Четврта прича: Пад терористе!

 

Немачка обавештајна служба БНД је одиграла главну и кључну улогу у формирању ОВК. У то време заменик начелника немачке обавештајне службе био је Р..... К........ син генерала Luftfafe који је бомбардовао Београд 1941-е. Лично је К........ обучавао Шиптаре у турској бази код Измира. Хаљити је био један од његових најбољих ученика. Није га само научио да се пази од Божићеве похлепе, Сетровићеве одбране и Методијеве виљушке, што се касније показало као фатално по ток догађаја.

*

Најтеже је први пут повући ороз. Врло је тешко први пут то учинити. После је све лакше и лакше, сваком следећеом приликом. Док не пређе у навику. Онда дође време кад више не можеш без тога. Али, има разлике у убијању. Има: кад си убица због једног јединог, понекад и несрећног случаја, а има, и кад после убијених стотину не заслужиш тај епитет.

Како?

Питају се то многи. Поготову они који не могу да схвате како неко може тако лако да пуца или поставља бомбе и да при томе још мисли да чини добро и велико дело.

Кад убијаш због идеје, ради идеала, најзад, зарад слободе свога народа - онда не можеш да будеш убица, макар убио хиљаде људи. Идеја раздваја убицу од револуционара, бандита од борца за слободу, пљачкаша од осветника. У једној истој скупини људи, да кажемо у једној војној јединици или политичкој партији, постоје убице и борци. Убијате заједно, на истом месту, скоро исте људе, пуцате из истог рова или заједно склапате бомбу - а један је убица а други није. Један убија јер не зна за друго, убија из чисто анималних побуда, воли да гледа крв, узбуђује га вриштање силоване девојке. Овај други се гади убијања али је свестан сврсисходности тог чина, свестан је да без крви нема слободе за његов народ, убија само по плану, кад тачно зна има ли ефекта или нема.

Тако је размишљао Хаљити. Он мисли да није убица. А убио је и убиће. Па још мисли, сам за себе, да је много добар и морално беспрекоран човек и стало му је да и други исто тако мисле. И мрзео је искрено кољаче и садисте из те његове Ushtria qlirimtare e Kosoves. Али иако се гадио од тога, иако му се кожа јежила кад би видео свакакве призоре - опет је знао да без тих касапина и садиста не могу ни он, ни њихова борба. Они су одрађивали те прљаве послове, и то са очигледним уживањем. Они су нужно зло. А морало се силовати. Силована девојчица одсели више Срба него десет убијених српских бораца. Морали су да муче и  масакрирају заробљене војнике, али и цивиле, јер се тако разбија морал и храброст колебљивцима са друге стране. Најзад таква дела доводе до освете па се тако паклено коло наставља а све албанске жртве се после користе у пропагандне сврхе.

Све има своје. Тако и кољачи и силоватељи имају своје место у борби за слободу. Само што то они не знају. Обично на крају заврше као њихове жртве, не ретко и од руке својих дојучерашњих  сабораца. Такво смеће треба очистити на време док га неко други не пронађе.

Размишља о свему томе Хаљити док хода улицом. Размишља али је концентрисан. Не смета му ни бука која допире са коловоза улице Кнеза Милоша, не деконцентрише га препун тротоар пешака који чекају своје зелено светло (а возачко црвено, увек нека подела) да пређу на другу страну улице и својих заблуда. Најзад не плаше га ни војници испред Генералштаба који као чувају стражу а види се по њима да их је брига, да једва чекају да заврше па да беже одатле у град или кући.

''Зато су изгубили Косово'' - помисли Хаљити - ''хтели су да ратују тако добровољно, до викенда, по могућству без жртава, а за викенд да иду кући на мамине колаче''.

Лично је ликвидирао неколицину оваквих дечака. Само нису они били дечаци. Били су деца по годинама али су по униформама које су носили били војници и његови непријатељи. О томе нека размишља онај који им је обукао униформе и послао их. Касније су се Срби опаметили па су послали праву војску. Само, тад је већ НАТО стизао у помоћ. UQK  је добила авијацију. Било је касно за shkavelle.

Хаљити у Београду? После пуно година. Толико је успомена понео одавде. И да се не лажемо: лепих и ружних. Како је само тада могао да изгледа велики и светли велеград једном чобанчићу из Дренице који сем крава, оваца, коза и камена, ништа друго није гледао петнаест година?! Својих петнаест првих година живота. Иако је био вижљаст, иако се у његовом оку видео трачак интелигенције и потенцијала – све је то за њега било превише.

Дуго се опорављао од шока. Дуго се плашио града и његових улица, језика који није у потпуности разумео, људи који су другачије изгледали. Поготово жена које су слободно ходале улицама у ери никад превазиђених минића, које нису биле забрађене марамама, које нису ишле иза мушкараца и бивале закључаване у суседну просторију или шталу кад неко дође у госте. Овде нису куповали жене. Овде нису плаћали крв. Овде су момци излазили са девојкама, водили љубав - код њега су срећнији имали своја права сексуална искуства са горе поменутим овцама и козама. Тако бар говоре урбане легенде и мрзитељи Албанаца.

Све је тада било другачије - од сада. И свидело му се онда, да се не лажемо. Заволео је тај слободан начин живота, ту лепоту чистог асфалта (мислио је да на њему може и да спава у поређењу са дреничким блатом у јесен и зиму, и у пролеће ако ћемо поштено, једино је лети блато замењивала прашина), најзад осветљене улице, зграде и излози увече изгледали су му као из бајке. Код њега у родноме селу кад падне ноћ не види се ништа сем што по целу ноћ лају пси и завијају вукови. И одјекне по неки пуцањ кад неко некога проба да убије или из чистог ћефа пуца.

Учио је брзо. Био је упоран. Такав је остао до дана данашњег. Кад нешто реши да уради - увек оде до краја. Али се труди да то буде брзо и ефикасно. Тако је касније било у Немачкој. И свуда куд се кретао по Европи. Немачки језик је научио у рекордно брзом року. Много пре других полазника курсева и обука. Тако је могао и више да научи а и брже да задобија поверење и напредује у хијерархији. Тамо је научио много. Фактички све што данас зна и примењује на терену.

Све је морало бити упаковано у друге обланде. Цео тај  рат, та дугогодишња борба на Косову. Људска права, угњетавања, све те приче које су се појављивале по страним медијима, све је то прича за малу децу и велике манипулаторе. О свему томе просечан Шиптар нема појма. Зна то и Хаљити. Он је учествовао у целој тој представи. Био је актер те игре. По туђој режији, додуше. Тамо је све и много научио.

Исконско опредељење код сваког Шиптара јесте једно и једино: да се протерају или побију Срби и да Косово остане без српског трага. Да буде само шиптарско. Само о томе размишљају прави Шиптари, све остало је за њих небитно. Исконска потреба сваког Шиптара је: Косово без Срба. Исконски осећај сваког Шиптара јесте: мржња према Србима. Могло је се наћи свакаквога излаза из кризе али за њих није био прихватљив ни један у којима би Срби остали ту где су били. И на крају су успели. Не онако како би хтели да буде али у доброј мери. И ово што је започето брзо ће бити завршено до краја. Помоћи ће свет и сами Срби.

Сада је дошло време за друге послове. Прелази се на другу фазу. Сада је време да се борба прошири и на друге фронтове. Да се проблем прошири и продуби. Да се заузму боље позиције за коначно решење (на курсу у Немачкој рекли су му да избегава коришћење те синтагме). Зато је Хаљити у Београду. Зато се присећа дечачких дана и његовог доласка у Хумску улицу, у Војну гимназију. Време је и да се промене методе борбе и то ће се учинити овде, у престоници Шкавела.

