње време доста, сад некога да питаш шта? - нико не зна. Али је, кажу, покупила добре хонораре. Одакле покупила? – то је на Сетру да сазна.

Кад се сретну два књижевника, две умне главе, их... има да буде... Само од тога има Србија да осети бољитак. Да не говоримо о другоме чему. Ни Сунце му не може ништа овако одједном оптимистички подгрејаном. Неће дозволити ни знојним колутовима да га деконцентришу.

Можда му помогне да и он штампа, као себи што је   средила?! Само да још нешто и напише. Нека је проклет! Опет та јебена квачица, опет тај проклети услов: да нешто напише. Па како кад нема времена? Како кад мора да нађе своје место под небеском капом успешности?! Свиде му се последња мисао, па реши да је запише првом приликом

Отићи ће и на тај камп. Рекла му је телефоном да мора да почне са нечим ситнијим пре нечег бољег и исплативијег. И  што да не? Треба неким клинцима да одржи пар предавања о демократији, о демократским процесима и институцијама, о сексуалној и родној равноправности, правима геј-лезбо популације, о томе како краве које прде праве велику штету озонском омотачу, како су им родитељи највећи душмани, најзад да прозбори коју о писцима и њиховој улози у просвећивању народа у време транзиције. Толико је схватио о томе шта треба да уради. Припремиће се већ. То је и онако за неколико месеци. И сам ће се одморити на тој  планини. Можда и нешто почне да пише. Опет се заокупи проналажењем теме за роман. Толико се заокупи да га умало не прегази аутомобил кад је прелазио улицу.

О Душану?! О српској средњевековној историји? Ту треба наћи тему за почетак. То иде к'о алва (ћетен).  Па онда направити паралелу са данашњим временом уз констатацију да се историја понавља. Да, то треба да му буде порука: историја се понавља. Али шта о Душану Силноме?! Зна писце којима тако лако иду те историјске теме и уз то још и пролази код читалаца. А они само узму историју и крену да је препричавају. Мало додају свога и ништа оригинално. Није толико глуп, видео је то већ пуно пута. Само њему се то не свиђа и није баш најспретнији у томе. Све му се чини приметиће неко. Ипак, погледаће по књигама кад стигне кући. Време је да почне. Искористиће неке краће пасусе и из својих претходних списа. Ма данас може све да прилагоди. Средњевековна историја то је оно што је данас актуелно у Србији.

''Дал' да платим ручак оној, кад се будемо нашли...'', мучиле су суштинске дилеме Сетра.

Убрзо се мало охладио од теме. Размислио је, неће се баш његовој скорашњој саговорници, и ако Бог да послодавки, свиђати та тема. Наиме, није она баш позната као благонаклона особа по питањима српске историје и српских митова те осталих (по њој) превазиђених у цивилизованом свету којештарија. Уопште, мршти се чим неко помене слово С (као прво слово од СРБ-ија-ство-ски-ин). Сад, она то прикрива бригом за демократију, за људска права других угрожених народа и народности, и најзад, највише се брине због неких ратних злочина. Не свих: само неких.То јој је прва брига. Али Сетар није толико глуп, зна он позадину свега, зна праве циљеве и шта се иза брда ваља.

Да прећути, можда би за почетак, мало дужи почетак, било боље да прећути. Онда ће видети. Има времена. Док не успе у животу. Ако људи, пак, мисле да је једноставно и лако бити неко и нешто у овоме граду, грдно се варају. Колико је потребно зноја и труда, и пре свега понижења да би се постигле неке позиције, то знају само они који су ходили тим стазама. Најгоре је кад се чује са неке стране: ''ја сам свој'' или ''ја сам слободан и самосталан''. Их, каква је то лаж. Сетар то најбоље зна. И, ако Бог да, искористиће ту чињеницу без и мало гриже савести. (Ваљало би и ове узречице које помињу Бога избацити из вокабулара за неко време, прош'о им је рок и могу искомпликовати ситуацију).

Нико није ни слободан, ни самосталан. Сви су зависни од новца. А где има највише новца: наравно у политици. Значи сви су политички зависни . Раније ниси бивао политички прогањан ако се ниси бакћао са њоме. Не помињи политику - нико те неће дирати. Ради свој посао и готово. Данас: јок, не можеш се склонити, и кад се скрајнеш нађе она начина да се очеше о тебе.

Зато се и сви баве политиком. Гологузани: да би се обогатили, богаташи: да би сачували богатство и да их не би гањали због крађа. И уметници: да би могли да стварају и да имају пара да се проводе, да би их камере телевизијских кућа сликале и да им пекари с времена на време прогледају кроз прсте што не плаћају редовно кифле (да, кад успеш онда превазиђеш портире и јутарње кифле жицаш директно код произвођача, из прве руке, колико год да успеш никад не престај да се  гребеш, у пекари су свежије).

''Ма шта њу брига о чему ћу ја писати?! Не морамо о томе уопште ни разговарати. Да видим шта нуди, па да се разилазимо''.

Тако је, мора сачувати привид да му је стало до сопствених принципа и ставова. Мора јој показати (фиктивно) да је човек достојанствен и да држи до себе. То пролази данас добро на свим пољима коегзистенције (остала му је та реч у власништву још из политичке школе у Кумровцу) и код пуно људи са којима коегзистираш. Битна је форма, маска, битна је улога коју си сам себи доделио под условом да добро глумиш.

Капљице зноја сливале су му се низ чело и лице. Мислио је да никада неће осетити хладовину стана и своје туш кабине. ''Јебена земља Србија, где ништа није климатизовано'', прозбори за себе. Али мора да иде тамо. Мада, има још времена. Решио је да сврати до своје омиљене кафане. И ако је тамо Анастасијевић,  и ако је вероватно већ добрано пијан.

Да! - признаје, оне теме и форме, што му се мотају по глави, то је неки дан слушао баш од њега. Јесте он образован човек, у неку руку уметник и то од оних београдских боема којих више нема. Сигурно и пише нешто, али је тотално незаинтересован за објављивање и каријеру. На све гледа са презиром. Не може Сетар да схвати како може да презире тај Анастас све материјално. Брига га за новац, кад има све потроши, сви пију на његов рачун. А кад нема: не тражи, не дозвољава ти да платиш његово пиће.

''Ма будала!''- сто пута је рекао у себи Сетар.

У себи... у себи... јер тај Анастас зна да посегне за пикслом или каквом флашом (којих му је вазда милион на столу и при руци) кад се поднапије и кад му се не свиђа то што му саговорник каже. Још, би му скандала требало. Сетар би разбијену главу преболео али скандал у овом деликатном тренутку никако.

У кафани је владала уобичајена атмосфера: исти гости и исти намештај већ годинама. Само се чаше мењају и то кад се мора. То је једна од оних кафана за које воле да кажу да су са душом. ''Кафана с душом'' - она није управо то од оног дана кад су је назвали тако и од кад су људи због тога почели да долазе у њу. Неки људи. Али ајд' да то прескочимо.

Свако је седео за својим столом а Сетар се упути право ка ћошку и ка Анастасијевићу који је прелиставао новине. Изгледало је да није још много пијан (помало пијан је увек). То је и одговарало Сетру. Да мало предахне, поприча, па да оде на ватрено крштење код госпође која ће одлучивати да ли има посла и ангажмана у њеној богатој невладиној организацији.

