©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ИГОР М. ЂУРИЋ
РАЗНЕ ВЕЛИЧИНЕ

www.djuricigor.net


X X X



Сви ликови и њихове радње су плод маште и фикција састављача и сличност са животним ликовима је извесна.
Уколико се неко препозна, савет је састављача, нека неизоставно тужи издавачку кућу због наношења ''духовних боли''.
Писац унапред скреће пажњу и под заклетвом изјављује да нема ни пребијеног цвоњка па тако и нема сврхе да он буде тужени.



Најтеже је почети.
После све иде само и својим током.
Епитет писца, који је (мисли се, јашта, на: епитет) сам себи наметнуо, а који је околина из чисте доколице и разоноде, а пре свега из незнања, свесрдно прихватила, дозвољава му да напише таквих глупости које ни ''пас с' маслом'' не би хтео да окуси а да му нико не замери. Нит' су разумели шта је написано, нит' су пак (Боже сачувај!) читали. Нит је, па, он нешто много и шкрабао.
Али, мора их написати (мисли се, јашта, на: глупости). Такав је обичај ако желиш да будеш писац. Некад је тешко и глупости писати. Поготово ако кубуриш са инспирацијом па, још приде, и са талентом. Писац мора да пише - није он то измислио али је, на жалост, тако. И што већу глупост изговори кроз писану реч они га више поштују. (Ко су то они? - дискутабилан је појам, за сада и неважан). У себи (?!) мисле, јашта, да га не разумеју (та шачица медиокритета и пре свега малограђана), да довољно нису дорасли његовом генију али неће то да признају па се претварају да им се допада његово писаније, уопште идеје и став који износи. Немају појма да нема ни једно ни друго. Највише им импонује што што им је живот пружио прилику да познају једног ''писца'' и за њихову сујету и промашене животе чак је и то довољно. Довољно што схватају да је овај исти као и они, чак и гори.
Али ти ''чланчићи'' по другоразредним новинама, ти текстови који остају у домену рукописа, теорије које ништа не значе и ништа не коштају и које се обавезно образлажу онима за које си сигуран да их не могу разумети, онима који немају потенцијала ни новине да прелистају, то све није ништа!!! Не задовољава. Лагати можеш друге, лагати можеш и себе, и у једном и другом случају они који су лагани уједно су и преварени. Само што у другом случају, када лажеш себе, заједно си и лажов и преварен. Признаћете, није то добро.
И тако то иде. Мораш нешто да напишеш, не можеш живети од старе славе једне неуспеле збирке песама, изузетно си успешан у убеђивању околине у своје неограничене списатељске капацитете, добрано се и вајдиш од тога а опет неће се. Поготово ако кубури .......
Мучи га стомак од синоћ ''огребаног'' алкохола и хране. Слабог је квалитета било све то. Али није се могло боље. Друштвени живот је ''скуп'' али мора га водити. Наравно не може га упражњавати из сопственог џепа. И не само што не може него и неће, све и да може. Такав је по карактеру, по вокацији. Није културно, неумесно је уопште плаћати своје цехове. Кад плаћаш сам своје рачуне онда си нико и ништа. Човек се и труди да успе у животу како не би морао да плаћа своје рачуне. Тако је макар у Србији. Пишчево је да пише и живи у слави свога дела а не да се хвата за новчаник. Огавно је и приземно комуницирати новцем када су универзалне теме у питању.
Ако неко хоће да се дружи са умним људима и будућим великим писцима, па да кажемо и мислиоцима, има и да плати. И то не само новцем, не вечерама и теревенкама, него и својим ауторитетом мора да залегне да се реше неки проблеми дотичне особе. Некад су силне велможе и краљеви били покровитељи уметничким генијима а данас се мораш приклонити свакоме ко има моћ: од успешног бакалина, или тезгароша, преко вође локалних мафијаша па до политичара. Обично новац имају погрешни људи, то је тако и то треба прихватити као чињеницу. Зато не можемо бирати ко ће плаћати, него је важно ко колико може платити. Самим тим се подразумева да би било добро, дакле, да тај дружбеник, (или потенцијални дружбеник), од којег мислиш да се жицаш мора да има одређено место у друштву и ауторитет које то место доноси. Ако је могуће! Aко није: у сваком случају мора да има новаца. Једино паре могу да прикрију простоту нечију или недостатак места у хијерархији. Отуд бакалини и мафијаши.
Са нашим народом нема дилеме: кад је мозгање и филозофија, па и политика, у питању можеш да га превариш како 'оћеш, можеш жену и ћерку да му штипкаш за дупе, покушаш ли, међутим, да му гурнеш руку у новчаник, е, ту већ иде доста теже. Можеш да будеш и ''нобеловац'', тешко ћеш нашег човека да натераш да се ''отвори'' за нешто боље и скупље. Ту је проблем. И он хоће неку вајду од тебе, па док се нађете, може да прође пуно воде испод моста. Више енергије човек утроши у смишљању начина да се нешто офајди или огребе него да напише сабрана дела. А мораш. Какав би данас био писац у земљи Србији ако се не би бавио ''гребањем'' и ако од тога, у крајњем случају, не би и живео.
(Мора још рано ујутро, од каквог портира или чистачице да почне, и макар то била кифла од доручка или шољица кафе. Кад му тако добро крене дан онда иде све својим, добрим, током).
Тешко је бити писац у Србији. А мораш, то ти је мисија, за то те Бог дао. Мораш да будеш морални мач и камен темељац будуће опште прихваћене мисли која ће донети идеју да би ова породила идеал. Уз то, наравно, треба да будеш ситуиран, лепо обучен, још лепше моторизован итд.
Ех.....
Најтеже је наћи спонзора. Јер данас већина ништа друго и не ради - него то: траже спонзора. Сви су ''спонзоруше'': девојке које се спремају увече да изађу у град, политичари који аспирирају да воде државу, старци које треба сахранити, писци који треба да буду духовни оци нације. Конкуренција је велика. У ствари, свет се данас у Србији дели на спонзоре и оне који би хтели да буду спонзорисани.
Какав си отац, па још и духовни, ако не можеш нађеш спонзора? Макар за почетак, макар само док ти не крене, док не створиш први милион, после је кажу све много, много лакше.
И какав си писац без пара?! Превазиђено је време када су писци била пука сиротиња. Није имао за шта пас да их уједе. Вукли се од кафане до кафане, вазда пијани и дужни. Нема тога више. Гледај ове по Србији. Јесу ли писци? Јесу. Како живе? Не мож' бит боље. Путују у иностранство, ваљају се по стилском намештају, штампају књиге, граде куће и локале, бре!! Чита ли неко то? (Чита: шта? Па: ТО!!) Добро, ајд', не може све. Нико не чита али кога брига за то? Читаће их можда кад умру или некад, није битно. Ко да је, богами, неко некад и нешто па и читао?! Чудна ми чуда?! Не може све.
У данашњој српској књижевности ако хоћеш да успеш мораш да се накупиш пара. Није важно како и од кога. Није важно на који начин (не сме, наравно, да буде од тиража и продаје књига јер би то било крајње некултурно). После не мораш више да се фолираш како ти је стало до овога или онога, бавиш се само оним што ти доноси профит, не мораш никоме да замазујеш очи својим ''добрим намерама'' и плановима за препород нације, избациш из уста реч ''народ'' једном за свагда, колико си је пута употребио почела је већ да заудара и смрди около, (да не причамо како је ти осећаш у својој усној дупљи)– све то можеш кад зарадиш своје велике паре и утекнеш од завидника који те кобојаги у име закона гањају да вратиш украдено, а у ствари су љубоморни на тебе и хтели би да буду на твоме месту.
У души он (овај наш) јесте писац. Увек је то желео да буде. Још у своме родноме крају сањао је како ће једног дана доћи и престоницу и бацити је на колена, наравно у пренесеном значењу, онако: фигуративно. Једноставно, да се избори за парче свога престоничког неба, за своје место у историји народа коме припада. Имао је свежину и много воље, имао је и енергије и знања. Престоница је учинила своје, убила је у њему провинцијску неусахлу жељу за успехом. Постао је интелектуална ''сека перса''. Размазио се лагодним и готованским животом.
Ипак, не одједном. Борио се да успе, да постане писац. Све је чинио да тако и буде, имао је идеале, имао је и идоле, читао је, писао је, припремао се за време кад ће се стварно посветити јединоме о чему је чезнуо: писању. Образовао се редно и како требује. Био добар ђак, добар студент, додуше локалног, али ипак факултета (готованство и стваралачка јаловост престоничког поимања живота још га није начела). Узео диплому на време и отиснуо се. Стигао у главни град, врло брзо нашао запослење које му је било важно због економске самосталности. И тако је почело његово понирање као ствараоца.
Он и нема биографију, све је подредио својој будућој професији и животопису који ће почети са почетком писања. Али се времена драматично и брзо променила. Нико није очекивао да ће настати такав грабеж на свим пољима људског битисања, па и у уметности. ''Зла година натерала вука....''. Све је полако и сигурно пропадало, мењала су се правила и односи. Неко ново време донело је неке нове људе, требало се привићи на све то.
Некад било другојачије. Било места за све. Свако је могао да обезбеди своје парче неба већ према заслугама или квалитетима. Могао је ко год је хтео. Знао се неки ред. Знао се редослед потеза које мораш да учиниш, услови који се морају испунити. Заслуге или квалитет?! Знало се како може и треба.
Данас: јок, море!!! (Фукара бутум крканлук шућурлук!!! – Пролетери свих земаља уједините се!!). Ујутро ако не почнеш са портировом кифлом онда немаш шансе да успеш у уметности и књижевности. То, и да још томе придодаш и мало бављења политиком. Убрзо је то схватио. Није ни било тешко схватити, видело се. Једино ако се бавиш политиком, па макар и на нивоу месне заједнице, имаш неких изгледа да се овајдиш (ооо, да, већ је изгубио илузију о уметничкој бесмртности и размишљао је само о вајди и користи, стигли смо дакле у то ''ново време''). Да се овајдиш онако како мислиш да је вајда за тебе. Схватио је он то (овај наш).
Кифле и политика: то је престоничка добитна комбинација за успех у економском и уметничком смислу. И, наравно, олајавање на пасја уста свакога ко би се могао наћи на путу. После можеш да седнеш и да пишеш, ако ти још буде до писања. Другачије неће моћи, види се одмах. Без тога нема користи а без користи који ће ти мој уметност?!
Свако има своје вајде. Некоме је вајда да комшији цркне крава, другоме је корист да ојади све око себе за неку малу сатисфакцију која чак није ни морална, трећи не компликују: њима је вредност богатство, матерјално богатство, четврти..... Већина је од свега по мало.
Његова вајда је: моћ искључиво ради богаћења и затим слобода која треба да му омогући писање.
Где му се дадоше идеали из младости?
Истиснула их амбиција оне ноћи на перону станице његовог родног града кад је кренуо у свет.
Он? Он би волео да буде признати и богати писац, који се пита за нешто, који има моћ али који не треба да пише (јер га ужасно мрзи и не иде му брате, треба му месец дана за два реда).
Он, кад погледаш, не тражи много. Кад видиш ко све има то што он жели, стварно није много. А мора да буде писац, то је нешто што га тишти, нешто што му недостаје. То је његово лично, унутрашње, које нико не разуме а опет му не смета што је тако.
Могао би да буде успешан писац и још приде министар, ето скромно од њега, имала га мајка, ме тражи да буде председник државе. И почео би како треба, од нечег мањег, па полако на горе. Неће он одједном, јер зна, кад одеш горе одједном исто тако брзо се и спустиш. А он није заинтересован за спуштање, макар не за муњевито.
Већ годинама: све исто. Сваки радни дан устајање, гледање у крмељиве очи своје жене (дал' ју је икад волео или је оженио зато што је из богатије породице?), одвожење детета у школу, па онда посао, досадан, успешна фирма у нашим оквирима али то није њега задовољавало. (Једина светла тачка у свему томе, што се тиче фирме, јесте што би ту и тамо ''опалио'' неку колегиницу или колегиницу своје колегинице. Са женом то не ради одавно, тек некад кад се обоје поднапију по повратку са неког пријема. И то чине само зато што у том тренутку нема другога са киме би могли).
Он се са женом спанђао због њених пара, то јест због пара њених родитеља, због новца којег никада није видео јер не би имали толико да су их делили свакоме. Он није свако али... Средили су им за стан, од њих доста. Тако су они мислили и говорили. (Нису потребни ови детаљи. Износе тек реда и трача ради. Да људи схвате да није баш њему све добро како изгледа).
Идеју о његовом списатељком подухвату нико из његове околине није схватао озбиљно. Његова тазбина чак и са благим ''господственим'' презиром, (колико већ ''другови'' могу да буду ''господа'', а трудили су се). У ствари, презирали су (''благо господствено'') све у вези њега: његово порекло, образовање, родбину.... Није он био предвиђен за ону њихову роспију. Али роспија не би била роспија кад не би дала свакоме, па и њему. Остала у другом стању (трудна) и остала њему.
Она га понајмање разуме. Његове уметничке афинитете сматра чистом будалаштином. Њега уосталом држи за кретена и моралну ништицу.