Само му данас београдске улице уопште не изгледају тако чисте и привлачне. Напротив. Много тога се променило, прво, он више није дечак, друго, сада мрзи овај град и ове људе што у њему живе, и, треће, у међувремену је видео доста света па је схватио да има и чистијих и светлијих градова од Београда. А, ту су и видљиви трагови од НАТО бомбардовања.

При преласку семафора на раскрсници између Милошеве и Немањине (''докурчили су ти Срби са својим великосрпским историјским личностима'', помисли Хаљити) мало Хаљитију попусти концентрација, замисли се и загледа у нешто, па нехотице раменом удари човека који је из супротнога правца прелазио улицу и који није изгледао ни мало наивно. Хаљити се на течном и чистом српском извинио и настави даље. Човек је само мрзовољно климнуо главом и наставио...

...Божић је само мрзовољно климнуо главом и наставио да прелази улицу. Преко пута је паркирао ауто и само је свратио да узме нешто за доручак. Помисли: ''она будала ми умало одвали раме'', и настави према колима. Кренуо је на посао. Божић ради у полицији, тачније у државној безбедности, некадашњој УДБ-и а садашњој БИА-и.

У последње време одлази на посао са све мање уживања и воље. А некад је био спреман да ради даноноћно и да се никад не пожали. Али тада су имали сву власт у својим рукама, могли су да раде шта су хтели, имали су одрешене   руке. Од када се власт променила, ови нови сада желе да се ради само оно што они хоће, што није новина јер свака власт хоће то исто. У име демократије скратили су крила државној безбедности, не дају им више да чачкају по западњацима, али је у своје приватне сврхе користе нештедимице.

Фасцинирани тајнама и легендама о обавештајним службама данашњи политички лидерчићи горе од жеље да се увуку у службу и да постану њени господари. Многи од њих се боје и своје прошлости па се додворавају одређеним људима а у ствари само чекају погодан тренутак да им доакају и да им дођу главе.

Божић се држи по страни, а тако га и држе други. Није он високи службеник и официр да би се нешто плашио од освете. Он је оперативац, неки кажу: добар оперативац. Али сада је само бирократа који чека да прође радно време па да бежи из канцеларије. И наравно који чува и брани позиције које је заузео ван службе, а, уз помоћ исте. Није прекинуо везе које је створио за ранијег вакта. Сада те везе и даље одржава више на своју руку и за своју корист али и даље у име службе. Сад то што служба и није увек упозната са свиме, па боже мој, зато се ваљда и зове тајна служба.

Злобно се смешкао у себи Божић на ову своју задњу мисаону упадицу. Може му се, његов нови шеф нема појма ни о послу, ни о служби. То је некакав слинави фићфирић који је ту дошао по партијској припадности или преко татиних леђа, навероватније ради оба. Или што је годинама лепио плакате по улицама и букао баш против те исте службе којом данас командује. Једино о чему брине по цели дан јесте то да ли му се кравата слаже са оделом и на колико је степени подешен клима уређај у канцеларији. Наравно, распитује се сваки дан кад ће стићи нови службени ауто за њега. Све остало он препушта и даље Божићу, и сличнима, сем што с' времена на време говори о прошлим мрачним временима и потребама да се служба реформише по угледу на службе земаља Европске уније и Америке. И да ми више не треба да имамо никаквих тајни према нашим пријатељима са запада. Зато они сада слободно роваре по служби, имају чак и своје канцеларије унутар министарстава.

''Којим курчевитим пријатељима?!'' – јетко рече, на глас, Божић, сам себи.

Зна ли Божић, (у ствари, не зна), али може ли да сања да се пре десет минута сударио са обученим шиптарским терористом који се спрема да постави бомбу у Кнез Михајловој и да уради још триста чуда у Београду?!

Нити зна, нити сања. Само, да ли је посао обавештајца да сања или да сазна?!

Хаљитијево је да се не сазна док  се не деси.

Божићево је  да сазна да се не би десило...

...Мора свету да се скрене пажња на Косово. Поново. То мисле и једни други. И Срби, и Шиптари. Додуше из различитих разлога. И Хаљити мисли да мора пажња да се скрене. Зато је  овде. Американци и остали, на западу и истоку, мисле да су завршили посао самим тим што су протерали Србе а довукли своју војску. Међутим, нису! Има још много посла. Није све решено, амбиције шиптарског народа су много веше од до сада постигнутог.

Прво, Хаљитију и њему сличнима, и осталим Шиптарима, уопште се не свиђају те стране трупе на Косову. Добро, кад је требало нашле су се. Али сад је време да се полако покупе и оду. Ако не буду хтеле милом доћи ће време па ће и њих силом истерати. Сем Срба ни један проблем није решен. А ни тај није до краја. Нити су сви Срби побегли, нити се ови који су побегли мире са судбином да ће тако остати. А Србија је и даље много јача од Албанаца. Зато је треба константно подривати и уништавати. Косово никада неће бити мирно а Шиптари неће бити задовољни док се не добије независност у границама Велике Албаније. Права независност а не ово што обећавају. Ето тако мисле Хаљити и већина Шиптара. Значи борба мора да траје. Само мора сада да се прошири на друге територије и да добије нове облике.

Присећа се свега Хаљити, како је некад било. Брат му је био херој борбе за ослобођење Косова. Има чак и подигнут споменик у њиховом селу. Борио се, кажу, за слободу а против српског окупатора. И храбро у борби дао живот. На жалост Хаљитијеву, није стигао много ни да се бори. Ни храбро живот да да. Погодио га је српски снајпер, док је срао на пољанчету, петнаестак метара од бункера у коме је држао стражу испред села. Саставио га са црном стрелом неки shkavell, у сопствено га говно бацио. Није имао времена ни да схвати шта му се догодило. Лежао је тако у сопственом измету до мрака, кад су његови саборци скупили храбрости да га извуку.

Сутрадан, нико у селу и испред почасног вода није помињао тај срамни детаљ. Требали су им хероји да би се подигао морал код људи. А тако нешто није приличило херојима. Хероји и проливасти измет изазван хладном земуницом никако не иду заједно. И тако је Хаљитијев брат, ни крив ни дужан, постао херој а на братова леђа је бацио тешко бреме освете која је тако својствена Шиптарима и због које су га саборци стално нешто притискали и опомињали.

Цео рат је, дакле, Хаљити светио брата. И никад нису били задовољни саборци из његовог окружења. Јер се он усредсредио само на борце, на полицајце и војнике, а никако није хтео да се иживљава на цивилима или да силује. Трудио се да поштује одређену етику, да има морала, ипак је он школован официр и све то је научио баш у Београду. И није му много било ни тешко да све то испоштује: они су у српске  цивиле збрајали само жене и малу децу, све изнад шеснаест година рачунали су у војнике, без обзира да ли носе униформу или не. Таква је била директива свим јединицама ОВК. Сваки Србин који може да носи пушку: војник је, без обзира има ли он ту пушку или нема у тренутку заробљавања. Уосталом ко је марио у свету за Србе тих година. Никога није било брига, могли су да чине шта им је воља. Могли су да убију српску породицу а свет би чуо да је то шиптарска породица.

Али ипак, други нису водили рачуна ни о тим ограничењима о којима је он покушавао да их подучи. Он јесте. Није се то свидело осталима па су се трудили да буду што свирепији у његовом присуству како би му после пребацивали. И он је гледао и ћутао. Није радио то али је у неку руку одобравао. Из чисто професионалних побуда. Тако су га учили тамо где су много научили.

Једно му је остало до дана данашњег: кад год се помене борба за слободу Хаљити се сети говнаве униформе и прљавог меса од откинуте леве стране груднога коша свога брата. Крв и говна - ето револуције о којој је сањао и коју је лично спроводио. Ето узвишеног тренутка о коме је маштао, ето апотеозе за његовог брата. Шта ће, не може против тога, то му је остало у сећању од онда кад су брата донели увијеног у ћебе у којем су га вукли са брда по земљи јер нису могли да га другачије донесу. Довукли га па утекли. Оставили Хаљитију да га пере и пресвлачи. Није могао да га тако говнавог остави  за хоџино последње купање.