Добро, није њена (и да се она пита, не би новац делила ни са киме) али она одлучује о сарадницима, о онима који ће бити заврбовани и очигледно има задатак да их ангажује што више. Што би се иначе њега сетила? Вероватно што сматра да је Сетар мањих потенцијала него она, па је неће угрожавати. Српски друштвени и политички односима деценија владају на том принципу: бирај сараднике које не могу у ниједном тренутку да те угрозе и који су глупљи од тебе. Зато она мисли да је Сетар прилика за њу. И што сматра да га може добити за релативно малу цену. Не зна она какав је Сетар. И на шта је све спреман.

Анастасијевић га погледа преко новина и даде му знак да седне. Опет је подигао новине и Сетар је само чуо његов глас док је дозивао конобара по имену (''Како може да се тако интимизира са обичним конобаром?''– питао се  Сетровић) и наручивао и не питајући новопридошлог пријатеља шта ће (''Намерно ми то ради, стално, само зато што ће он да плати, увек бира шта ћу да пијем'').

Мало после је спустио новине на астал (одмах их је неко покупио) и проговорио:

- Па 'де си ти бре Сетре, нема те сто година? Кад ће више та твоја књига, а?

- Још ме и зајебаваш, каква књига немам времена главу да дигнем од других послова – увек се овако правдао Сетар кад би се потегла тема око писања и објављивања.

- Е па батали друге послове, штета је да пропада такав таленат– рече са повећом дозом ироније Анастасијевић, чак и поспрдно.

Не доби одговора. Навикао је на њега Сетар. Он мисли да је много паметан а он,  Сетар, увек на крају истера своје. Увек од њега добије шта жели. Јел' се гребе пиће? – гребе се. Брига га што тај мисли да он одлучује о томе, да је то његова воља. Јел' сакупља теме и информације од њега? – сакупља. Већину ствари које је објавио по разним часописима, чуо је од овог Анастаса. Па нек лаје, док не уједа, трпеће га Сетар. И на крају, зна некад да буде добар и пристојан, кад погледаш он је у неку руку најбољи пријатељ Сетров. Нема другог, искреног.

Два рођена Београђана, није то мала ствар.

- Па о чему пишеш Сетре, ако није тајна? Јел' си наставио оно што си хтео... шта беше... оне средњевековне теме, Душан Силни и те глупости?

- Па како можеш да то називаш глупостима, где ти је патриотизам Анастасе, ако бога знаш?!

- Мени није потребан патриотизам, ја се не бавим политиком, нити мислим да идем у јавни живот. То се ви који желите вајду од политике поштапате са патриотизмом кад хоћете да зајебете народ. Кад  'оћете да му отмете и оно мало што му је остало.

- Шта бре булазниш, па ја се борим за добробит народа, то ови који су нас уништили у задњих десет година, то ти са њима види.

- Сто пута сам ти рекао да ми не агитујеш овде, те приче остави за партијске састанке...

- Ја не припадам ни једној партији, ја се борим за народ.

- То кад тако кажеш доказује само да ипак негде у дубини твоје душе постоји још мало моралних стега, кад кажеш да ниси у ни једној партији то значи да још по мало осећаш срам, па се некако одричеш тога шљама. Сви сте ви комунисти.

''Ако сад почне о комунистима, најебао сам''– помисли Сетар и стаде да вади флеке.

- Да баталимо то, питао си ме шта пишем. Па скупљам грађу о Душану и средњевековној српској држави, и то није проблем, проблем ми је шта да романсирам. Тема мора да буде добро одабрана, не мислиш ваљда да препричавам историјске податке. Потребне су ми пикантерије које ћу књижевно обрадити. Али немам времена за проучавања и архиве, човече!

- Па си дошао да можда од мене чујеш нешто корисно. Ако, и треба, увек треба учити од паметнијег и не стидети се тога. Драго ми је што видим да се не стидиш, јер да се стидиш ти не би прошли чланак у оној ревији написао цитирајући од речи до речи: мене.

- Није тачно, ми смо разговарали, ја сам елаборирао оно што сам већ знао о томе. Разговор ми је само мало помогао око форме.

- Баш ме брига, пиши, бре, шта хоћеш. Па шалим се, не смета ми.

Потегну из чаше Анастас, па рече:

- Код Душана ти је лако наћи пикантне теме. Добар део њих је већ обрађен али увек има места за још.

Сетар широм отвори очи. ''Тако те волим, ајде сад да причаш мало''. Неприметно је завукао руку у џеп и укључио мали новинарски касетофончић са врло осетљивим  микрофоном. Да! Мора се понекад и тако. Не питајте ништа, шта год да питате, неће вам се одговорити. Нико није тврдио да је живот поштена ствар. На крају крајева, сви тврде да је љубав узимати и давати, па ето он узима и онако нешто што би се бацило и пропало. Узима Анастасове приче које иду у етар, које се обијају о бубне опне ових пијанаца около и које више никоме не требају кад се већ искажу. Е па, Сетру требају и он их користи.

Из пређашњег разговора се међутим да закључити да Анастасијевић у то већ сумња. И, вероватно зна, није он глуп човек (да је глуп не би га овај искоришћавао). У неку руку је то одобравао. Можда је то био једини начин да се његова мисао сачува. Јер он да сам пише: никад. То је био неки прећутни, ненаписани и неоверени уговор. Тако је себе тешио Сетар.

Није додуше знао Анастас за тај касетофончић. Није знао ни то да га је овај понекад снима и кад није баш књижевно-историјска тема на дневном реду. Снимљен је и кад би псовао неког из државе и политике баш добро и сочно. Али више није постојала опасност од таквих ствари, политичари нису имали више моћ да за вербални деликт шаљу у затвор а нису ни били заинтересовани за то. Имали си и они прећутан договор са народом: ви псујте колико хоћете а ми ћемо да се богатимо колико можемо. Мада то није сметало Сетру да достави понешто тамо где треба.

После тих књижевно-историјски Анастасијевићевих монолога Сетар би прекуцавао снимљено, додавао или одузимао понешто, и на тај начин одражавао какав континуитет и привид списатеља и писања. Какав - такав. Сад је већ време да се нешто крупније објави јер му је досадило да објашњава како је он ''писац који још није написао роман али ето може се наћи у тим и тим новинама једна лепа прича''. Анастасова прича, али ју је Сетар написао. Зато је и писац: зато што пише. Џаба Анастасијевићу прича кад је он само говори. Сетар је тај који пише. Зато га не гризе савест (е, сад га претерасмо, мислимо ово са савешћу Сетровом).

Неће о томе да размишља нити да се оптерећује кад стане испред плавичастог монитора свог компјутера. Нема времена за савест тада. Само ће укључити касетофон и почети. Па докле стигне. Није о томе размишљао ни јуче, ни прекојуче, кад је исто тако стајао и на крају гасио празан монитор. Кад се мислио: о чему, о чему написати, макар само једну реч? А онда је чуо Анастаса једног дана: ''О Немањићима, то ти данас народ гута колико год да се напише. Жељан сјаја и и величине коју данас његова држава нема, некако му лакше да чита и слуша о Царству које су некад његови претци саградили, о златном добу српског народа и државе. Данас, кад немамо ни државу, то окрепљујуће делује на прост народ''.

Тако је одлучио: писаће о Немањићима!