- Нема проблема, потерај своје, пиши, нико ти не брани, боље то него да се коцкаш. Али... прво да обезбедиш пристојан живот мени и детету: стан (већи и још већи), кола (боља и још боља), летовања (као моје познанице најмање), накит и намештај, као и гардероба (то мора да буде боље него што имају моје пријатељице), новца увек довољно, место у друштву високо.... кад све то обезбедиш онда можеш да шкрабаш.
Где је само нађе?! Лоше му иде са њом јер су исти. По каректеру су потпуно исти. И он тако све размишља. Само што би он то у ходу: да пише и да зарађује (наравно не од писања). Они се и мрзе јер препознају једно у другоме саме себе.
Политика га привлачи има неко време. Не због програма или идеала, он уопште не обраћа пажњу на то, него више из практичних разлога. Није глуп, гледа он шта се дешава око њега. Ниједан се није покајао ко год се упетљао у политику и наравно успео нешто у том домену. Нико се не буни. Није важно јесу ли власт или опозиција. Свима тече мед и млеко. Али како почети? Како изабрати праву страну, ону која ће ти омогућити да за што краће време изгураш своје планове?
То су дилеме овог ''нашег''.
Кроз ходнике фирме у којој ради осећало се комешање, чуо се жагор. Није га интересовало то окупљање. Грозио се просте руље. (А каква руља и може да буде осим проста?!). За шта се буне сад? Други немају ни толико. И онако нико ништа не ради. А новац, велики новац, се и онако не зарађује радом у ''тамо некој фирми''. Зна се где су велике паре. Ето и он цело јутро није ништа радио (а плату ће свакако примити). Размишљао је о фабули свог првенца. Месецима то чини. Лако би му писање ишло само да може да се досети о чему би писао. Али нема услова за то.
''Јебали их штрајкови'' – помисли па стаде да се спрема.
Политика па писање или писање па политика? Зашто човек мора уопште да нешто напише да би се словио као писац? И још горе, шта има читаоци и време да дају суд о томе? Зашто не би једноставно то могло деклеративно или по формалном образовању? Неко заврши факултет и слови се за инжињера и ако у животу ништа није конструисао или направио. Чита туђе скице и ради човек. И зову га сви: ''господин инжињер''. Тако би требало и са писцима. Ајде, требала би нека школа али кад завршиш постајеш дипломирани писац и готова ствар.
Тако, овај наш, сада не би имао дилема и проблема око тога да ли да се преда зову своје душе која чезне за исписаним страницама и славом коју имају писци или за једном здравом јавном каријером која ће му донети новца и моћи додуше и презира, али то уопште није важно. Кад си јавна личност мора да претрпиш, како се често чује.
Мора што пре да оде из ове рупе од предузећа. Мора да буде свој човек, да има неку власт. Не мора да буде велика али да буде права, то мора.
Кафана му је друга мука. Какав је то писац који не пије? И нема он ништа против тога. Не воли да плати али кад се мора ни то не избегава. Али данас у кафанама свако може да каже шта хоће и да му ни длака са главе не фали. То не воли. Јер још није начисто на којој је страни. Онај проклетник, Анастасијевић, што се стално курчи како је он рођени Београђанин, и како му је још деда имао некакве некретнине, ту у центру, ето јуче испсова власт на сва уста. Поименице, будала, а седео са овим ''нашим''. Било непријатно овом ''нашем'', али овај пијан не да му да устане.
- У новине да туриш, турим им га мајци!!! Распродају моју бабовину, сваки кокошар који се домогне власти, мајке им га пилићарске!!
Бежати од таквих, давно је то себи рекао будући и садашњи (како се узме) писац. А опет.......
Да га представимо. Пошто је реч о правом, живом човеку, који постоји и кога срећемо свакога дана, а да би избегли компликације које може да донесе неки неспоразум који би изазвао појављивањем његовог имена у писаној форми, ми ћемо се послужити старим списатељским триком: променићемо име а опет тако ћемо га описивати да може да се препозна на километар.
Овај наш се зове Сетар Сетровић. Мора тако, да се не компликује а и име није лоше, чак шта више... Има жену Милену (римује се). Лепо име за такву вештицу (цитирамо речи самога Сетра). Милена Соповић – Сетровић.
Жена има аспирација да буде дама. Госпођа. Не смета јој при томе што јој је отац проверени друг који је пострељао пола београдске господе после рата и још се приде увалио у једну од вила баш онога чије је стрељање наредио. То се заборавља и не важи. Кад си неко и нешто дуго времена онда се заборавља све. Нема потомака стрељаног, или их има али се не јављају. Прође време. А време лечи све бољке и ране. Остаје ти само, и ако их не излечи, да као онај пијани Анастас псујеш, ал' ко те пита.
Сина Немању, са историјским и патриотским именом поменућемо само успут, (за сада), тек да представимо целу породицу– прототип једне грађанско ''гребаторске'' породице из престонице.
Знају ли они какви су?
Наравно. Они су баш онакви какви сами желе да буду. Они се мењају по сопственом нахођењу. И према тренутној моди. Не смета њима што их препознајемо и идентификујемо као друштвену појаву ако им не дирамо у џеп. Они знају да гологузани морају да потерају с' времена на време, и да од речи нема никакве користи.
Сетар је рашчистио са собом. Кад може онај Анастасијевић да буде рођени Београђанин, биће вала и он. Сад, крштеница је била проблем, она га издаје а без ње се не може, с' времена на време. Тај проблем је морао да премости па се досетио, (ту је у њему прорадило оно списатељско), да измисли причу о томе како је он пуким случајем рођен где је рођен, јер је деда као високи краљевски повереник (иначе је деда стари Београђанин, оца је неко могао лако да провери па га није помињао) морао да иде у провинцију и преузме разне округе у доба неке кризе. Па тако остао мало дуже да му се и унуче родило ван Београда. Али никада нису изгубили контакт са Београдом. Најчешће је говорио да је ''стари'' Београђанин. Јер свако је могао бити Београђанин на основу пријаве боравишта али ''стари'' Београђанин, то је већ нешто што је коленовићка ствар. Једино кад би осетио да ће морати то да се доказује, е онда је посезао за причом. То је остављало такав-такав утисак. Некима је било све једно одакле је, и нису много обраћали пажњу на његову причу (''какви су то људи?!'', мислио се), неки му нису веровали (то кад би налетео на исте као што је и он) а неки су му богами и веровали и сматрали да је то доста важно.
Кад се кандидовао за место општинског одборника, то је било итекако важно. На листи је написао: ''потиче из старе београдске породице''. Некако је морао да избегне да стави где је рођен. Овако је било боље. Жена је благонаклно гледала на ове његове породично-историјске егзибиције. А тазбина је са благим презиром....
''Ко јебе тазбину, и онако никакве користи од њих''.
Некад им се додворавао до бола. Све се надао да ће стари моћник да се ''отвори'', било новцем, било везом. Али овај никад није (осим за стан, јебао га стан). Није се помирио са судбином да му овај ''празилуковић'' буде зет (сада цитирамо старца).
''Показаће њему ''празилуковић'' кад дође време'' – сто пута се заклео сам себи Сетар.
Први покушај са политиком, тај са кандидовањем за одборника, није прошао баш најславније. Јеби га, изабрао Сетар погрешну страну. Све је говорило да су добри, били су нови на политичкој сцени по појављивању али су били стари по именима чланова. Странка настала са отцепљењем од једне велике и познате политичке партије. Били су ''кратки'' са кадровима па су узимали по систему ''дај шта даш''. Тако се зезнуо Сетар. Мислио је да су у експанзији али и није било места у већим странка. Паметни људи на време заузели позиције.
Испод његовог имена је писало: ''потиче из старе београдске породице, по занимању писац''. Могао си да напишеш шта си хтео. Нико није проверавао. Касније кад је мало боље упознао своје саборце са листе схватио је да половина њих има тенденцију, богами и интенцију, да се лажно представља. Нико не би да буде то што јесте- свако би да буде нешто што није.
Одмах после изборног фијаска (са њихове листе једино нешто гласова добио неки гегула у своме селу) напустио је странку. Није им се ни захвалио на указаном му поверењу.
- Док је време склањај се - казала му је жена - Не мислиш ваљда са тим лузерима да ствараш каријеру. Никад ниси знао да одабереш.
''Нисам'' - рече себи сам у себи Сетар - ''јер да сам знао да изаберем не бих тебе узео за жену'' – ал' не рече ништа јавно и да се чује. Није толико ни храбар, нити будала. Наћи ће он већ начина да јој се освети.
Треба наћи праве људе чије дупе треба љубити, зна Сетар да је то суштина успеха, ако си већ решио да за рад тога љубиш нечије дупе. Нема ништа горе него да се додовраваш некоме дуго и истрајно а онда, после неког времена схватиш да тај неко, или неће, или не може да те погура. Понижавати се само ради користи. Понижење није тако страшно кад имаш користи. То су револуционари и филозофи дигли фаму око људског достојанства и борбе човека за људске слободе. Први, револуционари, чинили су то да би оправдали себе пред људима и историјом зато што убијају. Убијали су људе борећи се за људско достојанство. Ови други, филозофи, паламудили су о достојанству и људским слободама, добро ухлебљени и на јасла постављени код неког богатог мецене. Морали су до даске да се додворавају том богатуну да их не би ишутирао и укинуо им принадлежности. Ако ономе ко се понижава то не смета шта има околина у томе да гледа неки проблем?! Нека свако гледа своја посла.
Ма, не муче нашега уопште те дилеме. Њега мори конкретан проблем: коме се додворавати и како од силне гужве прићи његовом дупету. Тешко је у граду Београду данас прићи значајноме дупету у жељи да га ''изљубиш'' а у циљу додворавања. Срећом, већина њих чија су дупета пожељна за те ствари имају велике гузице. Израсле су оне на туђој муци и нечијем тамо богатству, отетом богатству. Кад се неко обогати, онако муфте како је случај код нас, онда је неко морао да закука пре тога. Док некоме не смркне другоме не може да сване.
Те велике гузице по површини и по симболици онога што представљају опет не могу да задовоље све потребе дупелизаца. Што је више гузица то је више и дупелизаца. То је као оно са баром и крокодилима у њој. И ако, заиста остаје дилема: какве вајде гузичарима од нечијег лизања??? Сујета, шта ли је, 'бемо ли га?!
Да се мало зачепрка испод површине на већини од тих дупета нашли би се трагови олова од новинске хартије, од слова што су остала од времена кад је власник дупета брисао исто са старим новинама. До пре пар година новине извађене из подрума неког комшије служиле су за хигијенске потребе а сада је тај исти на насловним странама, можда баш тих истих новина. Сазнање о томе не сме дупелисцу да квари планове. То је чак и подстицај и доказ да се може успети и кад кренеш са самог дна. То је тако инспиративно, кад си начисто са собом, да појаснимо. Од брисања дупета старим новинама до насловних страна истих - у Србији је један корак. Треба само имати среће да се тај корак начини у право време и ка правоме месту. Треба стићи до главнога. Увек има неко ко је главни. Данас. Сутра. Прекосутра. Сутра и прекосутра то је већ неко други од овог данас. Различит. Некад је дуго времена био један те исти. Сада је различито.
''Јебем ти демократију и што се ја борим оволико за њу! И онако је народ стока!'' – мислио се Сетар.
Сунце је баш упржило. Ових дана, сада кад је најбитније, кад се ломи његова судбина, кад мора да се одлучи куда и са киме - јебе га ''ефекат стаклене баште'' и последице глобалнога загревања. Јер возови пролазе (невезано за отопљење и топљење глечера већ повезано са његовим аспирацијама везаним за успех у јавном животу), паметни људи се већ ухлебили, нико не чека задњи воз као наш морално ''исправни'' Сетровић.
Врућина је велика. Сунце угрејало. Велики колутови на кошуљи под пазухом одају његово тренутно духовно-хигијенско стање. Његов статус. Сунце се удружило са његовим непријатељима. Издајничко ђубре. Што против њега? Он бар не крије ко је и шта жели.
Отићи ће на тај састанак – одлучио је.
Невладина, невладина... шта ће...... Мора се од нечега почети. Сад, баш кад би он могао да бира волео би од почетка на државна јасла. Али не може да бира, размислио је, боље ово него да губи време и буде неактиван. А мора и мало да заташка онај фијаско са локалних избора.
Та госпођа?! У најмању руку је чудна. У последње време је има свуда, за све се пита и има толико моћи да је то невероватно па и необјашњиво. А нико не зна шта и ко стоји иза ње, откуд јој толико пара (овде се Сетар насмеши и протрља руке). И, она се, као, нешто као бави писанијем. Представља се књижевницом. Штампала је у задње време доста, сад некога да питаш шта? - нико не зна. Али је, кажу, покупила добре хонораре. Одакле покупила? – то је на Сетру да сазна.
Кад се сретну два књижевника, две умне главе, их.... има да буде.... Само од тога има Србија да осети бољитак. Да не говоримо о другоме чему. Ни Сунце му не може ништа овако одједном оптимистички подгрејаном. Неће дозволити ни знојним колутовима да га деконцетришу.