И како то: за време рата је имао неког, каквог таквог, морала, није хтео да убија цивиле, нити да силује, није палио и пљачкао, а сад је у Београду и спрема се да побије недужне пролазнике међу којима ће највише бити жена и деце?! Је ли он изгубио негде морал или се променио?! Он мисли да није.

''Ово је друго. Ово је свети рат. Променио се начин борбе. Ни једна српска жртва није толико скупа нити велика да се не би изазвала за њихову ствар. За Косово!''

Мора Београд да осети страх. Мора од тог страха најзад да промени мишљење и каже: ''ма нека се носи више то Косово, једном заувек''. Близу су тога, зна Хаљити. Има процене страних обавештајних служби, зна како расположење влада Србијом.

Од Американаца се онда нису много уплашили. Још су били здрави и јаки. Од Шиптара морају. Крајње је време да се једном и од Шиптара уплаше. А како ће ако не овако: да им страх и смрт пренесеш на њихову територију, пред њихов праг, у њихово двориште. ''Од Шиптара морају већ једном...'', помисли Хаљити поново и поново. Тако је обучаван, треба стално да понавља у себи мисли које ће га мотивисати и дати му снаге.

Није волео Хаљити да га зову Албанац. Он је Шиптар: Shqiptar. А његова будућа отаџбина ће се звати Велика Шћипнија: Shqiperia e Madhe. Или, Уједињене Албанске Државе: United States of Albania.

До скоро Хаљити искрено није веровао да могу да победе Србе. Пробало се много пута, никад се није ни престајало, проучавао је историју, знао је. Поготову му се чинило да је са ратовима готово, да свет неће пристати да толико помогне једну страну у сукобу, и то ону: сецесионистичку. Преварио се. Није знао да се налази на почетку новог времена, да је Косово крај старгог и почетак новог. И знао је да помоћ из света није искрена него из властитих побуда и користи, али није знао да ће свет сломити зубе управо ту. То у том тренутку то уопште није било важно. Била је то последња сламка за коју су се хватали. И сламка се претворила у дебло. Као у бајци. Сада верује и сигуран је у победу. Никада се овако самоуверено није осећао. Спреман је, без резерве, ако треба и да погине. Свесно...

...Инспектор Божић је већ код спортске стране новина заборавио на незгоду при преласку улице. Кад се погледа, то и није нека ствар. Свакодневна појава у велеграду. Он је већ на првој страни заборавио и зашто седи у тој канцеларији. Данас је миран дан, фићфирић је негде на путу. А сутра је нови дан...

...Да, сутра је нови дан. И данас, и сутра, људи ће ходити улицама несвесни да им прети опасност, да неко управо спрема паклену машину која ће их убити. Кад би то знали, људи био сами потражили Хаљитија па би га можда и спречили. А он им је био ту на домак руке, у самом центру града. Лежао је у изнајмљеном стану. Мало пре је јебао, сад се одмара и размишља. Зна да није добро бити овако неопрезан али му ове ствари причињавају велико задовољство. Курва не сумња ништа, није јој ни пало на памет да га пита што је обрезан. Њој је најважније је то што је видела и схватила да је пун пара. И да не жали. Ту почиње и завршава се њено поимање света.

То је тај нови сој људи у Србији. Зар су ови Срби били ти који су их држали на узди толике године?! Зар су се од ових спонзоруша плашили и пунили гаће деценијама?! Не може својим очима да верује Хаљити?! Зар је од оваквих његов брат морао да заврши у говнима мртав?! Оваква размишљања су обавезно и као по правилу изазивала емоције код Хаљитија, адреналин је скакао и  жеђ за акцијом је расла. Уједно,  презир и мржња према Србима опет би узимала доминантно место на лествици његових осећања и емоција, или, свеједно: ако је то једно те исто.

Чуда чини са новцем ових дана по Београду. Их, како га воле Београђани. Чим намиришу новац отварају му сва врата. Чини му се да некад није било тако. Некад кад је он дошао овде и био један подужи период, читавих девет година, становник престонице. Као и већина његових сународника волео је војни позив и желео да буде официр. Традиционално Шиптар више воли пушку него властито дете. И у кризним временима (читај: државно-правним временима) кад би држање нелегалног оружја било забрањено и кад би се која држава потрудила да га у што већој мери одузме, не би чудило да би просечан Шиптар дао једно од деце за добру пушку. Уосталом зато су и имали пуно деце. Да се за сваки посао нађе по једно. А не ко Срби да жале, јер како и не би кад их имају мало.

Али Шиптари нису волели да иду у војску. Војску су презирали и увек су роварили против ње. Они су хтели у официрске школе. То су волели: да буду неко и нешто, да командују. И да се ставе у  службу свог народа кад дође време. То је жива истина и то су одувек знали, тако су увек планирали: да дође тај дан кад ће поново заратити против Срба.

Дешавало се, у педесетим и шездесетим годинама, да једног од деце, по правилу најнеспособнијег за рад, по три пута шаљу у војску, уместо браће која су била кориснија кући. Јављао би се са позивом и братовљевом војном књижицом и што је најважније није био на храни код куће. Али су за официрске школе увек бирали најјаче, најпаметније и најбоље. И такви се никада искрено нису примали на глупости типа братство - јединство него су увек и на првом месту размишљали само о националним интересима. По правилу и без изузетака.

Елем, успео је да се упише Хаљити, био је добар на тестовима, на руку му је ишао и национални кључ о пријему, и самим тим је и стигао у Београд почетком осамдесетих. Прво је морао годину дана да похађа курс за српско-хрватски језик. Уједно и да се прилагођава новим околностима јер је неко очито мислио и знао да се Шиптари теже социјализују и уклапају у нове средине. Били су одвојени у посебном делу, имали су посебне павиљоне, обављали су наставу ту у интернату. Имали су чак и посебну одећу. Нису им дали много да се шетају по граду, бар у почетку.

Тада је Хаљити осетио подвојеност Шиптара од осталог дела популације тадашње Југославије. Пре свега је то била језичка баријера. Други су се како тако разумели и без додатних курсева а једино су Шиптари, а поготову као он, који у Дреници никад није видео живог Србина, морали додатно да се напрегну да би могли да се споразумевају са околином. Једноставно, док су други почели да се међусобно друже од првога дана Шиптари су били одвојени у свом гето-у, гето-у који је направила језичка а и културна различитост. И то му је сметало. Зато се дао на посао. И научио је. Савршено. Говорио је српски, касније се утврдило, правилније од многих Срба са периферије државе. Нагонио је на београдски нагласак и жаргон што је његовом говору давало посебан шмек.

Кад је кретао од куће препоручили су му, да ако не буде могао да се дружи са Шиптарима, да онда макар то буду Хрвати или Словенци. О Србима нису хтели ни да му помену, подразумевало се да њих сматра за највеће душмане. Тајно али да их сматра таквим. Тајна је уосталом била и цела препорука. Мора де се глуми док се буде морало. Али се њему догодило  супротно: заволео је Београд и људе који у њему живе. У једном тренутку: стварно и искрено. Довољно му је било да шета улицама, да посматра излоге или људе, поготово девојке. Мислио је да нема лепших девојака од тих које су се кретале београдским улицама. Није ни чудо - то су му биле прве које је видео. Своју тајну љубав, наравно, крио је. И своје тајне пријатеље са којима се виђао по граду. Касније и прве праве љубави и девојке. Јер на академији је већ израстао у високог наочитог младића коме ниси могао да препознаш по говору: ко је и одакле је. У том периоду је имао и једну навику које се данас страшно стиди и за коју, хвала Алаху, нико не зна а то је да се лажно представљао. Кад би га неко питао, у друштву, како се зове само би кратко изустио: Саша. Стидео се да каже ко је и одакле.