Па је са касетофона опет чуо: ''Најбоље је о Душану јер је то био врхунац владавине Немањића. Ако то треба алтернатива онда нека то буде Милутин. И о њему има доста тога интересантног. Немој о Немањи и Сави то је већ мало досадило људима''.

Тако је одлучио: писаће о Душану!

Али је после тога проклетник заћутао. Булазнио је о свему и свачему али о томе ни речи. Ко да намерно није хтео. Наводио је Сетар разговор на ту тему, покушавао да га подмити пићем, ама џаба. Само би одмахнуо руком и наставио по своме. Дане је изгубио узалудно. И види данас, кад му се жури на тај важан састанак, он би да прича о томе. Мора се, онда, ухватити од тога што више.

Тако је одлучио: писати о томе што више!

Наравно, није Анастасијевић говорио тако течно и лепо (и у тој количини) да је Сетар могао то одмах у књигу да тури. Анастасова прича је служила само као усмерење, као задата тема о којој је касније Сетар са мање или више успеха развијао фабулу и писао. Често је то било конфузно булажњење, скакање са теме на тему, личне опсервације, најзад, понекад не би разумео ни реч од изреченог.

''И видиш баксуз баш данас кад ми се жури...''.

- Душан Силни није био баш толико силан. Знаш ли ти то Сетре? Наравно да знаш. Он ти је био, што би рек'о данашњи прост народ, велики папучар. Јесте, представљао је страх и трепет за цео Балкан, али је своју жену слушао безпоговорно. Ако ће ти бити лакше да уђеш у психологију ликова, ето баш као што ти слушаш своју.  Ни ти не смеш ни до клозета, да простите - овде се окрену према суседном столу где су седели већ наћефлаисани кафански исписници и злобно се зацерекао - док не питаш своју цењену супругу. Или њеног цењеног ћаћу комуњару. Је ли тако, јел' су се са ћаћа ословљавали пре него су дошли по Београду да стрељају?!

''Прави се паметан а каже безпоговорно уместо беспоговорно. А, не може уштва док не застрани. Не може док курвински не удари'' -  једи се у себи Сетар. Али у себи.

- Не зајебавај Анастасе, што то ја слушам жену? Па по цео дан пијанчим овде са тобом.

- Пијанчиш зато што она 'оће да си ван куће и што не трошиш паре. И што немаш муда Сетре да зајебеш те комуњаре. Да би био мушкарац мораш да имаш нешто међу ногама.

- Једи говна Анастасе, ни теби то што имаш међу ногама не служи ничему - интелектуално и продуховљено му одговори.

- Ма јеби се... Јелена... ајде да стварамо... Јелена Душанова жена имала је дакле великог утицаја на Душанову политику. У неким битним моментима чак и одлучујућу, мислим у случају Јована Кантакузина и свега што се дешавало у вези тога. Али ти си писац и знаш све ово, нема потребе да ти ја говорим. Душан је њу узео из чисто политичких разлога, да би сачувао леђа и имао мир са Бугарима. Али жена је жена, временом се привикла, навикла и њега на себе, подвукла му се под кожу. Имала је знања и заната да то уради. Жена, мој Сетре, може све ако хоће и ако има чиме. Лепа и умешна жена може све, ружна не. Ето ти теме, трчи сад па напиши нешто по чему ћемо да те памтимо. Да не будеш упамћен само по неплаћеним рачунима.

- Јест, ти ћеш да ми кажеш о чему ћу ја да пишем.

- Он због ње није проглашен свецем. Милутин јесте. А Милутин, тачно је, подигао пуно цркава али није баш живео светачки. Он је јебао шта је стигао (и кога је стигао, да простиш, а стигао је доста) и није баш водио рачуна о својим поступцима. Радио је шта је хтео: па опет светац. А Душан цар био, обезбедио себи патријарха, а није успео да се посвети. А знаш ли што? Наравно да знаш, па ти пишеш о томе, али, ајде да ти кажем: никада му монаси и црква нису опростили што је Јелену довео на Свету Гору и поред тога што ни једна жена ни пре ње, ни после ње, није тамо ногом крочила. Ајде, није ни она ногом крочила: унели су је. Она је наговорила Душана, казалу му: ''не водиш жену него царицу''. Он је то после поновио игуману и монасима. Ето ти, иди пиши будало, узми НИН-ову награду док се још дели капом и шаком. Иди, док сам расположен да ти дајем теме. Зато ти и долазиш. Мрзи те да читаш а и што би кад глупи Анастас само прича, ништа друго и не ради.

- Ајде богати немој више...

- Књиге пишу, а, и људи кажу да је та Јелена лепо пролазила по Дубровнику. Није била светица. Није много полагала на то да у будући брак уђе чиста и неокаљана. Можеш да пишеш о девојачким данима Јелене у Дубровнику. Јелене, сестре будућег бугарског цара Јована Александра и будуће жене српског цара Душана, па на крају и саме српске царице. Има још једна интересантна тема: како је Душану подметнула Уроша. Она није могла да има деце (или она или Душан, сад... да га јебем). И кад је он стао да преговара са неким дворовима око поновне женидбе она је изнебуха затруднела и после неког времена донела на свет Уроша. То ти испитај, промисли и измисли па у књигу слиј, како је она успела да подметне дете једноме цару. Одкуда јој дете?!

''Каже се откуд, јебем те глупог. Одакле му све ово, ове идеје, детаљи, матер му јебем, а ја се убих да осмислим једну скицу, обичну, најобичнију?''

- Конобар, дај још једну туру, дај овом Сетру. Је ли, да те питам бре, јесу ли твоји из Пирота, нешто се тешко хваташ за џеп... ха, хахаха...

- Сто пута сам ти казао да су моји из Београда и то Срби, нису као твоји Цинцари, Грци, Јевреји... нико не зна шта сте, ни ко сте, колико се вера и нација променили. Дај на мој рачун, ја ћу да частим, данас завршавам неке важне послове. Нисам ја боранија к'о ви.

- Чекај!– виче Анастасијевић– да се прво прекрстимо, јер неће на добро да изађе. Људи! Сетар части!

Па театрално устаде и поче да се крсти све се клањајући около оним пијандурама. Наста граја и смех по кафани. Чак се и конобари смеју. Куварице извирују иза прозорчета што дели кафану од кухиње. И оне се кривеље, све онако масне и задригле. Само Сетар ћути и гута кнедле. Гребу Сетрово грло Анастасове кнедле. Гребу грло ал' ништа не коштају – мисли се на паре. За образ Сетра боли курац.

''Циркусанти, бедници, гологузани!!''-  здрав се једи у себи Сетар.

Не вреди му да се љути. Сам је крив. Због помодарства и властите малограђанштине хтео је пошто пото да има своју кафану са душом. Е, па сад нек му је са срећом. У таквим кафанама нема интиме личности и стола, конобари могу да се препиру са тобом, да ти не донесу или сами да однесу, а куварице воде живу конверзацију са гостима по васцели дан. Ваљда им досадно тамо затвореним?! - мисли се на ове потоње.

- А што частиш?– присети се најзад неко и то да пита, јер мора да постоји ваљан разлог кад су сведоци свега овога што се ретко дешава.

Декларативно, он, Сетар, хватао се хиљаду пута за новчаник. Али је имао невероватан таленат да тачно зна кад да престане, кад да се повуче а да баш изгледа да је хтео да плати али га је његов сусед са стола предухитрио. Док је он још вадио новчаник из џепа онај што је платио већ би стигао кући. Наравно, то више није пролазило са свакодневним друштвом али је увек палило кад би се нашао са неким непознатим или новим садругом у кафани. Знао је чак, у тренуцима инспирације, да тако одглуми љутњу што он није платио да би се на крају овај други и извињавао што је то учинио.