Можда му помогне да и он штампа, као себи што је средила?! Само да још нешто и напише. Нека је проклет!!! Опет та јебена квачица, опет тај проклети услов: да нешто напише. Па како кад нема времена?
Отићи ће и на тај камп. Рекла му је телефоном да мора да почне са нечим ситнијим пре нечег бољег и исплативијег. И што да не? Треба неким клинцима да одржи пар предавања о демократији, о демократским процесима и институцијама, најзад да прозбори коју о писцима и њиховој улози у просвећивању народа у време транзиције. Толико је схватио о томе шта треба да уради. Припремиће се већ. То је и онако за неколико месеци. И сам ће се одморити на тој планини. Можда и нешто почне да пише. Опет се заокупи проналажењем теме за роман. Толико се заокупи да га умало не прегази аутомобил кад је прелазио улицу.
О Душану?! О српској средњевековној историји? Ту треба наћи тему за почетак. То иде к'о алва (ћетен). Па онда направити паралелу са данашњим временом уз констатацију да се историја понавља. Да, то треба да му буде порука: историја се понавља. Али шта о Душану Силноме?! Зна писце којима тако лако иду те историјске теме и уз то још и пролази код читалаца. А они само узму историју и крену да је препричавају. Мало додају свога и ништа оригинално. Није толико глуп, видео је то већ пуно пута. Само њему се то не свиђа и није баш најспретнији у томе. Све му се чини приметиће неко. Ипак, погледаће по књигама кад стигне кући. Време је да почне. Искористиће неке краће пасусе и из својих претходних списа. Ма данас може све да прилагоди. Средњевековна историја то је оно што је данас актуелно у Србији.
''Дал' да платим ручак оној ...''.
Убрзо се мало охладио од теме. Размислио је, неће се баш његовој скорашњој саговорници, и ако Бог да послодавки, свиђати та тема. Наиме, није она баш позната као благонаклона особа по питањима српских митова и осталих (по њој) којештарија. Уопште, мршти се чим неко помене слово С (као прво слово од СРБ-ија-ство-ски-ом). Сад, она то прикрива бригом за демократију, за људска права других угрожених народа и народности, и најзад, највише се брине због неких ратних злочина. Не свих: само неких.То јој је прва ''брига''. Али Сетар није толико глуп, зна он позадину свега, зна праве циљеве и шта се ''иза брда ваља''.
Да прећути, можда би за почетак, мало дужи почетак, било боље да прећути. Онда ће видети. Има времена. Док не успе у животу. Ако људи, пак, мисле да је једноставно и лако бити ''неко и нешто'' у овоме граду, грдно се варају. Колико је потребно зноја и труда, и пре свега понижења да би се постигле неке позиције, то знају само они који су ходили тим стазама. Најгоре је кад се чује са неке стране: ''ја сам свој'' или ''ја сам слободан и самосталан''. Их, каква је то лаж. Сетар то најбоље зна. И, ако Бог да, искористиће ту чињеницу без и мало гриже савести. (Ваљало би и ове узречице које помињу Бога избацити из вокабулара за неко време, прош'о им је рок).
Нико није ни слободан, ни самосталан. Сви су зависни од новца. А где има највише новца: наравно у политици. Значи сви су политички зависни . Раније ниси бивао политички прогањанан ако се ниси бакћао са њоме. Не помињи политику - нико те неће дирати. Ради свој посао и готово. Данас: јок, не можеш се склонити, и кад се скрајнеш нађе ''она'' начина да се очеше о тебе. Зато се и сви баве политиком. Гологузани: да би се обогатили, богаташи: да би сачували богаство и да их не би гањали због крађа. И уметници: да би могли да стварају и да имају пара да се проводе, да би их камере телевизијских кућа сликале и да им пекари с времена на време прогледају кроз прсте што не плаћају редовно кифле (да, кад успеш онда превазиђеш портире и јутарње кифле жицаш директно код произвођача, колико год да успеш никад не престај да се гребеш, у пекари су свежије).
''Ма шта њу брига о чему ћу ја писати?! Не морамо о томе уопште ни разговарати. Да видим шта нуди, па да се разилазимо''.
Тако је, мора сачувати привид да му је стало до сопствених принципа и ставова. Мора јој показати (фиктивно) да је човек достојанствен и да држи до себе. То пролази данас добро на свим пољима коегзистенције (остала му је та реч ''у власништву'' још из политичке школе у Кумровцу) и код пуно људи са којима коегзистираш. Битна је форма, маска, битна је улога коју си сам себи доделио под условом да добро глумиш.
Капљице зноја сливале су му се низ чело и лице. Мислио је да никада неће осетити хладовину стана и своје туш кабине. ''Јебена земља Србија, где ништа није климатизовано'', прозбори за себе. Али мора да иде тамо. Мада, има још времена. Решио је да сврати до своје омиљене кафане. И ако је тамо Анастасијевић, и ако је вероватно већ добрано пијан.
Да! - признаје, оне теме и форме, што му се мотају по глави, то је неки дан слушао баш од њега. Јесте он образован човек, у неку руку уметник и то од оних београдских боема којих више нема. Сигурно и пише нешто, али је тотално незаинтересован за објављивање и каријеру. На све гледа са презиром. Не може Сетар да схвати како може да презире тај Анастас све материјално. Брига га за новац, кад има све потроши, сви пију на његов рачун. А кад нема: не тражи, не дозвољава ти да платиш његово пиће.
''Ма будала''- сто пута је рекао у себи Сетар.
У себи.... у себи, јер тај Анастас зна да посегне за пикслом или каквом флашом (којих му је вазда ''милион'' на столу и при руци) кад се поднапије и кад му се не свиђа то што му саговорник каже. Још, би му скандала требало. Сетар би разбијену главу преболео али скандал у овом деликатном тренутку никако.
У кафани је владала уобичајена атмосфера: исти гости и исти намештај већ годинама. Само се чаше мењају и то кад мора. То је једна од оних кафана за које воле да кажу да су ''са душом''. ''Кафана са душом'' - она није управо то од оног дана кад су је назвали тако и од кад су људи због тога почели да долазе у њу. Неки људи. Али ајд' да то прескочимо.
Свако је седео за својим столом а Сетар се упути право ка ћошку и ка Анастасијевићу који је прелиставао новине. Изгледало је да није још много пијан (по мало пијан је увек). То је и одговарало Сетру. Да мало предахне, поприча, па да оде на ''ватрено крштење'' код госпође која ће одлучивати да ли има посла и ангажмана у њеној богатој невладиној организацији.
Добро, није њена (и да се она пита, не би новац делила ни са киме) али она одлучује о сарадницима и очигледно има задатак да их ангажује што више. Што би се иначе њега сетила? Вероватно што сматра да је Сетар мањих потенцијала него она, па је неће угрожавати. И што мисли да га може добити за релативно малу цену. Не зна она какав је Сетар. И на шта је све спреман.
Анастасијевић га погледа преко новина и даде му знак да седне. Опет је подигао новине и Сетар је само чуо његов глас док је дозивао конобара по имену (''како може да се тако интимизира са обичним конобаром?''– питао се Сетровић) и наручивао и не питајући новопридошлог пријатеља шта ће (''намерно ми то ради, стално, само зато што ће он да плати, увек бира шта ћу да пијем'').
Мало после је спустио новине на астал (одмах их је неко покупио) и проговорио:
- Па 'де си ти бре Сетре, нема те сто година? Кад ће више та твоја књига, а?
- Још ме и зајебаваш, каква књига немам времена главу да дигнем од других послова – увек се овако правдао Сетар кад би се потегла тема око писања и објављивања.
- Е па батали друге послове, штета је да пропада такав таленат– рече са повећом дозом ироније Анастасијевић, чак и поспрдно.
Не доби одговора. Навикао је на њега Сетар. Он мисли да је много паметан а Сетар увек на крају истера своје. Увек од њега добије шта жели. Јел' се гребе пиће? – гребе се. Брига га што тај мисли да он одлучује о томе, да је то његова воља. Јел' сакупља теме и информације од њега? – сакупља. Већину ствари које је објавио по разним часописима, чуо је од овог Анастаса. Па нек лаје, док не уједа, трпеће га Сетар. И на крају, зна некад да буде добар и пристојан, кад погледаш он је у неку руку најбољи пријатељ Сетров. Нема другог, искреног.
Два рођена Београђана, није то мала ствар.
- Па о чему пишеш Сетре, ако није тајна? Јел' си наставио оно што си хтео... шта беше.. оне средњевековне теме, Душан Силни и те глупости?
- Па како можеш да то називаш глупостима, где ти је патриотизам Анастасе, ако бога знаш?!
- Мени није потребан патриотизам, ја се не бавим политиком, нити мислим да идем у јавни живот. То се ви поштапате са патриотизмом кад хоћете да зајебете народ. Кад 'оћете да му отмете и оно мало што му је остало.
- Шта бре булазниш, па ја се борим за добробит народа, то ови који су нас уништили у задњих десет година, то ти са њима види.
- Сто пута сам ти рекао да ми не агитујеш овде, те приче остави за партијске састанке ...
- Ја не припадам ни једној партији, ја се борим за народ.
- То кад тако кажеш доказује само да ипак негде у дубини твоје душе постоји још мало моралних стега, кад кажеш да ниси у ни једној партији, то значи да још по мало осећаш срам, па се некако одричеш тога шљама. Сви сте ви комунисти.
''Ако сад почне о кумунистима, најебао сам''– помисли Сетар и стаде да вади флеке.
- Да баталимо то, питао си ме шта пишем. Па скупљам грађу о Душану и средњевековној српској држави, и то није проблем, проблем ми је шта да романсирам. Тема мора да буде добро одабрана, не мислиш ваљда да препричавам историјске податке. Потребне су ми пикантерије које ћу књижевно обрадити. Али немам времена човече!!
- Па си дошао да можда од мене чујеш нешто корисно. Ако, и треба, увек треба учити од паметнијег и не стидети се тога. Драго ми је што видим да се не стидиш, јер да се стидиш ти не би прошли чланак у оној ревији написао цитирајући од речи до речи: мене.
- Није тачно, ми смо разговарали, ја сам елаборирао оно што сам већ знао о томе. Разговор ми је само мало помогао око форме.
- Баш ме брига, пиши бре шта хоћеш. Па шалим се, не смета ми.
Потегну из чаше Анастас, па рече:
- Код Душана ти је лако наћи пикантне теме. Добар део њих је већ обрађен али увек има места за још.
Сетар широм отвори очи. ''Тако те волим, ајде сад да причаш мало''. Неприметно је завукао руку у џеп и укључио мали новинарски касетофончић са врло осетљивим микрофоном. Да! Мора се по некад и тако. Не питајте ништа, шта год да питате, неће вам се одговорити. Нико није тврдио да је живот поштена ствар. На крају крајева сви тврде да је љубав узимати и давати, па ето он узима и онако нешто што би се бацило и пропало. Узима Анастасове приче које иду у етар, које се обијају о бубне опне ових пијанаца около и које више никоме не требају кад се већ искажу. Е па, Сетру требају и он их користи.
Из пређашњег разговора се међутим да закључити да Анастасијевић то већ зна. И, вероватно зна, није он глуп човек (да је глуп не би га овај искоришћавао). У неку руку је то одобравао. Можда је то био једини начин да се његова мисао сачува. Јер он да сам пише: никад. То је био неки прећутни, ненаписани и неоверени уговор.
Није додуше знао Анастас за тај касетофончић. Није знао ни то да га је овај по некад снима и кад није баш књижевно-историјска тема на дневном реду. Снимљен је и кад би псовао неког из политике баш добро и сочно. Али више није постојала опасност од таквих ствари, политичари нису имали више моћ да за вербални деликт шаљу у затвор а нису ни били заинтересовани за то. Имали си и они прећутан договор са народом: ви псујте колико хоћете а ми ћемо да се богатимо колико можемо.
После је је Сетар прекуцавао снимљено, додавао или одузимао и на тај начин одражавао какав континуитет и привид списатеља и писања. Какав - такав. Сад је већ време да се нешто крупније објави јер му је досадило да објашњава како је он ''писац који још није написао роман али ето може се наћи у тим и тим новинама једна лепа прича''. Анастасова прича, али ју је Сетар написао. Зато је и писац: зато што пише. Џаба Анастасијевићу прича кад је он само говори. Сетар је тај који пише. Зато га не гризе савест (е, сад га претерасмо, мислимо ово са савешћу Сетровом).
Неће о томе да размишља нити да се оптерећује кад стане испред плавичастог монитора свог компјутера. Нема времена за савест тада. Само ће укључити касетофон и почети. Па докле стигне. Није о томе размишљао ни јуче, ни прекојуче, кад је исто тако стајао и на крају гасио празан монитор. Кад се мислио: о чему, о чему написати, макар само једну реч? А онда је чуо Анастаса једног дана: ''о Немањићима, то ти данас народ ''гута'' колико год да се напише. Жељан сјаја и и величине коју данас његова држава нема, некако му лакше да чита и слуша о Царству које су некад његови претци саградили. Данас, кад немамо ни државу, то окрепљујуће делује на прост народ''.