При доласцима кући у Дреницу трудио се да се понаша онако како се очекивало од њега. Али је у себи осећао да полако одлази из тог света и да му сурова правила и тежак начин живота мање одговарају од београдских дискотека и журки. И мало је фалило да буде изгубљен за свој народ. Срећом, то се није десило. Национална дешавања на простору Југославије, извесност будућих подела оживела је национални дух код њега, као уосталом и код свих других. Није он био изузетак по томе. Сви су почели да се задајају својим националним млеком, сви су постали националисти: и Хрвати, и Срби, и други. И Хаљити.

Почео је да мрзи све оно што је до јуче волео и што га је фасцинирало. И што је више на појединим местима осећао своје комплексе то је више та места мрзео. Дакле, није тада слутио, тада док је посматрао излоге и лепе продавачице иза њих, да ће после двадесет година ићи тим истим улицама у намери да постави негде направу која ће убити децу тих истих продавачица. Мислио је Хаљити да кад је рат онда се не бира средство него је само важан крајњи циљ.

Још је мање слутио да ће му оно учење, оно фанатично учење, и најзад, тај течни српски језик са београдским нагласком користити за убијање Београђана и свих других који се задесе на правом месту у погрешно време. Јер осећа он то, није се баш сасвим излечио: за њега су Срби једно а Београђани ипак нешто мало друго.

Најгоре је што је ово отворен град. Најгоре је самом граду. Они се понашају као да није било толико ратова и смрти око њих. Они и даље мисле да су најбезбеднија престоница Европе. И да није све више банде и мафије која се даноноћно међусобно истребљује они би помислили да се налазе негде у Скандинавији а не на Балкану. А ни Хаљити не осећа у себи бог зна какав подвиг, јер бар до сада све изгледа некако лако и просто. Али, мора се и то. Задатак је јасан. Циљ је пред њим. Он мора да га изврши јер велике ефекте очекују од тога. Он ово не ради због пара. Идеја, освета и слава су његове водиље.

Ипак, без обзира на наизглед лаке околности, чека га још пуно посла. Нема он намеру само да постави бомбу и оде. То може свако. Он хоће већу и паметнију акцију. Он хоће да предвиди догађаје и да их отпрати до краја. Да има одговор на сваки след догађаја. Он хоће сам да прави след догађаја. Хоће акцију која ће да живи и даје ефекте и кад он оде одавде. Убити неке Србе у Кнез Михајловој. То је прво. Зашто Кнез Михајлова? Зато што је то симбол Београда, једно свето место за Београђане. То је центар Србије.

Створити атмосферу да су Американци спонзори те смрти. Они подржавају све који су против Срба. Треба изазвати револт и бунт против њих. Треба им после тога опседати амбасаду. Већ се повезао са неким екстремистичким појединцима и скупинама. Дао им је већ и нешто пара као помоћ од браће Срба из иностранства. И већ их наводи на идеје које њима уопште нису стране. Само они немају средстава за борбу. Он ће им то омогућити. То је друго.

Убити истакнутог српског политичара и функционера. То је треће. Већ је два милиона долара потрошио у те сврхе. Људе са којима сарађује по том питању не интересује политика. Њих интересује само новац и хероин. Тим убиством ће изавати међусобне српске обрачуне, и најзад ослабити саме позиције државе пред акције које следе на југу Србије и на Косову. И пред саме одлуке о статусу.

Све заједно требало би да учини да се дестабилизује и онако нестабилна Србија. То је њихов противник и треба га тући и слабити свим средствима. Ако се његова акција покаже сврсисходна и корисна онда ће се наставити даље са истим или сличним. Има толико градова по Србији. И у сваки можеш да дођеш кад хоћеш и како хоћеш. ''Србију треба силовати'', присетио се Хаљити речи једног од његових сабораца. Тај што му је то рекао бар врло добро зна о чему прича.

Србију треба тући. Са Србима ће већ лакше бити, већ су они посустали али Србија и њена упорност га доводи до лудила и изазива у њему неизмерљиве количине мржње. Нису њему Срби највећи непријатељи - њему је највећи душманин Србија. Једна једина именица и то женског рода а тако тешка и за чути а не камоли зависити од ње и присећати се да му још у неким документима стоји да је он држављанин исте.

Говорили су му инструктори у Немачкој шта треба да говори он кад оде на терен: ...све док је Србија јака и док је територијално велика неће бити мира на Балкану и слободе за Албанце, Македонце, Босанце, Црногорце..., ето тако су га учили да он после учи друге.

Сви су требали да имају једног истог непријатеља, требало је у њиховим главама створити само једно зло. Да о нечему више не размишљају до о Србији и њеном непријатељству према њима. Да не питају за лебац, хљеб, љеб, buke или крух, да се не буне што им деца иду гола и боса. Него да се забаве само једним злом дефинисаним у две речи: Срби - Србија. И да сав труд и цео живот посвете борби против те две речи. Кад не буде више Срба и Србије, свима њима ће процветати руже и живеће ко у рају. Хлеб ће падати са неба а злато ће расти у баштама. Тако је он учио све на које је налетео и био у прилици да их шта учи. То је био специјални идеолошко - верско - национални пропагандни рат. Знао је: идејом треба натерати људе да се лате оружја. Један део, први део, језгро. А после ће друге на силу. Прво милом, после силом, и ето ти рата и револуције, ето ти устанка...

..Још понешто зна тај Божић. Београд је ово, чини се некоме велики град, али свако о свакоме зна по нешто а камоли он коме је то посао био и служба омогућавала. Зна рецимо и за свога садашњег шефа да је у време шуровао са разним странцима и узимао добре паре од њих да руши трули режим и диктатуру. То је лепо склонио на време и не помиње ништа сад. Кад буде требало извадиће лепо фасциклу (не воли компјутере и дискете, воли брате папир и црно на бело) и предочиће педерчићу да се не зајебава но да води рачуна са ким има посла.

Та фасцикла и још пуно сличних фасцикли дају му могућност да се лежерно понаша и не нервира око тога каква му је перспектива. Још мање да се брине око посла. Сви су бре трули! Свакоме може да нађе по нешто. И ако нема, наћи ће се. Измислиће, ако треба. Не би му било први пут. Паковали су и много већим играчима од ових данашњих. Ови данас су у већини случајева друголигаши, игром случаја у првој лиги, зато што нема главних а не зато што имају квалитета за врх...

...Хаљити је у својој средини при самом врху. Он је оно најбоље што имају. Један од најбољих. Школован, обучен, прекаљен и најзад: самосвестан. Он је борац. Он није плаћеник или политичар, што је за њега исто. Хаљити је пре свега борац - идеолог. Што се њега тиче, у најпозитивнијем смислу тог појма. Он се бори за идеју и пропагира ту исту: и бомбом, и књигом. Мора тако јер његов народ није баш најпросвећенији па је као такав подложан манипулацијама. Увек су му други говорили шта је најбоље за њега, увек је његов народ у име других крварио гаће.

Лако је Шиптару гурнути пушку у руке. Још је лакше натерати га да крене на Србина, јер је у питању генетска модификација која ствара излучевину мржње у организму сваког Шиптара. Тешко је међутим сместити шиптарску борбу у оквире који излазе из голе мржње, у оквире који ограничавају и дефинишу ту борбу у идеолошко-националном смислу. Све је било измешано у главама тих људи. Једни су се борили за независно Косово, други за Велику Албанију. Било је оних који су водили своје битке за некакво Косово Републику. Најзад су се појавили и верски фанатици а остало је још и марксиста -лењиниста. Већини је било битно да оду Срби али нису били начисто шта онда кад се то стварно деси. А има и оних који су само орни за пљачку и убијање и које политика, вера или идеологија уопште не занимају.