А Срби су, мислим, једини народ који се свађа око тога ко ће да плати рачун у кафани. Ваљда немамо, па хоћемо или да покажемо како имамо, или да искажемо како се жртвујемо ради некога. Зато што га волимо или поштујемо, или зато што смо добри домаћини. Или само да би се правили важни. Зато Срби мрзе гребаторе. Кад га препознају, јер то некад зна да буде врло тешко пошто се гребатори вешто крију иза емоција. Баш због те широкогрудости, због жеље да се некоме нешто добро учини гребаторима добор иде. Да се плати цех битније је него да се учини добро дело. Ал' кад га препозна, Србин више мрзи гребатора него ли рецимо неког убицу или лопова. Такве сматра за само дно талога.

Не зна Србин да су се времена променила, да су се и методи гребања и сами гребатори по форми и изгледу доста изменили. Мутирали су, захватила их дијалектичка неминовност промене. Што је већи ''господин'' - бежи од њега. Што ти се више представља за ''уметника'', ''ствараоца'' или ''мислиоца'' - не заноћавај близу њега и гурни буђелар на сигурно. Чим каже да се бави политиком за ''добробит народа'' - спремај говнаву мотку. Нема друге.

(Простом народу на знање, поготову поштеним и вредним радницима, склањајте кифле кад сте у близини интелектуалне елите српске. Кифле и јогурт, не остављајте на дохват руке. Књигу можете, перецу никако!).

- Зашто частим, то вас интересује?

Онда Сетар натенане, додајући помало, чисто да садржај учини интересантнијим, поче да прича како је узео ствар у своје руке, неће више да ради за ситну пару у некој тамо фирми, хоће да изгради једну солидну каријеру, упоредо са списатељском, да мало поради и за овај народ, (''видите шта урадише ови неспособњаковићи од наше лепе отаџбине?''), како га је контактирала престижна и утицајна (и богата) невладина организација, да јој он својим знањем, именом и ауторитетом помогне у пропагирању демократских принципа, борби за људска права, разоткривању ратних злочинаца и оних који не воле педере, а они ће њему заузврат (Анастасијевић би сигурно рекао „за узврат“) плаћати добро и помоћи му да направи политичку каријеру.

- Опа! - цикну Анастасијевић као гуја љута - Чекај! О чему то причаш? Ми смо те сматрали за безазленог готована, малограђанина са свим добрим особинама малограђанштине, провинцијалца у велико граду, испљувка новог времена, шта сад одједном?!  Да није то код оне?!

Кад му Сетар потврдно климну главом, овај настави:

- Ма знао сам ја, откуд да попијем пиће од њега. Било је сувише лепо да би било тачно. Ово је земља Србија а у њој се не догађају чуда још од Светога Саве.

- Па хоћу да платим, ето нека донесе, одмах плаћам, није на рецку.

- Нећу да пијем у њено име. Донеси, ако, али ја моје плаћам. Са таквим протувама  не желим да будем у вези ни на овај начин. Како те бре Сетре није срамота?!

- Шта јој фали? - љутну се и успротиви Сетар („хвали“ би рекао Анастас, а овамо се прави паметан и Бепграђанин).

Зна он да је ова жаока више њему намењена него њој и ономе што она у очима народа симболизује. Мрзе је Срби, рекло би се справом, али какве везе он има с тим?!

- Хвали јој самар - више за себе одговори Анастас.

Сетар се победнички насмеши.

- Каже се фали – рече у пола гласа и себи у браду.

Мало су после тога ћутали. Некако нико није знао како да премости мучну ситуацију. И како Анастасијевић није живот схватао много озбиљно, све је окретао на шалу и зезање, тако његово туробно нерасположење које је настало поменом дотиче даме и њене активности значило је да јој има што-шта тога замерити. Кад је то могло да га тако ражести - зна он нешто што Сетар не зна.

Да будемо искрени: што Сетар не жели да зна и брига га. Јер овога не интересује морална димензија нити особе, нити организације коју води. Њега не интересује идеологија! Њега интересује само крајњи циљ који је себи зацртао и који води остварењу његових планова. Он је тај који жели да искористи људе. И кад му то одговара онда не може да бира кога ће искористити. Поготово не може да се оптерећује неким моралним дилемама, кад већ ради неморалну ствар, или да се труди да искоришћава само етички исправне и морално на месту људе?! И све то да се његов кафански друг не би љутио. Е баш га брига за то.

Конобар је стајао збуњен крај њиховог стола. Није знао шта да ради. Ретка је прилика, и њега нервира овај Сетар. Он најбоље зна какав је он човек. Конобари то најбоље процене. Имају прилике. Кад су сви пијани, они су трезни (углавном). Посматрају са стране, упијају и најмањи гест или прљави потез. Онај који га чини није свестан тог пара очију и још једног пара ушију који гледају са стране. Ситни су сати, ко то још очекује? Никад неће да плати, и сад кад хоће, овај бенасти Анастас неће да узме пиће. Али зна: кад се Анастасијевић уозбиљи, онда нема зезања. Ретко се, врло ретко то дешава. Иначе се само шали и смеје. Али кад је озбиљан, онда је боље да се не расправља са њиме. А тако би радо сам донео, без одобрења, најскупље што имају. (Нека што не плаћа, него и кад плати, а то су ретке   прилике, о рођендану сина, или баш кад га притегну, увек тражи да му се у пару врати, не оставља бакшиша ич).

''Плаћен си друшкане то да радиш, шта ја имам да ти дајем још пара за то''– тако му је неколико пута казао тај исти Сетар, што ће демократске принципе да деци разјашњава.

''Говно од човека је тај Сетар''- помисли у себи конобар, онај што га Анастас по имену дозива кад му шта треба.

- Иди кући, јеби жену, пиши књиге, буди оно што желиш, нема везе, прихватићемо те таквог какав јеси, али немој се петљати са таквим нељудима, ма колико ти примамљиво деловали новац и моћ које имају. Не спуштај се на само дно, појешће те властита амбиција. Чак си и ти моралнији и бољи од њих! Можеш онда да замислиш ко су они?!

- Озбиљно те питам шта имаш против ње?! Насео си на пропаганду ратних злочинаца, антиевропских лобија и профитера. Милија ти је диктатура од демократије.

- Нека бога ти, остави то за неког другог. Нећеш ваљда мени да продајеш ту демагогију. Батали паламуђење. Него слушај, озбиљан сам - на ту реченицу и конобар потврдо климну главом - ако се спетљаш са њима, нек ти је сретан пут. Али за мој сто више не седај.

Конобар, ничим изазван и подстакнут, ваљда је заборавио да он не би требало ни да слуша разговор а камоли да се меша, потпуно неупућен, рече:

- Немој ни у кафану да долазиш! - па устукну видно збуњен и несвестан шта му би.

Сви га са чуђењем погледаше. Сетар је прешао преко тога као да није ни чуо. И није. Чуо је само оно што му је Анастас казао.