Тако је одлучио: о Немањићима!
Па је са касетофона опет чуо: ''најбоље је од Душану јер је то био врхунац владавине Немањића. Ако то треба алтернатива онда нека то буде Милутин. И о њему има доста тога интересантног. Немој о Немањи и Сави то је већ мало досадило људима''.
Тако је одлучио: о Душану!
Али је после тога проклетник заћутао. Булазнио је о свему и свачему али о томе ни речи. Ко да намерно није хтео. Наводио је Сетар разговор на ту тему, покушавао да га подмити пићем, ама џаба. Само би одмахнуо руком и наставио по своме. Дане је изгубио узалудно. И види данас, кад му се жури на тај важан састанак, он би да прича о томе. Мора се,онда, ухватити од тога што више.
Тако је одлучио: што више!
Наравно, није Анастасијевић говорио тако течно и лепо (и у тој количини) да је Сетар могао то одмах ''у књигу да тури''. Анастасова прича је служила само као усмерење, као задата тема о којој је касније Сетар са мање или...... успеха развијао фабулу и писао. Често је то било конфузно булажњење, скакање са теме на тему, личне опсервације, најзад, по некад не би разумео ни реч од изреченог.
''И видиш баксуз баш данас кад ми се жури...''.
- Душан Силни није био баш толико силан. Знаш ли ти то Сетре? Наравно да знаш. Он ти је био, што би рек'о данашњи прост народ, велики ''папучар''. Јесте, представљао је страх и трепет за цео Балкан, али је своју жену слушао безпоговорно. Ако ће ти бити лакше да уђеш у психологију ликова, ето баш као што ти слушаш своју. Ни ти не смеш ни до клозета, да простите - овде се окрену према суседном столу где су седели већ наћефлисани кафански исписници и злобно се зацерекао - док не питаш своју цењену супругу. Или њеног цењеног ''ћаћу'' комуњару. Је ли тако, јел' су се са ''ћаћа'' ословљавали пре него су дошли по Београду да стрељају?!
''А, не може уштва док не застрани. Не може док курвински не удари'' - једи се у себи Сетар.
- Не зајебавај Анастасе, што то ја слушам жену? По цео дан пијанчим овде са тобом.
- Пијанчиш зато што она 'оће да си ван куће и што не трошиш паре. И што немаш муда Сетре да зајебеш те комуњаре. Да би био мушкарац мораш да имаш нешто међу ногама.
- Једи говна Анастасе, ни теби то што имаш међу ногама не служи ничему - интелектуално и продуховљено му одговори.
- Ма јеби се....... Јелена...... ајде да стварамо...... Јелена Душанова жена имала је дакле великог утицаја на Душанову политику. У неким битним моментима чак и одлучујућу, мислим у случају Јована Кантакузина и свега што се дешавало у вези тога. Али ти си писац и знаш све ово знаш све ово, нема потребе да ти ја говорим. Душан је њу узео из чисто политичких разлога, да би сачувао леђа и мир са Бугарима. Али жена је жена, временом се привикла, навикла и њега на себе, подвукла му се под кожу. Имала је знања и заната да то уради. Жена, мој Сетре, може све ако хоће и ако има чиме. Лепа и умешна жена може све, ружна не. Ето ти теме, трчи сад па напиши нешто по чему ћемо да те памтимо. Да не будеш упамћен само по неплаћеним рачунима.
- Јест, ти ћеш да ми кажеш о чему ћу ја да пишем.
- Он због ње није приглашен свецем. Милутин јесте. А Милутин, тачно је, подигао пуно цркава али није баш живео светачки. Он је јебао шта је стигао (и кога је стигао, да простиш, а стигао је доста) и није баш водио рачуна о својим поступцима. Радио је шта је хтео: па опет светац. А Душан цар био а није успео да се посвети. А знаш ли што? Наравно да знаш, па ти пишеш о томе, али, ајде да ти кажем: никада му монаси и црква нису опростили што је Јелену довео на Свету Гору и поред тога што ни једна жена ни пре ње, ни после ње, није тамо ногом крочила. Ајде, није ни она ногом крочила: унели су је. Она је наговорила Душана, казалу му: ''не водиш жену него царицу''. Он је то после поновио игуману и монасима. Ето ти, иди пиши будало, узми НИН-ову награду док се још дели капом и шаком. Иди, док сам расположен да ти дајем теме. Зато ти и долазиш. Мрзи те да читаш а и што би кад глупи Анастас само прича, ништа друго и не ради.
- Ајде богати немој више.........
- Књиге пишу а и људи кажу да је та Јелена лепо пролазила по Дубровнику. Није била светица. Није много полагала на то да у будући брак уђе чиста и неокаљана. Можеш да пишеш о девојачким данима Јелене у Дубровнику. Јелене, сестре будућег бугарског цара Јована Александра и будуће жене српског цара Душана, па на крају и саме српске царице. Има још једна интересантна тема: како је Душану подметнула Уроша. Она није могла да има деце (или она или Душан, сад... да га јебем). И кад је он стао да преговара са неким дворовима око поновне женидбе она је изнебуа затруднела и после неког времена донела на свет Уроша. То ти испитај, промисли и измисли па у књигу слиј, како је она успела да подметне дете једноме цару. Од куда јој дете?!
''Од куд му све ово, ове идеје, детаљи, матер му јебем а ја се убих да осмислим једну скицу, обичну, најобичнију?''
- Конобар, дај још једну туру, дај овом Сетру. Је ли, да те питам бре, јесу ли твоји из Пирота, нешто се тешко хваташ за џеп... ха, хахаха .....
- Сто пута сам ти казао да су моји из Београда и то Срби, нису као твоји Цинцари, Грци, Јевреји .. нико не зна шта сте. Дај на мој рачун, ја ћу да частим, данас завршавам неке важне послове. Нисам ја боранија к'о ви.
- Чекај!!!– виче Анастасијевић– да се прво прекрстимо, јер неће на добро да изађе. Људи!!! Сетар части!!!
Па театрално устаде и поче да се крсти све се клањајући около оним пијандурама. Наста граја и смех по кафани. Чак се и конобари смеју. Куварице извирују иза прозорчета што дели кафану од кухиње. И оне се смеју, све онако масне и задригле. Само Сетар ћути и гута кнедле. Гребу грло Анастасове кнедле. Гребу грло ал' ништа не коштају – мисли се на паре. За образ Сетра боли курац.
''Циркусанти, бедници, гологузани!!!''- једи се у себи Сетар.
Не вреди му да се љути. Сам је крив. Због помодарства и властите малограђанштине хтео је пошто пото да има своју ''кафану са душом''. Е, па сад нек му је са срећом. У таквим кафанама нема интиме стола, конобари могу да се препиру са тобом, да ти не донесу или сами да однесу, а куварице воде живу конверзацију са гостима по васцели дан. Ваљда им досадно тамо затвореним?! - мисли се на ове потоње.
- А што частиш?– присети се најзад неко и то да пита јер мора да постоји ваљан разлог кад су сведоци свега овога што се ретко дешава.
Деклеративно, он, Сетар, хватао се хиљаду пута за новчаник. Али је имао невероватан таленат да тачно зна кад да престане, кад да се повуче а да баш изгледа да је хтео да плати али га је његов сусед са стола предухитрио. Наравно, то више није пролазило са свакодневним друштвом али је увек палило кад би се нашао са неким непознатим или новим садругом у кафани. Знао је чак, у тренуцима инспирације, да тако одглуми љутњу што он није платио да би се на крају овај други и извињавао што је то учинио.
А Срби су, мислим, једини народ који се свађа око тога ко ће да плати рачун у кафани. Ваљда немамо, па хоћемо да покажемо како се жртвујемо ради некога. Зато што га волимо или поштујемо, или зато што смо добри домаћини. Или само да би се правили важни. Зато Срби мрзе гребаторе. Кад га препознају, јер то некад зна да буде врло тешко. Баш због те широкогрудости, због жеље да се некоме нешто добро учини. Да се плати цех. Ал' кад га препозна, Србин више мрзи гребатора него ли рецимо неког убицу или лопова. Такве сматра за само дно талога.
Не зна Србин да су се времена променила, да су се и методи гребања и сами гребатори по форми и изгледу доста изменили. Мутирали су, захватила их дијалектичка неминовност промене. Што је већи ''господин'' - бежи од њега. Што ти се више представља за ''уметника'', ''ствараоца'' или ''мислиоца'' - не заноћавај близу њега и гурни буђелар на сигурно. Чим каже да се бави политиком за ''добробит народа'' - спремај говнаву мотку. Нема друге.
(Простом народу на знање, поготову поштеним и вредним радницима, склањајте кифле кад сте у близини интелектуалне елите српске. Кифле и јогурт, не остављајте на дохват руке. Књигу можете, перецу никако!!!).
- Зашто частим, то вас интересује?
Онда Сетар натенане, додајући по мало, чисто да садржај учини итересантнијим, поче да прича како је узео ствар у своје руке, неће више да ради за ситну пару у некој тамо фирми, хоће да изгради једну солидну каријеру, упоредо са списатељском, да мало поради и за овај народ, (''видите шта урадише ови неспособњаковићи од наше лепе отаџбине?''), како га је контактирала престижна и утицајна (и богата) невладина организација, да јој он својим знањем, именом и ауторитетом помогне у пропагирању демократских принципа и борби за људска права а они ће њему за узврат плаћати добро и помоћи му да направи политичку каријеру.
- Опа!!! - цикну Анастасијевић као гуја љута - Чекај!!! О чему то причаш? Ми смо те сматрали за безазленог готована, малограђанина са свим добрим особинама малограђанштине, испљувка новог времена, шта сад одједном....?! Да није то код оне......?!
Кад му Сетар потврдно климну главом, овај настави:
- Ма знао сам ја, откуд да попијем пиће од њега. Било је сувише лепо да би било тачно. Ово је земља Србија а у њој се не догађају чуда још од Светога Саве.
- Па хоћу да платим, ето нека донесе, одмах плаћам, није на рецку.
- Нећу да пијем у њено име. Донеси, ако, али ја моје плаћам. Са таквим протувама не желим да будем у вези ни на овај начин. Како те бре Сетре није срамота?!
- Шта јој фали? - љутну се и успротиви Сетар.
Зна он да је ова жаока више њему намењена него њој и ономе што она у очима народа симболизује.
- Фали јој самар - више за себе одговори.
Мало су после тога ћутали. Некако нико није знао како да премости мучну ситуацију. И како Анастасијевић није живот схватао много озбиљно, све је окретао на шалу и зезање, тако његово туробно нерасположење које је настало поменом дотиче даме и њене активности значило је да јој има што-шта тога замерити. Кад је то могло да га тако ражести - зна он нешто што Сетар не зна. Да будемо искрени: што не жели да зна. Јер овога не интересује морална димензија нити особе, нити организације коју води. Њега интересује само крајњи циљ који је себи зацртао и који води остварењу његових планова. Он је тај који жели да искористи људе. И кад му то одговара онда не може да бира кога ће искористити. Поготово не може да се оптерећује неким моралним дилемама, кад већ ради неморалну ствар, или да се труди да искоришћава само ''етички исправне'' и ''морално на месту'' људе?! И све то да се његов кафански друг не би љутио. Е баш га брига за то.
Конобар је стајао збуњен крај њиховог стола. Није знао шта да ради. Ретка је прилика, и њега нервира овај Сетар. Он најбоље зна какав је он човек. Конобари то најбоље процене. Имају прилике. Кад су сви пијани, они су трезни (углавном). Посматрају са стране, упијају и најмањи гест или прљави потез. Онај који га чини није свестан пара очију и још једног пара ушију који гледају са стране. Ситни су сати, ко то још очекује? Никад неће да плати, и сад кад хоће, овај бенасти Анастас неће да узме пиће. Али зна: кад се Анастасијевић уозбиљи, онда нема зезања. Ретко се, врло ретко то дешава. Иначе се само шали и смеје. Али кад је озбиљан, онда је боље да се не расправља са њиме. А тако би радо сам донео, без одобрења, најскупље што имају. (Нека што не плаћа, него и кад плати, (то су ретке прилике, о рођендану сина, или баш кад га притегну) увек тражи да му се у пару врати).
''Плаћен си друшкане то да радиш, шта ја имам да ти дајем још пара за то''– тако му је неколико пута казао тај исти Сетар, што ће демократске принципе да деци разјашњава.
''Говно од човека је тај Сетар ''- помисли у себи конобар, онај што га Анастас по имену дозива кад му шта треба.
- Иди кући, јеби жену, пиши књиге, буди оно што желиш, нема везе, прихватићемо те таквог какав јеси, али немој се петљати са таквим креатурама, ма колико ти примамљиво деловали новац и моћ коју имају. Не спустај се на само дно, појешће те властита амбиција. Чак си и ти моралнији и бољи од њих! Можеш онда да замислиш ко су они?!
- Озбиљно те питам шта имаш против ње?! Насео си на пропаганду ратних злочинаца, антиевропских лобија и профитера. Милија ти је диктатура од демократије.