Још су нешто Хаљитија научили у Немачкој. Идеологија без војске ништа не значи. Таква идеологија је мртво слово на папиру. Прво је требало направити војску. Праву војску а не банду и башибозлук. Он је активну службу у чину поручника напустио почетком деведесетих. Већ тада је био задојен националном борбом. Схватио је у којем смеру се развија ситуација. Осетио се тада непожељним. Околина није имала поверења у њега. Колеге му нису окретале леђа и нису волеле да спавају кад је он у близини. Београд у који би још с времена на време долазио није више био онако леп, постајао је сив и ружан.

Одмах се ставио у службу свога народа. Припадници немачке обавештајне службе успоставили су контакт са њиме док је још био у војсци. У Немачку је отишао легално. Са све југословенским пасошем и визом овереном у Београду. Тамо је почео са обуком.

Тамо су га научили: ...без војске идеологија не значи ништа, без војске, идеологија заврши на полицама какве библиотеке, и најгора идеологија је добра кад је пушка и нож пропагирају...

Касније је и он држао предавања. О нужности употребе терора и његовој улози у дизању устанка. Говорио је момцима који су се обучавали у кампу у Тропоји и који су требали да оду на Косово и организују устанак о француској револуцији, о гиљотини, о Робеспјеру и Дантону. Онда су заједно закључили: француска револуција не би успела да њену идеологију није пропагирала гиљотина. Џаба речитост Неподмитљивог - сви су само мислили како да не заврше у колима према губилишту. И зато су слушали. Страх је одржао идеолошке принципе а не парола о слободи, братству и једнакости.

Говорио им је и о октобарској револуцији, о црвеним батаљонима смрти, о Стаљиновим тужиоцима - егзекуторима. Заједно су схватили да та револуција никад не би успела да није било Сибира као најбољег решења за невернике и противнике. Гулаг је био награда јер је као алтернатива њему постојала једино смрт.

Најзад говорио им је и о Енверу Хоџи и Титу. Подсетио их је да је управо терор и страх натерао њихове очеве и дедове да се примире и лажно прихвате идеју братства и јединства и заједничке државе.

Све је то он већ знао и научио. Требало је и друге припремити. Зато је он и говорио, тамо у Тропоји, која се налази на домак вољеног Косова: ..терор морамо да спроводимо упоредо према Србима да оду и према Шиптарима да се не колебају кад дође одсудни тренутак...

Настављао је: ...у првим фазама устанка терор над Шиптарима мора да буде  приоритетан, само тако можемо успети: ако нису сви са нама, без изузетака, ако колебљивци или колаборанти прођу некажњено онда ће то узети маха и од устанка и револуције нема ништа...

Тако је говорио: од револуције! За њега је то било много више од пуке борбе против војске и полиције, понајмање су га занимала паламуђења о људским правима и слободама. Управо супротно: кад почне рат та права се морају укинути. Њега не интересују људска права. Њега интересују Уједињене албанске територије и Шиптари у једној држави. Препорођени, нови, револуцијом прочишћени Шиптари. Његов камен темељац, почетна тачка, нешто од чега треба наставити јесте Велика Албанија коју су створили Немци и Италијани за време Другог светског рата.

С друге стране он није фанатик каквим можда можемо да створеним привидом схватимо. Не! Он је практичар. Само зна да морају да се поклопе теорија и пракса за потпун успех. Без једног или другог не би се цео процес заокружио. Он је у Тропоји обучавао будуће инструкторе. Њега су у Немачкој обучавали најбољи инструктори на свету. А он је био један од најбољих полазника те обуке...

...И инспектор Божић је ратовао на Косову. Бранио државу а сад мора то да крије да га не би хапсили и слали по разним судовима. Многе његове старешине завршиле су тамо. Зато га сад боли курац. Све да се сруши око њега, он неће ни прстом да мрдне. Нека се сад боре мало ови што су бежали. Кад је требало на југ Србије узео је боловање...

...Хаљити, коме је нешто значило што није убио жену или дете, значи цивила, за време рата, дакле он који није хтео лично да убије али се није ни бунио, тај исти Хаљити је пропагирао да се убијају шиптарски цивили. Свако у кога се и најмање сумњало, ко им се не би свидео како хода на улици или који се насмешио Србину и назвао му добар дан морао је да буде убијен.

Говорио је: ...те жртве ће бити оправдане кад стигнемо до циља, без њих се нећемо померити од одбеглих бандита по шумама, да би били народна војска мора тај исти народ да нас се плаши...

Међутим, према војницима и полицајцима које су заробили није имао милости. Лично је пиштољем убио тројицу. Није тачно да је био равнодушан кад је пуцао у главу двадесетогодишњем младићу, али је морао. Прво: да учврсти ауторитет команданта и да да пример борцима. Друго: да свима покаже да повратка нема, то јест да схвате озбиљно у шта су се упустили. Треће: да пошаље поруку српским властима и снагама, најзад народу, да ће свако ко падне у њихове шаке проћи тако. Надао се да ће се тако бар овакви младићи поколебати.

И тако, свако је стигао по неког да убије. Неко тамо, неко овамо, сакупило се доста мртвих. Најважније је да нико у свету није веровао да се Шиптари убијају међусобно. То је ишло на руку Хаљитију и осталима. Могли су да кажњавају непослушнике до миле воље свака жртва била је приписивана Србима у кривицу. Почела је борба. Luftes.

Све му ове мисли пролазе кроз главу док хода улицама Београда, било да се само шета, било да се вози према аеродрому или да иде магистралом пут Новог Пазара. Сигуран је у себе. Познаје град, познаје и магистралу јер је туда јездио кад је одлазио на школске распусте према Дреници. Има добра докумената, оригинална Немачка документа са српским генералијама. Има много пара, готово неограничен буџет за ову акцију.  Он је бизнисмен који тражи пословне партнере а Београд је пун умишљеног пословног света који има све: идеје, фирме, став, манире, једино и само што нема то су паре. Београд је град са највише гладних бизнисмена и озебле господе.

Он је, за друге, српски националиста. Мрзи комунисте зато што је његов отац морао да бежи пред њима 1945. године. Мрзи друге нације јер Срби треба да буду главни а Србија велика. Сад је дошао у Београд по први пут од кад се родио тамо негде по белом свету. Дошао је да помогне новчано и организационо патриотске снаге.

За треће, он је борац за демократију и лобиста неких невладиних организација које финансијски потпомажу развој демократије у земљама које су у транзицији.

Он је, на крају, и, ако треба, и наркодилер који би да се повеже са овдашњом мафијом јер има добру робу коју нема коме да прода.

Много улога. Зато не сме дуго да их игра – да се не преигра. Што се дуже буде бавио њима већа је опасност да буде откривен. Његово присуство је вероватно већ и лоцирано али је најбитније да га не препознају у две различите улоге. Треба пожурити са акцијом и већ се ближи време кад ће се то догодити. Већ је полако успео да повеже конце у мрежу. Релативно лако је завршио први део задатка. Донео је бомбу у Београд. Још на почетку је одустао од намере да је прави и склапа у самом граду. Сувише би то било опасно. Процурела би информација да набавља делове. Зато су одлучили да је донесе из Новог Пазара, где су имали своју базу.

И није било проблема. Прво је неколико пута ради извиђања терена и упознавања са ситуацијом ишао за Нови Пазар онако, туристички. Отишао би ујутро, ступио у контакт са везом, узимао пакет суџука и враћао се за Београд. Нико га никад није питао шта је у пакету. Најзад је једнога дана отишао и узео готову направу и без проблема је донео у Београд. Хтео је да се поигра, па је са све пакетом попио пиће у једном кафићу. Толико се осећао самоуверено. Све што је даље било потребно је да се бомба наоружа са детонатором и да се активира. Кад буде дошло време.