Настави Анастасијевић:

- Али ја те знам. Нећеш се повући. Идеш ти до краја: твоја амбиција и жеља за новцем и привилегијама је велика унутрашња сила. Штета што немаш такве одлучне снаге и кад пишеш. Дајем ти последњу тему. Отићи ћеш ти код њих, знам ја то. Ову тему ти специјално за њих представљам. Они ће ти обезбедити паре за штампање.

Сетар га је посматрао безизражајно, осећао је понижавајући тон али није имао снаге да се супротстави из простог разлога што је човек био у праву. Али га је ипак болела помисао да се више неће дружити са њиме. Ко би помислио да ће код Сетровића прорадити емоције?! Ко би се надао да он осећа нешто позитивно према некоме?! И то према коме? А, зна и ово: кад Анастасијевић нешто озбиљно каже онда тако и буде.

- Овако да пишеш: Стефан Урош IV Силни Душан Немањић је био зачетник идеје о Великој Србији. И њен први и до сада једини реализатор. Слободно напиши, и ако је то глупост и неистина. Они то воле. Воле историјски да повежу наше злочиначке активности, да покажу како смо одвајкада зликовци. Хоће да докажу као смо ми генетски предодређени да будемо зли. Касније, како знаш и умеш (али мораш), да некако у ту већ развијену причу уметнеш и Гарашанина. Без Гарашанина ти је све џабе. Он мора да се појави а ти види како ћеш. Писац си неки вајни, да га јебем. Главна радња треба да ти се одиграва у Босни 1350. године кад је Душан тамо починио невиђене ратне злочине... И да знаш, намерно сам, да бих те зајебавао, често погрешно изговарао речи.

Наврну пиће Анастас по ко зна који пут. Види Сетар да је време да се бежи. Ако се овај напије, нема после више повлачења. Има да се седи док не падне под сто. А већ је почело да га хвата, што од пића што од озлојеђености. Опет, не иде му се, осећа да је ово њихова последња заједничка седељка. Многе му је гадости Анастас опраштао, свакакве приче и говоранције, некад не би ни приметио да га ''ради'' за нешто, некад би схватио и прећутао, једноставно прешао преко тога - а ово сад неће. Што, бре?

- Без Гарашанина се не појављуј пред њих, смраду један! - поче да виче.

Утече Сетар главом без обзира.

Уз пут, у таксију, размишља: исто тако ће ово ићи и код народа, свестан је он. Поготово код простијег дела популације, којег на жалост има највише и који за баксуза (сви одреда) имају право гласа. Ко измисли да баш сви морају да имају право гласања?! Па да, демократија колико год да је добра има и својих лоших страна. Нема народ разумевања за никога ко не пиша заједно са њиме уз ветар (или: низ ветар, у зависности како народ пиша у том тренутку). Чим чује неку болну истину, пред којом је забијао главу у песак,  одмах омрзне оног који је изрекао ту истину.

А тек што не воле такозване невладине организације (ма шта то у ствари значило?!) то је немогуће. И несхватљиво. Кад год неко помене нашем човеку невладину организацију он почне да пљује по њој, и да људе који се налазе у истој назива разним погрдним именима и епитетима. Кратко: мисли се да су плаћеници и издајници. И то, углавном мисле да су плаћеници оних земаља које су нас (за наше добро) бомбардовале.

Јесте и то истина, да они добијају новац са запада (на крају крајева само га тамо и има, и на крају крајева једино су они и били заинтересовани за то бомбардовање у нашу корист). Али га они, ти што их народ не разуме, добијају и троше за добробит тог истог народа. Џаба народу: кад је стока. Чуо је он добро у кафани како је неко рекао за госпођу са којом треба да се види: ''сорошуља'' и ''шиптаркуља''. Чуо је, чуо. И зна ко је то казао. А, само кад дође његов дан, приупитаће га он за јуначко здравље. Јер није глуп Сетар, то је и њему намењено. Е, па, видеће они, чија мајка црну вуну преде. (''И овакве пословице избегавати'' - подсети се).

''Прост народ ти је највећа стока. Човек се бори за његово добро а он ти враћа само увредама''.

Мало се премисли, погледа кроз прозор познате престоничке улице и грађевине, па сам себи, у себи, рече:

''Само Анастасијевић није прост народ. Мајку му јебем. Он зна много, информисан је, познаје пуно људи. Вероватно је љубоморан... А што би био? Њему новац и моћ не значе ништа а ја сам управо због тога и кренуо данас на састанак''.

Ма иде он на састанак! Брига га, бре!!! (Море бре, море бре, ајд' одатле бре...). Нек се удаве такви као Анастас у сопственој каљузи неамбициозности и невизионарства. Би чак мало и поносан на себе због претходне  формулације свога и њиховог стања. Свиђала му се та синтагма ''каљуга неамбициозности''. ''Невизионарство'' - мање, али оно прво је баш добро и јако. Аааа, па није он још за старо гвожђе, знаће да се избори са много већим проблемима и дилемама.

''Дал' да платим ручак ако дође до тога....?!''.

А што се тиче Анастасијевића, (настави он са премишљањима повремено загледајући у таксиметар и водећи рачуна да таксиста иде најкраћим путем), и његовог глупог моралисања, то ће Сетар лепо мачку о реп. (Иде маца око тебе, пази да те огребе, пази мио реп...). Он (Сетар) има своју визију. И он (Сетар) хоће да оствари исту. Само се слаби и неодлучни осврћу на сваку примедбу или застану пред сваком дилемом. (Од извора два путића воде на две стране...).

Достојевски је негде написао, отприлике, не замерите на слободној интерпретацији: ''ако негде кренеш па путем стајеш да каменом гађаш сваког пса који на тебе лаје, никад нећеш стићи тамо где си кренуо''. Крај реминисцентног цитата. Нека Анастас лаје, Сетров караван ће и даље јездити преко степа, дина и пустиња. И ићи ће до краја. Овакви као Сетар (мислио је Сетар о себи у трећем лицу једнине и свим осталим ''лицима'') су тражећи путеве зачина пронашли Америку.

''Ето му Достојевског, па нека се са њиме расправља. Кад већ воли да се прави паметан. Ништа не ради, само лоче и спава. И он такав је нашао за сходно да ми дели лекције из морала. Он који ништа не привређује и не цени, ни свој, нити туђи новац...''.

Но, да прескочимо филозофирање. Да скратимо причу.

За то време, на другом крају града, у једном ресторану забитом али угледном, дотична госпођа је у друштву углађеног господина чекала Сетра не би ли обавила састанак на који га је позвала. Састанак на који је Сетар каснио због глупог наклапања са Анастасијевићем. Мрштила се госпођа али је своје незадовољство крила од персоне са којом је седела и испијала пиће. Само би му се с' времена на време љубазно насмешила и мигнула очима у стилу: '' Ево, само што није''. А ономе ће већ све сасути у лице кад буде могла, кад буде остала насамо са њиме. И поставити га на своје место. Стало јој је да остави утисак како све држи под контролом. Ипак, и она мора некоме да полаже рачуна, то јест: рачуне.

На крају се спасоносно досети па извади неке папире и стаде да их показује мушкарцу са киме је седела, да их објашњава и да се консултује хинећи се да је интересује његово мишљење. Све што би тај странац говорио, она је записивала. Њему се канда није свидело то записивање и неколико пута је казао: ''нема потребе'', али је она и даље упорно правила прибелешке, као да је хтела да му покаже колико је вредна, ревносна и темељита. На сваку његову примедбу, она се трудила да буде екстремнија у своме ставу. А, зна се о чему се причало.