- Нека бога ти, остави то за неког другог. Нећеш ваљда мени да продајеш ту демагогију. Батали паламуђење. Него слушај, озбиљан сам - на ту реченицу и конобар потврдо климну главом - ако се спетљаш са њима, нек ти је сретан пут. Али за мој сто више не седај.
Конобар, ничим изаван и подстакнут, ваљда је заборавио да он не би требало ни да слуша разговор а камоли да се меша, потпуно неупућен, рече:
- Немој ни у кафану да долазиш! - па устукну видно збуњен и несвестан шта му би.
Сви га са чуђењем погледаше. Сетар је прешао преко тога као да није ни чуо. И није. Чуо је само оно што му је Анастас казао.
Настави Анастасијевић:
- Али ја те знам. Нећеш се повући. Идеш ти до краја: твоја амбиција и жеља за новцем је велика унутрашња сила. Штета што немаш такве одлучне снаге и кад пишеш. Дајем ти последњу тему. Отићи ћеш ти код њих, знам ја то. Ову тему ти специјално за њих представљам. Они ће ти обезбедити паре за штампање.
Сетар га је посматрао безизражајно, осећао је понижавајући тон али није имао снаге да се супростави из простог разлога што је човек био у праву. Али га је ипак болела помисао да се више неће дружити са њиме. Ко би помислио да ће код Сетровића прорадити емоције?! Ко би се надао да он осећа нешто позитивно према некоме?! И то према коме? А, зна и ово: кад Анастасијевић нешто озбиљно каже онда тако и буде.
- Овако да пишеш: Стефан Урош IV Силни Душан Немањић је био зачетник идеје о Великој Србији. И њен први и до сада једини реализатор. Слободно напиши, и ако је то глупост и неистина. Они то воле. Воле историјски да повежу наше злочиначке активности. Хоће да докажу као смо ми генетски предодређени да будемо зли. Касније, како знаш и умеш (али мораш), да некако у ту већ развијену причу уметнеш и Гарашанина. Без Гарашанина ти је све џаба. Он мора да се појави а ти види како ћеш. Писац си неки вајни, да га јебем. Главна радња треба да ти се одиграва у Босни 1350 кад је Душан тамо почино невиђене ратне злочине......
Наврну пиће Анастас по ко зна који пут. Види Сетар да је време да се бежи. Ако се овај напије, нема после више повлачења. Има да се седи док не падне под сто. А већ је почело да га хвата. Опет, не иде му се, осећа да је ово њихова последња заједничка седељка. Многе му је гадости Анастас опраштао, свакакве приче и говоранције, некад не би ни приметио да га ''ради'' за нешто, некад би схватио и прећутао, једноставно прешао преко тога - а ово сад неће. Што, бре???
- Без Гарашанина се не појављуј пред њих, смраду један!! - поче да виче.
Утече Сетар главом без обзира.
Уз пут, у таксију, размишља: исто тако ће ово ићи и код народа, свестан је он. Поготово код простијег дела популације, којег на жалост има највише и који за баксуза (сви одреда) имају право гласа. Ко измисли да баш сви морају да имају право гласања?! Па да, демократија колико год да је добра има и својих лоших страна. Нема народ разумевања за никога ко не пиша заједно са њиме уз ветар (или: низ ветар, у зависности како народ пиша у том тренутку). Чим чује неку болну истину, пред којом је забијао главу у песак, одмах омрзне оног који је изрекао ту истину.
А тек што не воле такозване невладине организације (ма шта то у ствари значило?!) то је немогуће. И несхватљиво. Кад год неко помене нашем човеку невладину организацију он почне да пљује по њој, и да људе који се налазе у истој назива разним погрдним именима и епитетитима. Кратко: мисли се да су плаћеници и издајници. И то, углавном мисле да су плаћеници оних земаља које су нас (за наше добро) бомбардовале.
Јесте и то истина, да они добијају новац са запада (на крају крајева само га тамо и има, и на крају крајева једино су они и били заинтересовани за то бомбардовање у нашу корист). Али га они, ти што их народ не разуме, добијају и троше за добробит тог истог народа. Џаба народу: кад је стока. Чуо је он добро у кафани како је неко рекао за госпођу са којом треба да се види: ''сорошуља'' и ''шиптаркуља''. Чуо је, чуо. И зна ко је то казао. А, само кад дође његов дан, приупитаће га он за јуначко здравље. Јер није глуп Сетар, то је и њему намењено. Е, па, видеће они, чија мајка црну вуну преде. (''И овакве пословице избегавати'' - подсети се).
''Прост народ ти је навећа стока. Човек се бори за његово добро а он ти враћа само увредама''.
Мало се премисли, погледа кроз прозор познате престоничке улице и грађевине, па сам себи, у себи, рече:
''Само Анастасијевић није прост народ. Мајку му јебем. Он зна много, информисан је, познаје пуно људи. Вероватно је љубоморан... А што би био? Њему новац и моћ не значе ништа а ја сам управо због тога и кренуо данас на састанак''.
Ма иде он на састанак!!! Брига га, бре!!! (Море бре, море бре, ајд' одатле бре...). Нек се удаве такви као Анастас у сопственој каљузи неамбициозности и невизионарства. Би чак мало и поносан на себе због претходне формулације свога и њиховог стања. Свиђала му се та синтагма ''каљуга неамбициозности''. ''Невизионарство'' - мање, али оно прво је баш добро и ''јако''. Аааа, па није он још за старо гвожђе, знаће да се избори са много већим проблемима и дилемама.
''Дал' да платим ручак ако дође до тога....''.
А што се тиче Анастасијевића, (настави он са премишљањима повремено загледајући у таксиметар и водећи рачуна да таксиста иде најкраћим путем), и његовог глупог моралисања, то ће Сетар лепо мачку о реп. (Иде маца око тебе, пази да те огребе, пази мио реп...). Он (Сетар) има своју визију. И он (Сетар) хоће да оствари исту. Само се слаби и неодлучни осврћу на сваку примедбу или застану пред сваком дилемом. (Од извора два путића воде на две стране...).
Достојевски је негде написао, отприлике, не замерите на слободној интерпретацији: ''ако негде кренеш па путем стајеш да каменом гађаш сваког пса који на тебе лаје, никад нећеш стићи тамо где си кренуо''. Крај реминисцентног цитата. Нека Анастас лаје, Сетров караван ће и даље јездити преко дина и пустиња. И ићи ће до краја. Овакви као Сетар (мислио је Сетар о себи у трећем лицу једнине и свим осталим ''лицима'') су тражећи ''путеве зачина'' пронашли Америку.
''Ето му Достојевског, па нека се са њиме расправља. Кад већ воли да се прави паметан. Ништа не ради, само лоче и спава. И он такав је нашао за сходно да ми дели лекције из морала. Он који ништа не привређује и не цени, ни свој, нити туђи новац...''.
Но, да прескочимо филозофирање. Да скратимо причу.
За то време, на другом крају града, у једном ресторану забитом, дотична госпођа је у друштву углађеног господина чекала Сетра не би ли обавила састанак на који га је позвала. Састанак на који је Сетар каснио због глупог наклапања са Анастасијевићем. Мрштила се госпођа али је своје незадовољство крила од персоне са којом је седела и испијала пиће. Само би му се с' времена на време љубазно насмешила и мигнула очима у стилу: '' ево, само што није''. А ономе ће већ све сасути у лице кад буде могла, кад буде остала насамо са њиме. Стало јој је да остави утисак како све држи под контролом. Ипак, и она мора некоме да полаже рачуна, то јест: рачуне.
На крају се спасоносно досети па извади неке папире и стаде да их показује мушкарцу са киме је седела, да их објашњава и да се консултује. Све што би тај странац говорио, она је записивила. Њему се канда није свидело то записивање и неколико пута је казао: ''нема потребе'', али је она и даље упорно правила прибелешеке, као да је хтела да му покаже колико је вредна, ревносна и темељита. На сваку његову примедбу, она се трудила да буде екстремнија у своме ставу. А, зна се о чему се причало.
Има она своје методе рада. И не жели да одустаје од њих. Зна врло добро шта треба а шта не записивати. Ово што записује је само подсетник за неке јавне и легалне акције. За неке процесе у које се упетљала до гуше и од којих неки људи очекују да их само она на својим плећима изнесе до краја. А мора и од тога да се ради по нешто, ради рекламе и оправдања за постојање. Судски спорови које она води а који би требало да стану у одбрану људских права су најдосаднији и најнепријатнији. Јер ти које заступа у неко време помисле да су стварно нешто битни, па стану да закерају и да зивкају сваки час. Да инсистирају на истини и правди, и да на крају, покушају да и нешто докажу. Што се ње тиче, најрадије би завршила са тиме још на вратима суда, пред почетак суђења. Да се лепо слика, објасни медијима због чега је ту, па да лепо иде кући. А ови нека се сналазе. Од ње доста што такви случајеви уопште изађу у јавност.
Сада код дотичног господина још мора и да се петља око неких виза. Траже људи, вољни су некад и да часте. А она је ту да помогне. Нек се шетају грађани кад већ немају довољно демократије. (Их, демократије никад доста! То ти је као кад једеш чоколаду. Кад год да прекинеш - мог'о би још). Колико је она већ младих лекара и инжињера послала вани. Не зна им се број. Мада нису сви на крају испали коректни. Нису се сви захвалили.
''Е вала Сетровићу, за ово има да ми платиш''– размишљала је док се смешкала лику преко пута себе.
''Чудан народ су ови Срби''– премишљао се странац– ''или су тврдоглави да им не можеш ништа доказати и спремни су до краја да се бију а да не попусте, или се продају за јефтино, некад и за џабе''.
Годинама већ покрива овај регион. Годинама је задужен за Србе. За сво то време није успео да извуче никакве законитости из свога великог искуства. Једноставно, никад не знаш на чему си са њима (са Србима). Наравно, у типичне Србе не рачуна ову госпођу која се усиљено и ''из петних жила'' труди да се покаже као несрпкиња и светска жена. И то му квари посао. Јер таман помисли да је нешто научио, онда га пракса скроз порази и окрене на другу страну. То је зато што ови који сарађају са њиме углавном нису искрени. Зна он, они му говоре само оно што он воли да чује. Само оно што они мисле да он жели да чује. Сто пута је погрешио у процени због тога. А тешко је дођи до правог и типичног Србина. Неће да се друже кад чују ко је и одакле је. Имао је и непријатности.
''Можда ћу имати среће са тим писцем којег ми доводи. Писци су обично људи широка и слободнога духа, неће ваљда један такав човек имати жеље у себи да ми се додоврава због мало новца којег ће свакако измусти од мене. Нека музе новац али нека ми говори шта мисли. Ја сам овде да бих проникнуо у то шта Срби мисле а не да ми неки Срби говоре оно што бих ја волео да мисле''.
Није ни слушао ту досадну жентурачу. Одвратна му је. Поготову од када је осетио да би она хтела нешто више од пословног односа. Грозио се тога. Поред толико лепих и младих ''спонзорушица'' по граду, није му падало на памет да се качи са неким истрошеним муштиклама. То је једна од добрих страна посла по оваквим забитима. За мале паре можеш да изиграваш бога. Да јебеш, да једеш и пијеш, једноставно, са платом и додацима које има може да себи створи привид да је богаташ. Он зна да није тако. Добро зарађује, у реду, али тамо одакле је то довољно само за пристојан живот и солидну кредитну проходност код банака.
Госпођа подиже главу и виде Сетра на крају хола. Осети и олакшање и љутину у исти мах. Али се ипак на силу насмеши на њега. Нема куд, то је њено масло па сад мора да куса, свиђало се то њој или не. Све је теже доћи до неког квалитета при одбиру људи који ће радити за њу, то јест за њега, за овога овде, уствари ни за њега он је само посредник, паре долазе али није важно......
Тешко је наћи квалитет. Много заинтересованих а мало квалитетних. Раније је било такво мерило: ако си против ''тога и тога'' одмах си добар за ''онога и онога''. И тако уместо да испливају добри и паметни, дошло је до одабира по систему: за кога си, то јест: против кога си. Сад је још теже. Накотило се шљама на све стране. Сви би да се овајде од политике и од јавног живота. То је, у ствари, једно те исто јер не можеш бити ништа у јавном животу ако се макар не очешеш о политику. По систему ''дај шта даш'' морала је она данас да трпи овог Сетра. Замерили су јој да нема довољно добрих људи, да јој фале интелектуалци који имају још и утицаја у народу, који нису окаљани и не вуку репове. (Где, бре, да нађе такве у Србији?!?). Пошто у Србији не само да нема писца који има утицаја у народу, него нема скоро ни писца (сем неколико ''половина'', и две-три ''трећине'' а нешто мало више ''четвртина'' од правог писца) онда је једино што је успела да ископа то је тај јебени Сетар. Није баш комплетан писац, не може се похвалити да је бог зна шта написао али личи и зна да пише (писмен је). И он се тако понаша па може да створи привид. Да она оправда паре које је потрошила а за друго ће лако. Није нешто ал' боље нема.
- Ово је врло неозбиљно!! - не уздржа се, ипак.
Није она навикла да је неко зајебава. Поготово не никоговић каквим је држала Сетра. Чежњивим погледом упућеним господину који је седео са њом дала је на знање да је стигла особа коју чекају.