По истом принципу је донео и килограм хероина. У Пазару су му то предали баш као и бомбу што су. Са тим хероином је морао да задобије поверење мафије и да се повеже са плаћеним убицама. Велике паре и целу количину дроге потрошио је уводећи их у причу да треба да се убије високи државни функционер и да се тако изазове хаос. А кад се поврати хаотично време, онда опет могу да раде шта хоће. На крају воле ти мафијаши и да им се удари на патриотизам. Зна он и то па им прича: ''не могу издајници да воде државу и да све борце и патриоте дају тамо неким судовима''. Обећао им је брзе и лаке испоруке, врло повољне цене и одличан квалитет. У квалитет су се одмах неки и лично уверили.

Затим је два пута ишао за Немачку. Прво за Минхен да среди послове око пара у тамо некој туристичкој агенцији на чији рачун је највише пара за услуге наплаћено од организације која се зове Домовина зове, а онда је одлазио у Дизелдорф да у тамошњој банци и подигне паре.

Тако је све ишло по плану. Ускоро ће да грми по Београду и Србији. Сада имају савршену позицију за тако нешто. Срби не могу са својом војском назад на Косово јер су тамо НАТО трупе. И зато могу да се пренесу сукоби без страха од казне и одмазде. Циљеви: север и југ. На југу ће наступати фронтално, на северу тероризмом.

Уједно ће поткопати и шиптарске политичаре на Косову којима се фотеља умилила па шурују са међународним протекторатом и не пада им на памет да настављају борбу. Не сме да се стане. Има још много посла: Македонија, Црна Гора, Грчка, Србија. Па ни Косово није завршено: протерати преостале Србе, па онда исто то урадити и са странцима. Борба не сме да стане на пола пута ма колико изгледало да се она привела крају.

Сад је Шиптарима лепо, шетају се по Косову, главни су, могу да убију Србина кад хоће. Али то је само привид. Ако хоће Велику Албанију мора још дуго и крваво да се ратује. Он је у Београду да посеје хаос. Није лако али није ни неизводљиво.

Америчка амбасада је добро чувана. Чувају је и једни други. И Американци и Срби. Тешко је прићи јој и извести класичан тероризам. Али зато руља, изреволтирана критична маса може све. То је његов план. Да се демонстрације покрену па де се крене тамо. Зато је и ту радио пуном паром и плео мрежу која је изгледала доста добро, бар на око. Срби су ти који треба да ударе на амбасаду. Само тако цела прича има ефекта и смисла, само тако његов план добија контуре које жели. Треба их припремити, па испровоцирати а кад крене маса онда је доста двоје - троје њих да викне ''ајмо тамо!'', и ствар је готова.

Како ће и шта ће испровоцирати народ да изађе на улице?! Једна бомба у Кнез Михајловој ће све то урадити. Најзад има два милиона разлога да верује да ће баш у то време бити изведен атентат на виђеног и важног српског функционера. Кад се ово задње деси он ће већ одмарати у Будимпешти. После ће мало до Немачке, има да обиђе неке Швабице које му се увек обрадују. Онда назад на Косово, кући...

...Инспектор Божић је добијао, и даље, десетине информација дневно. Људи су  нешто као радили и затим писали извештаје. И све их требало прочитати, није волео да га ухвате неспремног а и никад се не зна шта ћеш ново сазнати. Испадне на крају да од већине тога нема ништа озбиљно али тако функционише служба. Из обиља информација мора се црпети једна једина вредна. И без обзира што је Божић сматрао да је служба у великој мери пропала и даље је радио али само онолико колико је морао. Све је мање овлашћења. Сад некадашњи непријатељи државе и издајници воде његову службу. Брука и срамота. Они му сад командују, они које до јуче обрађивао службено. Своје мисли и знање, наравно, Божић чува за себе. Искусан је и паметан да зна да су ово времена у којима не треба никоме да верује.

Један извештај мало дуже држи пред собом. Јавља неки доушник, ситни криминалац, да се неки непознати човек, неки Србин из иностранства, врти око екстремистичких кругова, да држи неке састанке где говори против Американаца и садашње власти. Ништа опасно, ни први ни задњи са сличним погледима. И Божић мисли да је садашња власт издајничка и да су Американци наши најљући непријатељи. И Божић зна да долази на стотине тих Срба из иностранства и да сад нешто овде покушава. Само доносе идеје а паре никако. Бацио је извештај у фиоку. Нек прича човек, брига га...

...Кад је било најтеже Хаљити је издржао. Сад је јачи и одлучнији да се борба настави. Сад треба убедити нацију да су добили битку али не и рат. Губитак брата је био тежак ударац за њега. Међутим најтеже је било у време српске офанзиве 1998. године кад су били до ногу потучени. Већина вођа је побегла, народ је почео да се колеба. Све што су организацијом и терором урадили почело је да пада у воду. Људи су почели да предају оружје које је тешком муком донесено на Косово.

И Хаљити се ко бесна лисица крио по шумама данима. Једва је преживео. Није имао шта да једе. Морао је пушком да отима храну од властитог народа. Све је изгледало готово. Само: изгледало! Немци и Американци нису хтели да им пропадне толики рад и средства па су своје чедо UQK подигли из мртвих. Стигли су НАТО бомбардери.

Али је шиптарска војска била разбијена. Остале су само групице које су лутале без икаквог реда. Требало је све то покупити. Никад више нису успели у томе. Није било ни важно. Други ће ратовати за Шиптаре. Њима остаје само да заврше прљаве послове.

Бомбардовање је  посматрао са пристојне удаљености, уз помоћ телевизије, у Албанији. Нису му дозвољавали да јуриша на границу као другима јер су ти други служили као топовско месо. Немци су чували свог агента. Тек кад је потписан Кумановски споразум Хаљити се тргао и кренуо назад на Косово. Кренули су преко границе код Кошара и једва извукли живе главе. Пола их је изгинуло. Очекивали су да је српска војска већ напустила положаје. Преварили су се за неколико дана. Зато је Хаљити са остатком групе чекао још десет дана. Тек су тада, бојажљиво и ноћу прешли границу. Војске више није било тамо.

Онда је било шта је било. Ћутао је. Разговарали су у напуштеној станици милиције. Ћутао је тад. Није се баш прославио. Неки су говорили да је остало нешто Срба по кућама, углавном стари и болесни, мада има и млађих. Неко је предложио да се побију. Ћутао је. Неко је додао да оно што је млађе, да се води за Албанију, за ''оно''. Добровољаца је било на претек . У року од два дана све су их убили. Није био то баш славни крај његове борбе. Али и није био крај. Ето он се и даље бори.

Ћутао је и кад су почеле невиђене пљачке и паљевине. Неко је казао, ако, нека потерају мало заслужили су, и онако нико на свету нема ништа против да се Срби сатру. Уследили су дани невиђеног хаоса. Сви који су могли: сјатили су се на Косово. Границе нису постојале. Завладао је закон јачега, као на дивљем западу. Оружјем је морала да се чува част породице, поготову женског дела. Отимане су младе жене и девојчице, Албанке и Српкиње, које су завршавале под бахатим вођама банди или које су продаване у Албанију и Македонију.

Он је баш у то време, што послом, што из жеље да не гледа све то, опет боравио по иностранству. Тамо се сусретао са истомишљеницима који нису били задовољни да се стане сад кад је кренуло добро. Тамо су и осмислили касније догађаје у Прешеву, Бујановцу, и, најзад, у Македонији. Тамо су осмислили каснија убиства Срба на Косову, препродају људских органа, насиље где год им се указала прилика. Морали су да пазе да не настрада неки странац, бар у почетку.