Има она своје методе рада. И не жели да одустаје од њих. Зна врло добро шта треба а шта се не сме записивати. Ово што записује је само подсетник за неке јавне и легалне акције. За неке процесе у које се упетљала до гуше и од којих неки људи очекују да их само она на својим плећима изнесе до краја. А мора и од тога да се ради понешто, ради рекламе и оправдања за постојање. Судски спорови које она води а који би требало да стану у одбрану људских права су најдосаднији и  најнепријатнији. Јер ти које заступа у неко време помисле да су они и њихова права стварно нешто битни, па стану да закерају и да зивкају сваки час. Да инсистирају на истини и правди, и да на крају, покушају да и нешто докажу. Што се ње тиче, најрадије би завршила са тиме још на вратима суда, пред почетак суђења. Да се лепо слика, објасни медијима због чега је ту, па да лепо иде кући. А ови нека се сналазе. Од ње доста што такви случајеви уопште изађу у јавност.

Сада код дотичног господина још мора и да се петља око неких   виза. Траже људи, вољни су некад и да часте. А она је ту да помогне. Нек се шетају грађани кад већ немају довољно демократије. (Их, демократије никад доста! То ти је као кад једеш чоколаду. Кад год да прекинеш - мог'о би још). Колико је она већ младих лекара и инжењера послала вани. Не зна им се број. Мада нису сви на крају испали коректни. Нису се сви захвалили.

''Е вала Сетровићу, за ово има да ми платиш''– размишљала је док се смешкала лику преко пута себе.

''Чудан народ су ови Срби''– премишљао се странац преко пута ње – ''или су тврдоглави да им не можеш ништа доказати и спремни су до краја да се бију а да не попусте, или се продају за јефтино, некад и за џабе''.

Годинама већ покрива овај регион. Годинама је задужен за Србе широм тог истог региона. За сво то време није успео да извуче никакве законитости из свога великог искуства. Једноставно, никад не знаш на чему си са њима (са Србима). Наравно, у типичне Србе не рачуна ову госпођу која се усиљено и из петних жила труди да се покаже као несрпкиња и светска жена. И то му квари посао. Јер таман помисли да је нешто научио, онда га пракса скроз порази и окрене на другу страну. То је зато што ови који сарађују са њиме углавном нису искрени. Зна он, они му говоре само оно што он воли да чује. Само оно што они мисле да он жели да чује. Сто пута је погрешио у процени  због тога. А тешко је дођи до правог и типичног Србина. Неће да остану у контакту а о сарадњи да не говоримо чим чују ко је и одакле је. Имао је и непријатности.

''Можда ћу имати среће са тим писцем којег ми доводи. Писци су обично људи широка и слободнога духа, неће ваљда један такав човек имати жеље у себи да ми се додворава због мало новца којег ће свакако измусти од мене. Нека музе новац али нека ми говори шта мисли. Ја сам овде да бих проникнуо у то шта Срби мисле а не да ми неки Срби говоре оно што бих ја волео да мисле''.

Није ни слушао ту досадну жентурачу. Одвратна му је. Поготову од када је осетио да би она хтела нешто више од пословног односа. Грозио се тога. Поред толико лепих и младих спонзорушица по граду, није му падало на памет да се качи са неким истрошеним муштиклама.

То је једна од добрих страна посла по оваквим забитима. За мале паре можеш да изиграваш бога. Да јебеш, да једеш и пијеш, једноставно, са платом и додацима које има може да себи створи привид да је богаташ. Он зна да није тако. Добро зарађује, у реду, али тамо одакле је то довољно само за пристојан живот и солидну кредитну проходност код банака.

Госпођа подиже главу и виде Сетра на крају хола. Осети и олакшање и љутину у исти мах. Али се ипак на силу насмеши. Нема куд, то је њено масло па сад мора да куса, свиђало се то њој или не. Све је теже доћи до неког квалитета при одбиру људи који ће радити за њу, то јест за њега, за овога овде, у ствари ни за њега он је само посредник, паре долазе али то сад није важно...

Тешко је наћи квалитет међ људима који хоће с њом да имају некакве везе. Много заинтересованих а мало квалитетних. А кад су квалитетни онда су много покварени. Раније је било такво мерило: ако си против ''тога и тога'' одмах си добар за ''онога и онога''. И тако уместо да  испливају добри и паметни, дошло је до одабира по систему: за кога си, то јест: против кога си. Сад је још теже. Накотило се шљама на све стране. Сви би да се овајде од политике и од јавног живота. То је, у ствари, једно те исто јер не можеш бити ништа у јавном животу ако се макар не очешеш о политику. По систему ''дај шта даш'' морала је она данас да трпи овог Сетра. Замерили су јој да нема довољно добрих људи, да јој фале интелектуалци који имају још и утицаја у народу, који нису окаљани и не вуку репове. (Где, бре, да нађе такве у Србији?!). Пошто у Србији не само да нема писца који има утицаја у народу, него нема скоро ни писца (сем неколико половина, и две-три трећине а нешто мало више четвртина од правог писца) онда је једино што је успела да ископа то је тај јебени Сетар. Није баш комплетан писац, не може се похвалити да је бог зна шта написао али личи на књижевника и зна да пише (писмен је). И понаша се тако па може да створи привид. Да она оправда паре које је потрошила а за друго ће лако. Није нешто ал' боље тренутно нема.

- Ово кашњење је врло неозбиљно! - не уздржа се, ипак.

Није она навикла да је неко зајебава. Поготово не никоговић каквим је држала Сетра. Чежњивим погледом упућеним господину који је седео са њом дала је на знање да је стигла особа коју чекају.

Упозна мушкарце.

Господин из   ....-чке  амбасаде, углађен и наочит (већ смо то приметили а и госпођа је, само јој џаба), добро је говорио наш језик. Није ни чудо. Дуго година ради на овом подручју, час као представник велике трговачке фирме, час као  аташе за информисање или културу при амбасади, сада као  чиновник задужен за невладин сектор. Једна ренесансна особа, рекло би се по дијапазону занимања.

Са нескривеним интересовањем је посматрао Сетра.

Сетар пак, са друге стране, упитно погледа госпођу ''невладину'' (како јој је сам тепао). Као да је хтео да пита: ''Шта је сад ово, овога нисте спомињали?!''.

И она је њега погледом уверавала да је све под контролом као да је хтела да му каже: ''Ништа не брини, ја знам шта треба, није твоје да мислиш него да слушаш''.

Господин странац их је обоје посматрао и мислио се: ''Шта ли се то домунђавају погледима?''. Хиљаду пута је осетио на својој кожи како овај народ зна да буде потуљен. Па је због тога био опрезан и више него што би требао и што су његови саговорници у истину заслуживали по својим капацитетима и дометима.

Наручише пиће. Стадоше да лицитирају да ли би ваљало нешто и да се набоде на чачкалицу?!

''Дал' да платим....?!''-  мислио се Сетар.

Види Сетар да госпођа ''невладина'' чека овога странца да почне. Зато ћути и само прича кад треба шта да одговори. Прича само кад се пита. Боље је за почетак тако, поготово што му није јасна улога овога овде. Мислио је да се ипак та невладина организација словила као независна, па није баш добро овако јавно да се виђају са странцима. Да га види Анастас са киме се још састаје, мајке би му се миле најебао.