Упозна мушкарце.
Господин из ....-чке амбасаде, углађен и наочит (већ смо то приметили а и госпођа је, само јој џаба), добро је говорио наш језик. Није ни чудо. Дуго година ради на овом подручју, час као представник велике трговачке фирме, час као аташе за информисање или културу при амбасади, сада као чиновник задужен за невладин сектор. Једна ренесансна особа, рекло би се по дијапазону занимања.
Са нескривеним интересовањем је посматрао Сетра.
Сетар пак, са друге стране, упитно погледа госпођу ''невладину'' (како јој је сам тепао). Као да је хтео да пита: ''шта је сад ово, овога нисте спомињали?!''.
И она је њега погледом уверавала да је све под контролом као да је хтела да му каже: ''ништа не брини, ја знам шта треба, није твоје да мислиш него да слушаш''.
Господин странац их је обоје посматрао и мислио се: ''шта ли се то домунђавају погледима?''. Хиљаду пута је осетио на својој кожи како овај народ зна да буде потуљен. Па је због тога био опрезан и више него што би требао и што су његови саговорници у истину заслуживали по својим капацитетима и дометима.
Наручише пиће. Стадоше да лицитирају да ли би ваљало нешто и да се ''набоде'' на чачкалицу?!
''Дал' да платим....''- мислио се Сетар.
Види Сетар да госпођа ''невладина'' чека овога странца да почне. Зато ћути и само прича кад треба шта да одговори. Прича само кад се пита. Боље је за почетак тако, поготово што му није јасна улога овога овде. Мислио је да се ипак та невладина организација словила као ''независна'', па није баш добро овако јавно да се виђају. Да га види Анастас са киме се још састаје, мајке би му се миле најебао.
''Анастасијевић и његов јалови и лажни патротизам...'' - замисли се над тиме.
Није слушао шта се причало, мада и није нешто нарочито.
Странац је говорио о времену, спорту (трудио се да покаже како познаје прилике код нас). Највише се тематски задржао код коња и коњских трка.
- Кладите ли се? - упита Сетра, одавајући се тек по мало, у детаљу једва приметном, да му српски није матерњи језик.
- По некад - слага га овај, не баш у детаљу, колико да не испадне неупућен.
Зна да је то ''шик'' у високом друштву а он управо тежи да достигне тај ниво.
- На ког' сте задњи пут ставили? - понада се странац некој корисној информацији.
- Доста давно нисам то чинио - настави да лаже и поче да се извлачи Сетар - знате какве су материјалне могућности овде. Поготову писца и интелектуалца.
''Тако је најбоље'' - мислио се Сетар - ''почни одмах да кукаш за паре''.
Странац саосећајно климну главом. Чуо је ову причу једно хиљаду пута до сада. Кад каже ''хиљаду'', при томе то није изговорено реторички. Кад год сретне српског интелектуалца који покаже вољу да поприча са њиме, слуша само кукање за новце, којих нема, мада по њиховој спољашности не би рекао да им лоше иде.
''Није ваљда опет истог довела? Није ваљда исти?'' - размишљао је.
И госпођа климну главом са одобравањем на Сетрову реплику.
''Зато си ти овде'' - говорила је себи, мислећи на Сетра.
Сетар не настави ништа више на ту тему. Неће да се истрчава и да изгледа нападно. Мора да одглуми одређену (не претерану) дозу дистанце. Ако се већ улизује, да то ради паметно и суптилно. На крају крајева, он се не улизује ради реда или што се некога плаши, већ то ради из чисто утилитарних разлога и потпуно свестан својих поступака. Он се улизује са предумишљајем.
Добро би било да заузме позу уметника незаинтересованог за материјално или политичко, осим за ''демократско'', како би умањио опрезност саговорника и натерао га да спусти гард. Наравно, у пракси је све то много теже јер кад су паре у питању Сетар једноставно не зна, и не може, да се контролише. Често своје бриљантно смишљене, теоретски беспрекорне планове поквари и усвињи кад види новац који није његов али који ''без по муке'' може то бити. Крене му бала на уста на лако добијени и незарађени новац. То га више узбуђује од жена. И на крају, зна, није толико глуп, брига и овог странца и ''госпођу невладину'' за демократију и његов ''уметнички став''. Не делују му баш много префињено да би он морао да посеже за префињенијим методама. Дај да се лепо улагне и цењка, па да брише кући.
''Шта ћу кући?'' – помисли махинално.
- Да пређемо на посао. Може? - најзад проговори госпођа - Наша организација, као што знате, делује већ дуже времена на овим просторима. Њен превасходни циљ јесте помоћ у демократизацији друштва, помоћ при проблемима који настају у земљама транзиције, као и правна и свака друга помоћ особама или организацијама према којима се крше основна људска или грађанска права, и, најважније: прикупљање података о ратним злочинима које је овај геноцидан народ починио недужним и ничим изазваним суседима.....
Морали су да чују увод. Нико није слушао. Сетар је потезао вињак из чашице а странац је набадао шунку са овала.
''Ако будем плаћао ја, коштаће ме ђаво и по...''– размишљао је при томе Сетар.
После неког времена:
- .....и тако пошто желимо да око себе окупимо што квалитетније људе, а уз интервенцију господина који је испред своје земље задужен за нас: о потреби да се што више интелектуалаца заузме око ове ствари, ми смо Вас као перспективног писца позвали да нам се прикључите и то професионално. Услов је дакле да напустите своје постојеће радно место или у најмању руку да га радите хонорарно.......
''Не иде сад да питам колика ће бити плата, неће бити мала а и овога пута она није важна. Важна су врата која ми се отварају...''.
- ...... ја и господин Сетровић смо већ обавили прелиминарне разговоре на ову тему, тако да држим да је ствар готово извесна уколико он није променио мишљење, за које опет држим да би ме обавестио и да до овог састанка онда не би ни дошло .....
''Жалим мушкарца који је осуђен да је слуша'' - размишљао се странац - ''извесно је да није лезбејка. Сувише је безосећајна да би волела жене а и не би ми се упуцавала овако просто...''.
''Пробаћу да узмем неплаћено у фирми, за сваки случај....''.
- ...у домену наших послова спада и едукација младих, рад са младима као битан део активности, јер васпитањем младих у демократским оквирима даје могућност да они као будући носиоци друштва правилно .........
Кад је странац наручио још једну туру, и поново тражио да донесу ''ове изврсне шунке'', Сетар дефинитивно одлучи да не плати.
''Кад наручује сам и нека плати сам. Ко зна колика му је плата ?!''
- .....у оквиру таквих кампова постоје такозване ''демократске радионице'' на којима еминентни предавачи, стручњаци и људи од дигнитета.......
''Да ли ће више да заврши?'' - помислише истовремено оба мушкарца.
- ...и у то име, господине Сетровићу, желим Вам искрену добродошлицу уз наду да ћете својим радом помоћи....
И подигоше чаше те наздравише.
Разговор је надаље текао необавезно.
Сетру није промакло да је господин у скупом оделу нешто претурао по својој актнташни, и то га је узбудило јер је предосећао да ће можда нека корист пасти одмах, што се ни у најоптимистичнијим плановима својим није надао. То му потпуно поразбија шанчеве незаинтересованости које је беспотребно копао а не би ли одбранио од насртаја и одглумио дистанцу преко потребну писцу и интелектуалцу.
- А на чему сада радите? Шта пишете, ако није тајна ... - упита странац и не гледајући у Сетра него све једнако и даље претурајући по ташни.
Искрено се Сетар надао да до овог дела разговора неће доћи. Али увек дође. Морао је брзо да мисли. Али је морао и да прича нешто што ће се свидети овим људима (решио је тако, не може сада нешто да поквари, мора до краја да испузи свој план).
Па преломи, (''ко га јебе?!''– помисли):
- Радим тренутно на једном пројекту......
Мора да почне са улизивањем, нема друге, дипломатски кор, они су обавештени.....
- ....па радим.....
''Али шта радим? Шта да кажем забога кад ништа не радим а представљам се вајним писцем. Па они су ме због тога и позвали....''.
- .....радим на једној идеји.......
Зачуђено га обоје погледаше.
''Да се није напио'' - помисли ''жена поштена''.
- ...радим.....
''...ма ко га јебе, идем до краја...''.
- .....па покушавам кроз једно дело да покажем како је идеја о Великој Србији у ствари настала још у главама Немањића и да је касније Гарашанин само......
Жена подврисну од среће. Већ се уплашила да је овај мазгов не обрука. Морала је и онако да измишља неки дан шта је написао тај писац којег треба да ангажује. Интимно, она је гледала да узме некога за кога је мислила да је неће угрозити ни на једном пољу, па ни у пољу списатељства, јер она тиме мисли да се бави кад се материјално обезбеди (а није јој остало још много до тога). А овај сад још и боговску тему нашао. Баш ону која јој треба. На томе инсистирају људи са којима се сусреће и који дају новце.
- Па то је интересантно господине Сетровићу, па ми морамо одвојити неки динар за Ваша истраживања...
То јој није требало. Сетар се окуражи, бала му крену на уста, збаци све моралне бране и окове, диже му се и курац. Мора сада до краја, до дна. Збогом Анастасе.
Странац се угризе за језик што је уопште питао. Било га је брига и за Велику и за Малу Србију. Он тачно зна шта треба да ради и уопште није важно шта је ко хтео или није. Да је хтео да се бави истином остао би на Колумбија универзитету, где је дипломирао светску књижевност, и тамо би проучавао историју балканских народа. Све податке који су му потребни има и они су му сасвим довољни. Други сектори и службе креирају историјске ''истине'' у пропагандне сврхе. Није то његов посао али ова проклета госпођа и њен сатрап чине све не би ли му се увукли у дупе.
''Немам среће. Опет је довела истог. Ма није исти, овај је изгледа један од горих. Морам ово да завршим што пре, па да идем. Идем нешто да јебем, шта се зајебавам са овима овде...''.
- Знате ли да је великосрпски шовиниста Душан Немањић још 1350-е починио невиђене ратне злочине по Босни ....
Госпођа само што није свршавала од среће. Заједљиво се смешкала што је нашла још једну праву протуву, баш онакву каква јој је потребна. И господин странац је изигравао заинтересованост, и за Сетра и за тему.
''На крају крајева '' - схватио је - '' нека прича, нека бљује, ја и онако морам на неки начин да оправдам трошкове. Сад што они хоће да ми пруже више него тражим, то је њихов проблем ''.
Сетар је био ван себе од среће, схватио је да успева.
''Исти је, дакле'' - разочарано помисли странац. Желео је да што пре побегне од тих њушки.
Срећом госпођа га прекиде.
- А, да, умало да заборавим, мораћете већ у првој тури на камп. Отказао нам је Н-ић. Отишао за саветника министра и то захваљујући присутном господину. Но шта ћемо, за то смо се мучили и борили.
Сетру засијаше очи кад ово чу. Заборави у мах и Немањиће, и Гарашанина, и Анастасијевића. Тада је био сигуран, знао је сто посто да му место баш ту. Знао је, хиљаду посто је знао, да је пронашо кључ, да је провалио шифру за остварење својих амбиција. Заборави намах на нелагоду коју је осећао док је причао глупости од мало пре. Јесте, није мислио то да каже, тачно, дошло му је одједном, али је најбитније да су присутни задовољни. Сад, странац му је деловао прилично незаинтересовано, ма колико се трудио да то прикрије али је дотична особа, дама, (ако сме да се тако слободно интерпретира и зове) била задовољна. Глупа је али је моћна. А то је најгора могућа комбинација за некога ко треба да одлучује о теби. У таквим ситуацијама је потребан додатан напор да би се таквој особи додворио.
Како је Анастасијевић знао шта ће урадити Сетар?! Као да је хтео да му помогне са причом. И како је знао која му прича баш тада треба?!
''Јесам ли ја толико прост да ме Анастасијевић чита к'о буквар ?!''.
Срећан је а није Сетар. Још осећа у себи неке промиле осећајности и моралности. Слабашни су али их осећа. Зато је осетио тугу, тамо у кафани, (и сада је осећа), кад га је пријатељ довео у ситуацију да бира. Хтео би, ипак, оба.
''А знао је курвин син шта ћу изабрати. Зар сам толико провидан и предвидљиво прост'' - понови у себи малопређашњу дилему.
Ни један човек није лишен емоција. Зашто би Сетар био изузетак. Питање је само на који начин те емоције функционишу у души људској и како се манифестују, да не кажемо исказују. Сетар их осећа, ретко му се додуше исказују. Он мора да их крије и потире. Тако је решио. Такав је пут изабрао. Сам га је бирао.
- Кад треба да идем? - само је питао то.
Кад је узео коверту са нешто новца (''као знак добре воље'') био је уверен да има посла са чистим и доказаним будалама. Није веровао да може неко тако олако давати новац за тако мало што он може да пружи. Ипак, знао је: од сада је сто посто њихов.
''Није важно, то је њихов проблем''.
Наравно да ће те паре сакрити од жене. Не мора да зна. И онако акуратно израчунава колико од плате мора да донесе кући. Није ни чудо што се гребе, кад никад динара у џепу нема.