Најзад, ношени мржњом, осветом и на крају, идејом тамо су осмислили акцију коју он управо приводи крају. Искрено, његови саборци су били задовољни  да се бомба постави и: крај. Нису имали визију ко он. Немају маште у својој борби. Он није био задовољан тиме. Ето, та бомба је могла већ сто пута да се активира. Сем крви ништа друго не би постигли. Србија мора да се руши темељито и из темеља.

Нема још много посла. Нада се да је готов брзо. Има да иде још једном до Новог Пазара по још једну пошиљку хероина јер они халапљивци желе да још једном провере да ли је све како им је говорио и да роба може да стиже редовно. И још милион марака треба да стигне из Немачке. Још милион. То им је обећао после обављеног посла. Дао им је и име политичара којег треба да убију. Већ су почели да га прате.

Дрога нека иде. Ту не жали. И џабе, ако је: нека иде. Поклониће он то лично. Та дрога не трује шиптарску децу него децу њихових непријатеља. И док шиптарска нација јача утегнута у стеге патријархалних односа и строгог поштовања породичне хијерархије, дотле друге нације не знају шта ће са издрогираном и духовно јаловом децом. Лично је, још много раније, надгледао план убацивања неколико стотина килограма хероина на територију Србије. Ем, су зарађивали, ем, су уништавали најљућег непријатеља.

Јер Шиптар нема већег непријатеља од Србина. Није било тешко то урадити и извести. Нашли су Србе који ће тровати друге Србе, а све за паре. Као што је и данас нашао Србе који ће, за паре, ударити на друге Србе. Е то Шиптарима не може да се деси.  Не, док је Хаљитија и њему сличних. Како никоме до сада није пало на памет да размисли само о једној ствари: Шиптари су највећи дистрибутери дроге у Европи, а са друге стране, Косово је регион са најмањим бројем наркомана по квадратном километру или броју становника, свеједно је?!

Зарађивати толико на уштрб здравља својих непријатеља или потенцијалних непријатеља стварно је добра ствар. Ко би могао да издржи онај рат да није било пара од дроге. У реду било је и пореза који су сакупљали од грађана али то не би било довољно. Неки су тај порез доживљавали као рекетирање али то данас уопште није важно. Важан је крајњи резултат. Ето, паре нису отишле за џабе. И Србима би било боље да су неки динар потрошили за општу националну ствар него што су само гледали да напуне своје џепове.

''Хвала богу да им то није пало на памет'', размишљао је Хаљити.

Један дан рата, кажу статистике, коштао је само Шиптаре око милион долара (не речунајући НАТО интевренцију и страну помоћ). Хаљити зна да су статистике погрешне и да је коштао много више. Јер није се трошило само на наоружање и опрему, на потрошна средства, на санитетски материјал. Трошило се на путовања, на лобирања. Колико су само страних дипломата морали да подмите. Свака посета неког америчког или немачког дипломате Косову, макар трајала петнаест минута и ништа значајно не донела, коштала их је по сто хиљада долара. Требало је намакнути све те паре. Зато је морало и са рекетирањем и са дрогом.

''Нећеш да ти мобилишемо сина?!''.

У реду.

''Али, има да платиш за мобилизацију петорице других. Ти имаш паре, неко други има деце на претек. Радиш у иностранству, е, па мора да се одвоји проценат. Ниси могао тамо сам да стигнеш. Неко ти је и некад помогао око тога''.

Траже Срби дрогу на вересију, док се не среде, док не продају, па ће да плате и наруче другу туру?! Дај им колико траже. Мораће на крају да плате а мораће и да навуку нову децу да би повећали продају. Изгубиће тиме онолико војника колико деце буде почело да се дрогира. Само у први мах. Не рачунамо њихову потенцијалну децу коју неће имати.

Зато је било важно, знали су то, разговарали су о томе, (кад довољно ојача, и преузме главну улогу међу Шиптарима, кад исти почну да је се плаше), UQK мора да преузме и све послове око дроге. Углавном силом јер милом нико није баш хтео да се одрекне таквог посла. У ствари, нашли су компромисно решење. Кад су главни мафијаши и наркодилери увидели да са њима нема зајебанције онда су листом стали да се прикључују Ослободилачкој војсци Косова, са све својим приватним војскама. Тешко је било све то укалупити у неку форму која макар давала привид организованости и исте команде без утицаја и помоћи страних служби. Ни до данас није успело. Моћници су постали још моћнији.

Врати се у садашњост. Сутра да иде за Пазар. Да донесе још то једно кило. Па да се крене у акцију...

...Ситни, али увек корисни, жбир је препознао националисту у разговору са неким наркодилерима из Београда. Мислио је да треба да јави својој вези. Бар ће неко време бити миран у својим ситним и прљавим пословима. Он информације њима, они њему заштиту и остављање на миру. Јавио је Божићу све што је видео. Није му било јасно, казао му је, шта ће онај исти човек на два тако различита места, са тако различитим људима?!

''Оће да продаје дрогу. Ето шта 'оће'', рекао је на крају Божићу.

Овај је побеснео кад је чуо. Одмах је окренуо број.

''Јесмо ли рекли да нема нових играча без нашег знања?!'', гласило је питање.

Па је још и наставио: ''јебаћу вам мајку ако ми одмах не дојавите све о томе новоме!''...

...Ништа није слутио Хаљити. Он се није плашио овог дела посла. Рачунао је да ради са криминалцима који знају да заштите себе. Није претпостављао да они нису баш аутономни у своме послу. Највише је страховао од државне безбедности баш по питањима која би требало њих да се тичу. Бојао се да му не уђу у траг, да не осете опасност по државу и грађане, да га не спрече. Најмање чему се надао је да њих брига за наркодилере и дрогу. То би по њему требало да ради нека друга полиција.

Путовао је за Пазар блажен и смирен. Сваки час се јављао на мобилни. Звали су га силни београдски познаници, звали су га националисти, мафијаши, демократе, невладине организације - звали су га сви који су се надали да ће се овајдити од њега и да ће се огребати неки долар или марку. Са свима је разговарао. Звале су га и жене, спонзоруше, да виде је ли у граду, да се нађу, да једу, да пију, па да се јебу после.

Свима је одговарао: ''сутра сам у граду''. И заказивао састанке. Многе састанке је заказао за време кад је био сигуран да неће више бити у Београду. Али је морало да изгледа све нормално. Неке од њему наљигавијих планира да нацрта у Кнез Михајловој баш кад буде затребало. Да им тако врати што су мислили да је овца коју треба шишати.

У Пазару ће се видети са својом везом, уговорити још неке ствари, појести добру овчетину коју код београдских крмака није могао да нађе, па онда назад. Назад у славу, у акцију, у освету. Можда ће му тај лом најзад помоћи да заборави говнави леш свога брата, јунака борбе за слободу, исте оне борбе коју он и дан данас води. Као да су Срби тада хтели у смрти и болу да га понизе. Па нису нашли за сходно да му брата убију у некој достојанственијој ситуацији него су чекали да чучне и сере па су га тек тада погодили. Тај став одувек Срби имају према њима. Одувек су их сматрали за дивљаке, за нижа бића, за примитивце који су добри само као радници, да цепају и слажу дрва и да јебу козе. Али кад треба да узму паре онда им није битно од кога узимају...

...''Божићу!!!'', викао је кроз ходник мали слинавац.

Носио је хрпу папира.

''Држи ово и види шта је у питању, ја журим на неки састанак код директора''.

Чим је овај замакао, Божић узе хрпу и баци је у отворену фиоку: ''оћеш курац, ја да ти завршавам послове а ти да се зајебаваш''. Узе сако и оде у град. Иде мало да се клади...

...Баш је тада, ту у близини, прошао Хаљити. Најзад се приближио и дан кад ће то урадити. Хаљити је осећао слатку језу у себи. Опет акција. Већ је мало заборавио како све то изгледа. Наравно да је бринуо. Много питања  чека своје одговоре. Хоће ли бомба бити довољна да покрене оно што је он хтео? Датум демонстрација је одређен. Требале су то да буду ситне демонстрације неке десничарске и патриотске организације против америчке политике на Балкану. Значи испред америчке амбасаде.