''Анастасијевић и његов јалови и лажни патриотизам...'' - замисли се над тиме.

Није слушао шта се причало, мада и није нешто нарочито.

Странац је говорио о времену, спорту (трудио се да покаже како познаје прилике код нас). Највише се тематски задржао код коња и коњских трка.

- Кладите ли се? - упита Сетра, одавајући се тек по мало, у детаљу једва приметном, да му српски није матерњи језик.

- Понекад - слага га овај, не баш у детаљу, колико да не испадне неупућен.

Зна да је то увек шик у високом друштву а он управо тежи да достигне тај ниво.

- На ког' сте задњи пут ставили? - понада се странац некој корисној информацији.

- Доста давно нисам то чинио - настави да лаже и поче да се извлачи Сетар - знате какве су материјалне могућности овде. Поготову писца и интелектуалца.

''Тако је најбоље'' - мислио се Сетар - ''почни одмах да кукаш за паре''.

Странац  саосећајно климну главом. Чуо је ову причу једно хиљаду пута до сада. Кад каже ''хиљаду'', при томе то није изговорено реторички. Кад год сретне српског интелектуалца који покаже вољу да поприча са њиме, слуша само кукање за новце, којих нема, мада по њиховој спољашности не би рекао да им лоше иде.

''Није ваљда опет истог довела? Није ваљда исти?'' - размишљао је.

И госпођа климну главом са одобравањем на Сетрову реплику.

''Зато си ти овде'' - говорила је себи, мислећи на Сетра.

Сетар не настави ништа више на ту тему. Неће да се истрчава и да изгледа нападно. Мора да одглуми одређену (не претерану)  дозу дистанце. Ако се већ улизује, да то ради паметно и суптилно. На крају крајева, он се не улизује ради реда или што се некога плаши, већ то ради из чисто утилитарних разлога и потпуно свестан својих поступака. Он се улизује са предумишљајем.

Добро би било да заузме позу уметника незаинтересованог за материјално или политичко, осим за демократско, како би умањио опрезност саговорника и натерао га да спусти гард. Наравно, у пракси је све то много теже јер кад су паре у питању Сетар једноставно не зна, и не може, да се контролише. Често своје бриљантно смишљене, теоретски беспрекорне планове поквари и усвињи кад види новац који није његов али који без по муке може то бити. Крене му бала на уста на лако добијени и незарађени новац. То га више узбуђује од жена. И на крају, зна, није толико глуп, брига и овог странца и госпођу ''невладину'' за демократију и његов уметнички став. Не делују му баш много префињено да би он морао да посеже за префињенијим методама. Дај да се лепо улагне и цењка, па да брише кући.

''Шта ћу кући?'' – помисли махинално.

- Да пређемо на посао. Може? - најзад проговори госпођа - Наша организација, као што знате, делује већ дуже времена на овим просторима. Њен превасходни циљ јесте помоћ у демократизацији друштва, помоћ при проблемима који настају у земљама транзиције, као и правна и свака друга помоћ особама или организацијама према којима се крше основна људска или грађанска права, и, најважније: прикупљање података о ратним злочинима које је овај геноцидан народ починио недужним и ничим изазваним суседима...

Морали су да чују увод. Нико није слушао. Сетар је потезао вињак из чашице а странац је набадао шунку са овала.

''Ако будем плаћао ја, коштаће ме ђаво и по...''– размишљао је при томе Сетар.

После неког времена:

- .....и тако пошто желимо да око себе окупимо што квалитетније људе, а уз интервенцију господина који је испред своје земље задужен за нас: о потреби да се што више интелектуалаца заузме око ове ствари, ми смо Вас као перспективног писца позвали да нам се прикључите и то професионално. Услов је дакле да напустите своје постојеће радно место или у најмању руку да га радите хонорарно...

''Не иде сад да питам колика ће бити плата, неће бити мала, а, и овога пута она није важна. Важна су врата која ми се отварају...''.

- ...ја и господин Сетровић смо већ обавили прелиминарне разговоре на ову тему, тако да држим да је ствар готово извесна уколико он није променио мишљење, за које опет држим да би ме обавестио и да до овог састанка онда не би ни дошло...

''Жалим мушкарца који је осуђен да је слуша'' - размишљао се странац - ''извесно је да није лезбејка. Сувише је безосећајна да би волела жене а и не би ми се упуцавала овако просто...''.

''Пробаћу да узмем неплаћено у фирми, за сваки случај....'' – мислио се Сетар.

- ...у домену наших послова спада и едукација младих, рад са младима као битан део активности, јер васпитањем младих у демократским и ЛГБТ оквирима даје могућност да они као будући носиоци друштва правилно...

Кад је странац наручио још једну туру, и поново тражио да донесу ''ове изврсне шунке'', Сетар дефинитивно одлучи да он не плати рачун.

''Кад наручује сам и нека плати сам. Ко зна колика му је плата ?!''

- ...у оквиру таквих кампова постоје такозване ''демократске радионице'' на којима еминентни предавачи, стручњаци и људи од дигнитета...

''Да ли ће више да заврши?'' - помислише истовремено оба мушкарца.

- ...и у то име, господине Сетровићу, желим Вам искрену добродошлицу уз наду да ћете својим радом помоћи...

И подигоше чаше те наздравише.

Разговор је надаље текао необавезно.

Сетру није промакло да је господин у скупом оделу нешто претурао по својој актнташни, и то га је узбудило јер је предосећао да ће можда нека корист пасти одмах, што се ни у најоптимистичнијим плановима својим није надао. То му потпуно поразбија шанчеве незаинтересованости које је беспотребно копао а не би ли одбранио од насртаја и одглумио дистанцу преко потребну писцу и интелектуалцу.

- А на чему сада радите? Шта пишете, ако није тајна? - упита странац и не гледајући у Сетра него све једнако и даље претурајући по ташни.

Искрено се Сетар надао да до овог дела разговора неће доћи. Али увек дође. Морао је брзо да мисли. Али је морао и да прича нешто што ће се свидети овим људима (решио је тако, не може сада нешто да поквари, мора до краја да испузи и изгмиже свој  план).

Па преломи, (''ко га јебе?!''– помисли):

- Радим тренутно на једном пројекту...

Мора да почне са улизивањем, нема друге, дипломатски кор, они су обавештени...

- ...па радим...

''Али шта радим? Шта да кажем забога кад ништа не радим а представљам се вајним писцем?! Па они су ме због тога и позвали...''.

- ...радим на једној идеји...

Зачуђено га обоје погледаше.

''Да се није напио?!'' -  помисли ''жена поштена''.

- ...радим...

''...ма ко га јебе, идем до краја...''.

- ...па покушавам кроз једно дело да покажем како је идеја о Великој Србији у ствари настала још у главама Немањића и да је касније Гарашанин само...

Жена подврисну од среће. Већ се уплашила да је овај мазгов не обрука. Морала је  и онако да измишља неки дан шта је написао тај писац којег треба да ангажује. Интимно, она је гледала да узме некога за кога је мислила да је неће угрозити ни на једном пољу, па ни у пољу списатељства, јер она тиме мисли да се бави кад се материјално обезбеди (а није јој остало још много до тога).  А овај сад још и боговску тему нашао. Баш ону која јој треба. На томе инсистирају људи са којима се сусреће и који дају новце.

- Па то је интересантно господине Сетровићу, па ми морамо одвојити неки динар за Ваша истраживања...