А, да, да не заборавимо. Кад је требало да се плати рачун, тачно је подесио време, у секунду пре него ће конобар кренути ка њима, Сетар се извинуо и кренуо пут ''вецеа''. Стари, добри, трик је упалио. Уопште га не интересује ко је платио.
Жена му је била задовољна кад је чула вести. Зна она ко је госпођа и кога је све прогурала. Била је Сетрова жена болесније амбициозна од мужа. Још када је чула да иде на пут, њеној срећи није било краја. Једино је казала Сетру:
- Да рашчистиш око примања. Треба тачно да знаш колико ће те платити.
Таст је вест злурадо и задовољно прокоментарисао:
- Каква ће то демократија бити кад се гради уз помоћ мога зета....
Дође време.....
Поздрави се Сетар са колегама са посла (никад их није волео, некако се осећао супериорније у односу на већину њих), узе неплаћено (опрезности никад доста), поздрави се са женом. Дете му није било тренутно присутно. И крену пут познате планине да учествује на пројекту едуковања младих нараштаја демократији и европским интеграцијама.
Добио је готова предавања, имао је и пар састанака са већ искусним предавачима који су га усмерили и дали му брошурице из којих ће савладати почетне кораке методологије рада у таквим камповима. Кад се врати, иде у Будимпешту. Тако су му обећали. На обуку, тако му рекоше. Нема разлога да им не верује.
Био је задовољан надохнадом за трошкове коју је добио, мада се потајно надао да ће бити знатно већа.
Почео је са радом и добро се снашао.
Какав је дакле наш Сетар?
Такав је какав је. Ми бољег немамо. А горих Сетрова, их... њих колико хоћеш.
Људи ће слушати његове речи. Неће седети у кафани са њиме па да упознају и његов карактер. Само ће га слушати и то ретко кад уживо, без припреме. Што више глупости изговорио, са што мање смисла буде причао - то ће људи мислити да зна више. Сетар више не пише он сада углавном говори.
Никада више Сетар неће седети са људима у кафани. Једном се преварио и дозволио да му спознају душу.


* * *


Чуо је куцање на вратима собе где је боравио и одмарао се. Отворио и угледао девојчицу, дрчну и наочиту, једну од тридесетак полазника ''кампа демократије''.
- Сетре, ја тамо не могу да седим, пуна је соба, галаме и непристојни су, играју неке безобразне игре.
Звали су једни друге по именима, без обзира на то ко је предавач а ко похађа. Такав је метод рада. Мора де се оствари непосредност и радна атмосфера. Мора да се створи привид да они сви раде и учествују заједнички на пројекту. Зато су носили беџеве са именима а да би се што брже упознали.
Девојчица закорачи у собу.
Сетар је погледа. Развијена је за својих петнаест година више него добро.
- Ајде дођи овамо, овде је тихо, сам сам.
Девојчица уђе и седе на кревет.
Сетар седе поред ње. Младо чврсто месо вирило је испод танушне мајице и кратког шортца. Приближи се још више, тик уз њу.
''Европо, ево ме !!!''.





''Градски Србин је лабилног карактера и у јакој је мери подложан прилагођавању''.

26.мај 1941

(из извештаја пропагандног одељења Југоисток
послатог Врховној команди Вермахта)

X X X
X X L
X L




''Методије је, у ствари, умро још .........- тих у Истоку и намах се повампирио. Није нападао поштен свет, и кад је то радио најволео је курве да посиса и напаствује. Задњи пут је примећен за последњега рата како скаче на пуштену стоку.
Сад, и ако се јавља нема ко да га види.
Овај Методије, што се овде помиње, тај никад није постојао и не види се разлог шта је састављач имао то да чини, то јест: да измишља човека који се већ родио па стиг'о и да не умре''.


Из ненаписане рецензије
покојног Сретена Стаклоједца,
стрица по функцији




Најтеже је поверовати.
Најтеже је веру наћи у себи.
После све крене својим током.
Божјим током.
Није срамота признати заблуду. Ма колико она дуго трајала. Јер није криво дете за неверништво својих родитеља. Шта зна макања о томе који је прави пут и на коју страну треба да крене. Макању воде други а кад одрасте, ако је погрешно вођена, нормално је да није на правом друму. Тако настане заблуда. Не може се заблудети матор човек. Ако се то деси онда је у питању или будала или покварењак.
Веру пронаћи у себи, самим тим и Бога.
Бога да пронађеш, не да Га гледаш него да Га осетиш.
Осетићеш кад буде у теби, душу кад ти оплемени и обогати за сва времена за вјек и вјекова. Амин.
Остали су сами на свету: он и зло. Да поведу битку, да им нико не би сметао на бојном пољу. Куд се дао остали народ? - њему није битно. Он води битку за Господа - не због себе или људи. Он је ратник вере. Праве вере. Нема везе са тиме она зарђала пијачна тезга где је почињао и завршавао се његов профани универзум. Ту где га ратни друг држи само због тога што му је ратни друг. То је споља. Његов езотеријум - то је ова битка коју води и за коју нико не зна. Не зна ни он. Сада. Сазнаће за дан-два, годину-две, можда већ сутра. Можда никада.
Не жели нити да је каже (и када би знао), јер то не чини због славе. И зато што још не зна (а можда никада неће сазнати). Знамо ми (откуд?) – к'о да зна он сам (зашто?). Људи ће се потрудити..... као и увек када треба неком зло да се рекне или учини.
Најтеже је спознати веру.
Цео живот потраћио је живећи као биљка или животиња без икаквог просветљења. Ноћивао је и зорио к'о незналица и неверник, к'о магарац што уздигнутог уда иде међу народ. К'о незнабожник. Балавио је к'о сам ђаво што зна, поготову кад угледа дванаестогодишњу девицу како се сама смуца кроз његове атаре тражећи љубав о којој је сазнала из управо одгледаног холивудског филма. Ништа он о томе не зна, знамо ми.
Слушао је мајку и оца, и бабу и деду, и стрица и стрину, и комшију и кума. Кад год је чуо, слушао је колико је могао. Бала на устима му некада то није дозвољавала. Бала која није цурела за хименом који је и ђаволу сладак већ због обдарја којим га је даровао Бог чинећи га јуродивим. Али ту се није ништа питао. Бала је долазила и одлазила, некад ју је мењала пена, бела пена, некад крв од закланог језика.
Велике су новце дали докторима. Не да га излече, него да прикрију. Божји дар се не лечи. Тешко се и крије. Да може у војску, да тиме стекне право да се жени – за то су новце дали. Да може у цркву ко човек да уђе са децом, кад их добије. (Знао је како се праве деца. А.... аааа.... то није тешко. Гледао је слике. Није будала. Никада није будала био. Не воли то да чује).
Не сме ружне мисли да мисли. Ту смо да му не дамо. И да га подчикнемо, па да подврискујемо од среће што смо опет понизили човека, кад већ људи нисмо. Ту смо, ако можемо, главу да му сломимо. Молитвом је, ипак злотвор, научио да се брани и да се клони невоље. Па и ми морамо да устукнемо. Не од белега на његовом челу већ од страха да не будемо проклевени.
''Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље.....
Неко га је научио. Негде је чуо. Можда кад је ноћивао испод ћивота. Кад је покушавао да ноћива а уистину се целу ноћ тресао што од страха, што од грознице. Остала му слика у памћењу, слика силуете на вратима цркве, црне силуете.
А баба га је чекала целе ноћи пред вратима. Увијена у црну мараму, жалила је некога одавно прежаљеног. Али бабе увек некога жале и никога не прежале. Она је тутнула монаху увијутак у руку, пољубила му исту, целивала икону и мет'ула пару на њу. А онда изашала и њега оставила да је гледа кроз отворена врата. Наслонила се на углачани од пољубаца верника стуб вратни и ту преседела целу ноћ а да се није ни померила. Чиме је могла да подмити монахе који су се одрекли овоземаљских добара да оставе врата од храма целе ноћи отворена?
Исту такву силуету је гледао много пута после тога. Крио је од људи да је види али је видео. И на многим местима. Не би људи веровали да им каже где је све виђао црну бисту. Не би му поверовали ни зато што та појава није више имала никакве везе са његовом бабом, нити са оним коначењем у цркви кад су се надали исцељењу. Осећао је увек за вратом, у почетку се окретао и назирао тек траг црног дима која бежи од погледа а касније се навикао и више није тражио доказа о постојању црне утваре у његовој сенци.
Је ли помогло? Питали су се многи, питали су их пуно и он је касније тражио одговора на то питање. Стварно, пена се није више појављивала, није падао у тешки лунатички транс и сан, јесте глава је настављала да га боли али је све било другачије а на боље. По-обрадоваше се сви укућани и по-оштоваше бабу више него јој је следовало.
Било му је драго због тога. Волео је бабу мимо других и моћмо. Рекли су му: ''Сад можеш у свет. Бићеш човек: можда. И то је нешто''. Било му је мило тада. И дуго после тога. Док није разазнао и схватио ону реч на крају: ''можда''. И то не њен смисао већ превару која му је њоме подваљена. То ''можда'' је, у ствари, оличавало суштину његовог стања. То ''можда'' је одвајало њега од осталог света. То ''можда'' није му дозвољавало да вежба прављење деце онако к'о што су вежбали његови вршњаци и исписници уживајући чак у томе. Није давао голове на пољани са низбрдицом на крају. Дозвољавали су му, у најбољем случају, да трчи низ брдо и да им доноси одбегле и непослушне лопте.... То проклето ''можда'' га је уништило, било му је заклети непријатељ и крвник, и пре и после ћивота. И пре и после живота.
Мрак је долазио свакога дана. Неко је то у универзуму тако подесио да никад не омане. Он зна да је то Бог учинио, кад је стварао свет. Кад је био мали није знао за то осим за страх и непријатности које му је мрак доносио. Мрак са силуетом. Глуво доба ноћи. Он не спава. Не сније. Није ни на јави - ни у сну. Није ни у цркви, ни у својој собици. Али води битку. У себи. Прво са цифрама и својим пијачним губи'цима, (где је он у губитке рачунао време а његов ратни друг је у неповратне губитке рачунао новац), а после са својим намерама да стане злу на пут. Да јебе мајку мајчину: злу!!!
Стајао је он у злу и у вуковарском блату, тражио је зло кроз сарајевску маглу, умало га зло није убило на дреничком камену. Свуда је било зла. И свуд је баш он морао да се нађе поред њега. Е..... ее.. неће вала више!!! Има да се томе стане на пут!!! Зна он ко производи сво то зло: то су одметници божји.
Свуда су га водили. Скоро џаба. Нису га терали на силу. Сам је ходио. Дали би му да једе. Обукли га у сивомаслинасто сукно. Натакарили капу преко ушију. На силу су га некад изгуравали. Кад су схватили да је превара у питању, да су силни очеви новци потрошени. Он се враћао под разним изговорима и остајао, поготову у време кад је већини било свеједно ко си и шта си само ако си спреман да гурнеш дупе у процеп уместо њих.
Он има моћ.
Осетио је много пута. Први пут у војсци. Могао је да полети, да се вине кроз ваздух и да тако лебди сатима. Враћао се уморан и мокар. Упишан?! Ко за баксуза, приметише то и други. Не летење – само оно задње, што се помену.
На путу кући, тада, кад је осетио и кад је војник био, није схватио да је време пролетело али је схватио да су га због нечега пустили раније. Остали су његови другови из собе, из вода, из чете. Остали су чисти клозети и масна храна. Остали су официри које није у потпуности разумео и схватао, поготову кад би стали да вичу и да машу, непотребно, рукама.
Не, то је било друго.
Заклео се тада да више неће напустати своје другове. Кад их има и смогадне. Зато ради на тој пијачној тезги. Зато мора да гледа људе, неки су божја створења а неки ђавоље њушке. Неће да напусти свога ратнога друга. Иначе није му до пара. Прима пензију. Велике новце су дали да оде болестан у војску а да то нико не примети. Само он није схватао димензије. Ни тада, ни сада. Иначе не би ни динара од тога узео да зна да је на превару стречено.
Од своје плате тезгарошке и не узима ништа. Друге послове и мисије има он. Док може, док је жив треба да стане злу на пут.
Рат је хтео сам. То је изабрао. Кад се пријављивао није помињао мокрења и сновиђења. Па шта? Нико га није ни питао. Кад му се то дешавало био је млад. Сада све мање, скоро уопште. Рат га излечио. Ратна терапија је набоља могућа могућност за оздрављење. Тад је био млад. И није веровао у ништа. У ствари веровао је да не верује. Убеђивао је себе и други су га убеђивали да се нема у шта веровати. Није имао Бога. Место крста, на глави и у срцу је носио звезду петокраку, црвени пентаграм. Ту исту петокраку стискао је у шаци на асфалту неког пута који се звао ''Братство и јединство'', оног дана кад се понижен враћао пре времена из војске. То је упамтио.