Наравно, од тога не очекује ништа значајно. Друго он планира. Бомба мора да експлодира непосредно пошто се окупе демонстранти. То ће, рачунао је, покренути и друге грађане да изађу на улице. За политичара је већ пронађен професионалац коме су исплаћене две трећине суме у име патриотско -дилерских снага.

Још мало па се опрашта од Београда. Иде у своју домовину. Иде да настави борбу. Да мало ужива у слави, па да настави. Он више не може без тога. Не може себе да замисли у неком нормалном окружењу, да иде на посао свако јутро и да гради кућу. Не, он не може без акције. Не може без рата и оружја, без тајних операција или пуцања из заседе. Никад више неће бити ништа друго до ратник. Ако више не буде био потребан овде, ићи ће тамо где треба. Тамо где се пуца и где се постављају бомбе. Наравно мора увек бити на својој страни. Ту страну му одређује нација али пре свега вера. Не зато што је верник него пре свега зато што су им исти непријатељи...

...Пошто је попунио листиће и уплатио у кладионици, Божић се вратио на посао. Уопште не знамо који је то дан или датум?! Њему је све једно. Сваки дан је исти. Онда је и нама. Зна једино кад игра Манчестер и то му је тренутно најважније.

Али, жбир се опет јавио. Каже Божићу: ''да су га лагали кад су му говорили да је новајлија неозбиљан играч. Ето данас треба да им преда нову пошиљку. Нек се распита и нек не заборави ко му је све то јавио''.

''Нећемо тако!!!'', помисли Божић, ''не могу да дођу из чиста мира и да се увуку у посао за који ми не знамо. За који ја не знам. Да руше власт могу али да продају дрогу: то не!''.

Сео је крај телефона и поново почео да окреће бројеве. Неће им више дозволити да се праве невешти или да не знају. Има све лепо да му кажу. Данас има да се хапси по Београду. Или новајлија или они: нека бирају. То што је тај нови екстремиста - то га је брига, ни Божић не воли нову власт па га не интересује што тамо неки четнички син из иностранства хоће да се повеже са националистима. Али са дрогом не сме нико ненајављен да се петља. Тачно мора да се зна ко, кад и колико. И за које паре. И за који проценат. Па не мисле људи ваљда да је он стекао нешто од плате?!

Зато ће он лепо да притегне тог лепотана, да види шта је са њим, да га склони са улице. И да мало добије поене у  служби. Давно ништа конкретно није урадио. Једним ударцем две или три муве да убије. И да покаже овима овде да није лепо да се са њиме зајебавају а да се пре свега не исплати тако нешто.

Добио је информације брже него се надао. Припретио  јесте. То увек пали. Рекао им је: ''или он - или ви!''. Брзо су одлучили. Покренуо је машинерију Божић. Иде се у акцију. Контактирали су службе задужене за борбу против наркомафије. Он ће руководити овом непланираном акцијом...

...Док је Хаљити одлазио на састанак, на коме је требало да преда нову количину хероина, размишљао је: ''још један дан''.

Veten ne ditet.

Ухапсили су га на сред улице са килограмом хероина у торби. Није пружао отпор, није покушао да бежи. Није будала.

Врло брзо су утврдили да није онај или они за које се представљао. И он им је помогао да утврде његов прави идентитет. Боље је да се зна како би се укључили људи да помогну.

Где је погрешио ?

Није он крив. Није он много грешио. Пао је због нечије халапљивости. Није рачунао да службе у Београду више интересује дрога од терористичких бомби. Сам је крив. Нису га, додуше, тако учили ни у Немачкој. Тамо су му говорили да треба да предузме друге мере предострожности, нису рачунали да ће тамо неки службеник да се забрине око тога да неко нови продаје дрогу а да он то не зна. Мислио је да познаје Београд и Београђане. Зајебао се. Ово је неки други град и у њему живе неки други људи. Нема то везе са оним градом од пре двадесет година. Једна једина грешка. Нема везе. Бар је пробао. Слава Алаху! Доћи ће неко други да заврши започето. Мораће неко да одради оне милионе што је потрошио и дао.

Сутрадан је дошао у полицију да га посети један Американац, са неком женом из неке невладине организације и са човеком кога су му представили као заступника: ''ово је Сетровић, он ће вас заступати'', мазно му је саопштила жена.

Његов заступник га је затим посећивао у данима и месецима који су следили.

Одмах на почетку му је казао: ''нек скупе они твоји доста пара мораћемо да подмазујемо''.

Хаљити је климнуо главом, знао је за то, зна он како се овде ради, воле Срби то. Није једино знао да ће скоро сваки долар који стигне служити искључиво за подмазивање Сетровићевог ''дебелог црева похлепе''.

Не може човек све да зна.

Нашли су и паклену машину у његовом стану. Али је тужилац из само њему знаних разлога упорно одбијао да подигне оптужницу за тероризам. Говорио је да и мафијаши користе бомбе за међусобна разрачунавања, па не види разлог због чега не би и у овом случају о томе била реч. Даље, како је говорио, оптужени одбија сваку везу са том бомбом. То је тамо нечија, нема појма он о томе.

Неке новине су пренеле вест да се ипак ради о тероризму. Тужилац се и даље понашао као адвокат одбране.

Говорио је: ''То је само тежња неких медија ка сензационализмом и упорно пропагирање труле и неодрживе теорије завере против Срба. Ми у свему желимо да видимо непријатељски чин против Срба а ја вам кажем да је у питању обичан криминал и само као такав се мора третирати овај случај''.

Одбрана, то јест Сетровић, није хтела да чује ни за то. Он је као папагај понављао: ''какав криминал, у питању је монтирани политички процес''.

Невладине организације по Београду грактале су о људским правима и политичким затвореницима, о европским стандардима и глупим Србима.

Е, да, умало да заборавимо, демонстрације испред Америчке амбасаде неславно су се завршиле. Једва се окупило двадесетак људи којима полиција није дозволила ни да примиришу близу. И, није убијен нико од политичара – тих дана.

 

Post scriptum

 

Већ је био правоснажно осуђен због поседовања и пуштања у промет наркотика, као и због фалсификованих докумената али га је бранилац Сетровић и даље посећивао. И не само он. Морали су због њега да отворе посебну собу у пријемном одељењу јер су посете биле и на високом нивоу. Долазиле су и телевизије да га сниме. Стране телевизије.

Управник, неки овејани демократа, све их је пуштао. Сетровић још од времена суђења па до тада није одустајао од приче да је он политички осуђеник. Знао је да то пали у свету али и код нас. За време  суђења то није много помогло због великог притиска јавног мнења. Сад су се страсти смириле и сад може на миру да се ради.

Чим је послат на издржавање казне кренули су међународни притисци за његово ослобађање или макар за ревизију процеса. Али да ново суђење Хаљити чека код куће на Косову. Сетровић му је говорио да је ствар извесно готова.

А онда је тај манијак и несрећник, тај луди Србин, тај Методије који је рођен на Косову и који је морао 1999. године да бежи са истог, што је ту у затвору због неке жене коју је искасапио и силовао, скочио једног дана на њега у мензи и избо га виљушком.

Нико то није ни слутио да ће се десити. И да није било стражара и других затвореника убио би га сигурно. Могло је да се деси да Хаљити издахне са главом у кромпир чорби. Боље би прошао него брат што му је.

Сад се Хаљити оправља у постељи Војно медицинске академије. Ту се једном лечио као питомац Војне академије а и сама академије је преко ограде. Он ту чека скоро сигурну амнестију од председника, па да иде кући. Има двамилионадолараикилохероина разлога да верује како његова акција још није готова. Чуће се.