То јој није требало. Сетар се окуражи, бала му крену на уста, збаци све моралне бране и окове, диже му се и курац. Мора сада до краја, до дна. Збогом Анастасе.

Странац се угризе за језик што је уопште питао. Било га је брига и за Велику и за Малу Србију. Он тачно зна шта треба да ради и уопште није важно шта је ко хтео или није. Да је хтео да се бави истином остао би на Колумбија универзитету, где је дипломирао светску књижевност, и тамо би проучавао историју балканских народа. Све податке који су му потребни има и они су му сасвим довољни. Други сектори и службе креирају историјске ''истине'' у пропагандне сврхе. Није то његов посао али ова проклета госпођа и њен сатрап чине све не би ли му се увукли у дупе.

''Немам среће. Опет је довела истог. Ма није исти, овај је изгледа један од горих. Морам ово да завршим што пре, па да идем. Идем нешто да јебем, шта се зајебавам са овима овде...''.

- Знате ли да је великосрпски шовиниста Душан Немањић још 1350. године починио невиђене ратне злочине по Босни...

Госпођа само што није свршила од среће. Заједљиво се смешкала што је нашла још једну праву протуву, баш онакву каква јој је потребна. И господин странац је изигравао заинтересованост, и за Сетра и за тему.

''На крају крајева '' - схватио је - '' нека прича, нека бљује, ја и онако морам на неки начин да оправдам трошкове. Сад што они хоће да ми пруже више него тражим, то је  њихов проблем ''.

Сетар је био ван себе од среће, схватио је да успева.

''Исти је, дакле'' - разочарано помисли странац.

Желео је да што пре побегне од тих њушки.

Срећом госпођа га прекиде.

- А, да, умало да заборавим, мораћете већ у првој тури на камп. Отказао нам је Н-ић. Отишао за саветника министра и то захваљујући присутном господину. Но шта ћемо, за то смо се мучили и борили.

Сетру засијаше очи кад ово чу. Заборави у мах и Немањиће, и Гарашанина, и Анастасијевића. Тада је био сигуран, знао је сто посто да му место баш ту. Знао је, хиљаду посто је знао, да је пронашао кључ, да је провалио шифру за остварење својих амбиција. Заборави намах на нелагоду коју је осећао док је причао глупости од мало пре. Јесте, није мислио то да каже, тачно, дошло му је одједном, али је најбитније да су присутни задовољни.

Сад, странац му је деловао прилично незаинтересовано, ма колико се трудио да то прикрије али је дотична особа, дама, (ако сме да се тако слободно интерпретира и зове) била задовољна. Глупа је али је моћна. А то је најгора могућа комбинација за некога ко треба да одлучује о теби. У таквим ситуацијама је потребан додатан напор да би се таквој особи додворио.

Како је Анастасијевић знао шта ће урадити Сетар?! Као да је хтео да му помогне са причом. И како је знао која му прича баш тада треба?!

''Јесам ли ја толико прост да ме Анастасијевић чита к'о  буквар ?!''.

Срећан је а није Сетар. Још осећа у себи неке промиле осећајности и моралности. Слабашни су али их осећа. Зато је осетио тугу, тамо у кафани, (и сада је осећа), кад га је пријатељ довео у ситуацију да бира. Хтео би, ипак, оба.

''А знао је курвин син шта ћу изабрати. Зар сам толико провидан и предвидљиво прост'' - понови у себи малопређашњу дилему.

Ни један човек није лишен емоција. Зашто би Сетар био изузетак. Питање је само на који начин те емоције функционишу у души људској и како се манифестују, да не кажемо исказују. Сетар их осећа, ретко му се додуше исказују. Он мора да их крије и потире. Тако је решио. Такав је пут изабрао. Сам га је бирао.

- Кад треба да идем? - само је питао то.

Кад је узео коверту са нешто новца (''као знак добре воље'') био је уверен да има посла са чистим и доказаним будалама. Није веровао да може неко тако олако давати новац за тако мало што он може да пружи. Ипак, знао је: од сада је сто посто њихов.

''Није важно, то је њихов проблем''.

Наравно да ће те паре сакрити од жене. Не мора да зна. И онако акуратно израчунава колико од плате мора да донесе кући. Није ни чудо што се гребе, кад никад динара у џепу нема.

А, да, да не заборавимо. Кад је требало да се плати рачун, тачно је подесио време, у секунду пре него ће конобар кренути ка њима, Сетар се извинуо и кренуо пут ћенифе. Стари, добри, трик је упалио. Уопште га не интересује ко је платио.

Жена му је била задовољна кад је чула вести. Зна она ко је госпођа и кога је све прогурала. Била је Сетрова жена болесније амбициозна од мужа. Још када је чула да иде на пут, њеној срећи није било краја. Једино је казала Сетру:

- Да расчистиш око примања. Треба тачно да знаш колико ће те платити.

„Каже се рашчистиш“, помисли Сетар и сети се Анастаса.

Таст је вест злурадо и задовољно прокоментарисао:

- Каква ће то демократија бити кад се гради уз помоћ мога зета...

Дође време...

Поздрави се Сетар са колегама са посла (никад их није волео, некако се осећао супериорније у односу на већину њих), узе неплаћено (опрезности никад доста), поздрави се са женом. Дете му није било тренутно присутно. И крену пут познате планине да учествује на пројекту едуковања младих нараштаја демократији, педерлуку и европским вредностима.

Добио је готова предавања, имао је и пар састанака са већ искусним предавачима који су га усмерили и дали му брошурице из којих ће савладати почетне кораке методологије рада у таквим камповима. Кад се врати, иде у Будимпешту. Тако су му обећали. На обуку, тако му рекоше. Нема разлога да им не верује.

Био је задовољан надокнадом за трошкове коју је добио, мада се потајно надао да ће бити знатно већа.

Почео је са радом и добро се снашао.

Какав је дакле наш Сетар?

Такав је какав је. Ми бољег немамо. А горих Сетрова, их... њих колико хоћеш.

Људи ће слушати његове речи. Неће седети у кафани са њиме па да упознају и његов карактер. Само ће га слушати и то ретко кад уживо, без припреме. Што више глупости изговорио, са што мање смисла буде причао - то ће људи мислити да зна више. Сетар више не пише он сада углавном говори.

Никада више Сетар неће седети са људима у кафани. Једном се преварио и дозволио да му спознају душу.

*

Чуо је куцање на вратима собе где је боравио и одмарао  се. Отворио и угледао девојчицу, дрчну и наочиту, једну од тридесетак полазника ''кампа демократије''.

- Сетре, ја тамо не могу да седим, пуна је соба, галаме и непристојни су, играју неке безобразне игре.

Звали су једни друге по именима, без обзира на то ко је предавач  а ко похађа курс. Такав је метод рада. Мора де се оствари непосредност и радна атмосфера. Мора да се створи привид да они сви раде и учествују заједнички на пројекту. Зато су носили беџеве са именима а да би се што брже упознали.

Девојчица закорачи у собу.

Сетар је погледа. Развијена је за својих петнаест година више него добро. Кикице су јој падале на рамена, бејаше неспретно нашминкана.

- Ајде дођи овамо, овде је тихо, сам сам.

Девојчица уђе и седе на кревет.

Сетар седе поред ње. Младо чврсто месо вирило је испод танушне мајице и кратког шорца. Приближи се још више, тик уз њу.

''Европо, ево ме!''.