Затим је следило неколико месеци скривања код разних непријатељски расположених рођака жељних најогавнијих оговарања, док не прође време предвиђено за војску, да може да се врати – не би ли се све то избегло. Отац је слао паре а рођаци су кукали на скупоћу. И све тако у круг и преко његове главе, мада њега није било много брига. Он је свакодневно, и по мразу и по жези, излазио на реку и покушавао да хода по води. Вежбао је. Усавршавао.
Прошло је време. Све се завршило. Многи су умрли од тада. Отац и мајка, баба још и пре. Умро је и манастир са свом црквом, оном где је ноћио да би се ослободио злих болести и сила. Ко зна где је он сад? (Он није иза тезге. Не, не видите ви њега. Неко други је то).
А онда је видео рат на телевизији. Између реклама за камате од петнаест посто и вести са хиподрома са кога су приказивали изгладнеле и мршаве коње који се тркају за шаку сена, сваке вечери се појављивао рат. Чекао је тај тренутак. Сваке вечери, у исто време, иста лица, водила су га кроз чудесни свет хаоса и рата. Одмах се заљубио: у рат, у нацију, у правду. Одмах је замрз'о: непријатеље, невернике, неправеднике. Није више било те силе која га могла спречити да не оде и сам осети све те лепоте.
Најтеже је поверовати. После је све лако.
''И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Једнородног............
Једном, једини пут у животу кад се осетио вредним, кад се осетио човеком да кажемо, то је било у рату. За време рата био је неко и нешто и у својим и у туђим очима. Рат је тако узвишено стање људске цивилизације. У рату једино постоје поштени закони, закони природе и Бога. Анимални - да није то мало претешка реч? У рату се све стране боре за правду. Свака има своју правду и све су подједнако тачне и важне. У рату побеђује храбрији и јачи, као у џунгли или савани. Као на дну океана. Као у космосу. У рату побеђује увек: неко. Али су у и они поражени могли да победе: само да су изабрали праву страну.
Опет је јездио путем ''братство и јединство'', сада, тада, у камиону. Било је хладно, ветар је пирјао кроз пукотине цераде. Он је стискао ''звезду пентаграм''. Кад је одлазио. Опет се истим или другим путем враћао, са истим или другим камионом. Само је увек различито стискао у руци: час плочицу са тробојком, час четничку кокарду, час амблем са орловима.
И бивао жив. Увек је остајао жив. Није га 'тео метак.
Кошмарно је његово стање духа. Вазда било. Ноћивао је слабо, ујутро га болела глава. Вазда. Није се радовао свитању, још мање сутону. Једино би у подне по некад бивао спокојан.
Жене су се подавале војницима. И да нису хтеле: ко их је питао? Меке су и влажне по некад. Није то знао. Док није видео. А он је волео само једну. По имену и презимену, праву а не измишљену особу. Овде може свашта да се измисли, таки је посао. Међутим она је била права, он је био ратник. И није чезнуо за њеном влажнином међу ногама. Хтео је да је љуби у лице као мајку или сестру. Хтео је да је чува, да је дарује. Само да је гледа, било би му доста.
Кад год је имао времена, а то је радио само због Ње, одлазио је на неку воду да вежба ходање по њој, по води. И научио би да га разне друге ствари и обавезе нису одвукле од тога наума. И да се она не удаде на брзину за другога и мало после умре на порођају. Све к'о у измишљеној па написаној трагедији.
Чуо је на улици да су ''чини'' у питању, неко је бајао и разболео је, потплаћен љубоморним новцем опасником. Давно је то чуо, па заборавио. Не памти баш најбоље. Сад се тога сетио, нема неки дан томе. И одмах томе придао велику важност и сасвим нову димензију примерену стању у коме се налази. И плановима које ''кује ли кује'' има ихаха времена. Да се више нико не понови оно што се њему и ''њој'' догодило. Да не умре неко због вештичарења.
Мало је био са женама. Кад је могао, тада се он надао једној. Кад је остао без ичега најлакше му је било да се сам пипа. Сад не ради ни то. Грешно је и могу да му израсту красте и длаке на длану са којим би то радио. Воља и вера се губе кад се ''то'' ради. Богами, и здравље. То што му се по некад деси ноћу, само од себе, у сну, за то није крив. Добио је опрост. Исповедио се. Није се пожалио и није тражио опрост што се још по некад и упиша у сну. Држао је да то није грех.
По прелету птица, може се разанати. Шта се хоће, прво да се зна, па после да се бира птица чији ће се прелет пратити.
А: она?!
Ономе преко пута, ономе опиченоме, ономе што чудно гледа на њене прозоре, ни јато највећих птица својим прелетом не могу предсказати будућност. Њему ни попови не могу очитати какву корисну молитву, а за гатање и бајање чини се да је касно. И није вољан, очито је да није вољан, да плати. Колико би она хтела. Нема ни чиме, види се по њему. Само гологузани живе у овим уџерицама са истим двориштем у средини а на које гледа са свога прозора на спрату.
А: он!?
Долазио је.
Доходио је у почетку само до улаза, провиривао. Имао је страха, то је било очигледно. Још му је хладно у костима, треба га разумети. Од оног ноћења му је још хладно. И у срцу има страха а тај страх је најгори. Тај страх потиче од незнања или неверовања , верујте то је исто, и зато је најопаснији. Па корак по корак. Охрабривали су га присутни и сам свештеник. И било му је угодно. Људи су тихо постојали испод сводова храма, господствено су ћутали. Само су се у тишини крстили. Били су у својој ћутљивости исти и једнаки. Свештеник је био драг и љубазан. Разговарао је са њиме, стално га саосећајно држао под мишком, водио га и показивао му. Нудио му меда и воде.
Кад се схватило да је смеран и заинтересован, кад се видело да се ослободио страха, позиван је да долази редовно, даване су му подуке, ишао је на веронауку, са све самом децом око њега, и чак су имали поверења да му дају књиге које је носио кући и читао. Само су га саветовали да их пре читања увије у новинску хартију а да их не би мастио. Враћају деца омашћење књиге, ђаво их однео. Неке и поцепане. А то тако не треба. Није само да се један послужи него је потребно генерацијама. Поготову сада кад су цркве пуније него икад. Сад кад се људи враћају вери. Сад кад су људи бољи – ђаво их однео.
Сад је разумео, (''сад'' је пуно времена после његових првих долазака у цркву), никад више људи у цркви и никад више неверника и ђаволових слуга. Све зна. Све је научио. Само је слушао шта други говоре. То бар није тешко.
''......од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од светлости, Бога истинитог, рођеног, не створеног....''
Долазио, помагао. Није било важно да ли киша пада или сунце пече. Постао је црквено биће. Касније је дошло до тога да кује друге планове. Кад се просветлио. Кад је ушао у догму, кад је стао да живи у складу са догматима. Није више био лаик, па је знао. Чуо је о злу највише од попа и монаха. Да, обилазио је он онда цркве и манастире уздуж и попреко. Упијао сваку реч која је одзвањала по влажним конацима и хладним припратама.
Није било лако. Све се у глави измешало. А бешика и даље терала по своме проклетница, кад би јој дошло. И разне промаје, с'времена на време, настајале су у мозгу те је био приморан да лети ко што је летео док је у војсци био, ономад кад су га послали кући. И бол у глави је временом бивао све јачи и интензивнији.
Стискао је гардијску петокраку са српом и чекићем на средини, сећа се да му је неколико капи крви са длана пало на иначе прашњаво седиште аутобуса којим је јездио у понижење.
Постио је. Хиландарски. Хтео је само најбоље.
Није јео. Није пушио. Тезга му је душу убијала.
''Време је поста'', викао је на муштерије, које касније стадоше да зазиру од њега.
Молио га је ратни друг да се мане тога, макар док је на послу. Да не пропагира веру 'де јој није место. Ту су људи долазили да тргују и буду, по могућству, преварени. Црква је за оно друго. Свуд је место за веру, знао је он. Вера је живот. Да није Бога не би било ни нас. Да није нас не би било ни вере.
Магловито је спознавао свет око себе. Често се чудио како људи могу уопште функционисати по тој невидљивости. Није могао да претпостави да можда он и њему слични слабије, од магле наравно, могу да виде људе и догађаје. Можда магла није у свету него у глави?! Можда је болестан, али он то не зна. Све и да има неко да му каже, не би овај поверовао. Хтео је да то буде иза њега, да се не помиње тај мрачни период његовог живота. Кад већ није имао детињство и младост макар ове верничке дане да проживи без подсећања на то.
''... одричем се сатане, и свих дела његових, и свих служитеља његових ...''
Онда се и крстио.
Није могао да буде сигуран је ли то некад урађено са њиме. Није имао кога да пита. Сви су мртви и сахрањени којекуда. Изгореле су и црква и црквене књиге, тамо где је то могао проверити. Изгорео је цео завичај где би могао да лебди дух његовог крштења, тамо где би без икаквих књига осетио је ли или није?! Баба би знала. Али где њу сада да нађе? Неће ваљда да гата и призива мртве?! Он мора томе да стане на пут а не да поспешује такве искривљене духовне активности.
Свештеник се сложио да то ураде без обзира да ли се то учињено раније. Богу ће бити мило и опростиће ако је грешка у питању а још милије ће му бити ако се стварно сада крсти и тиме приводи у његово стадо. Кум му је био ратни друг. Купио му је белу кошуљу, водио га за руку око олтара. Јели су после колаче на тезги, која је морала и тога дана да ради јер не може да остави редовне муштерије на милост и немилост конкуренције.
Он се просветлио. Није додиривао тло док је ходао. Није му више падало на памет да вежба ходање по води. Схватио је да би то значило призивање нечастивих и злих сила. Лебдети изнад земље јесте божански дар - ходање по води било би ђавоље масло.
Он се просветлио. Свештеник му је казао: ''па сад да се и ожениш и, даће Бог, децу да рађаш''. Уопште није био начисто мисли ли озбиљно или је то рекао реда и шале ради. Не зна, није ни важно. Чуће. Само је његово да иде и слуша шта говоре умни божји посленици. Ипак, да би децу са женом добијао морао би да ради ''оне'' ствари којих се гади и које црква забрањује (тако је он то тада схватао).
Није пропустио ни једно предавање, ни једну литургију, ни један пост. Радио је послове у цркви и око цркве, у парохијском дому. Јурио је продавце црквених календара на пијаци, са некима се и тукао. Пропагирао је веру више него ико икада у овом граду. Протурао лажне вести да су свеће које продају цигани на улици од воска покраденог са гробова и да су пуне воде.
Слушао је монахе и оце како говоре о врачарама, гатарама, лажним пророцима и видовњацима као о најљућим непријатељима хришћанства и православља. То су ђавољи радници. Опаснији су од секти или комунизма. Они се представљају божјим радницима па су зато још гори. Народ их не разликује од свештеника а обраћа им се углавном кад их каква мука притисне. Слушао је: накотило се таквих по овој нашој земљи па трују народ неверништвом и заблудама. Узимају му и оно мало сиротиње што им је претекло после свих ових година. Отимају људима душу, чуо је.
Понављао је све то ратноме другу, на тезги. Показивао је и прстом на по некога. Видео је овај, овај други, овај ратни му друг, да застрањује његов пријатељ. (То ми констатујемо нахнадно, сад кад већ знамо причу препричавану оговарањима). Није му био баш најјаснији болесни и влажни сјај очију док је говорио. Уплашио се за пријатеља. Али му није могао ништа. Док је викао испред месаре у време поста да је грех јести меса, и ратни друг је спречавао власнике месара да га линчују, још је ту и тамо имао разумевања за њега. Кад је једнога дана побацао свеће и кадионице са једне тезге и позвао народ да купује само у цркви, више није имао куд. Опстанак на пијаци са тезгом подразумева одређену колегијалност. Замолио га је да више не долази да ради. Нека седи кући, бојажљиво му је рекао: ''можда би добро било да оде и до доктора''. Толико бојажљиво да овај није ни чуо. А није ни волео да чује такве ствари.
Није се наљутио на ратног друга. Искрено, једва је дочекао. Најзад је био слободан. Могао да се посвети својој мисији, ономе што већ неко време планира да спроведе у дело. Можда му и не би пало на памет. Можда никада не би стигао тај наум у његов мозак да није живела ту пред његовим очима. Исто двориште окружено трошним собицама, иста чесма где захватају воду, исти клозет где се празне. Свакога дана, хтео он то или не, морао је макар једном да је види.
А њене посетиоце?! То је већ друга прича. К'о за баксуза њих је редовно сретао, и не мали број њих је морао баш њега да приупита, што за то:''`де је?'', што о томе: ''зна ли она стварно нешто и погађа ли или само вара?''. Ходање тим двориштем временом, како је примао веру, представљало је за њега ход по предворјима пакла. Није могао да поднесе да је ту у близини, а да он не може ништа да промени. Проклето двориште и проклет да је прозор што гледа на његов прозор. Проклета да је похотна силуета што некад зна да стане на исти и да га посматра. Стално силуете!!! Некад црне, некад похотне и грешне. То га ђаво призива.
Крештање птице углавном доноси лоше вести и предсказања. Шта може да буде добро из кљуна гаврана или злохутне сове? По грактању се смрт предосећа. Само треба имати знање па погодити коме је смрт намењена. Има компликованих метода врачања кад се смрт окрене према другоме и ако гавран није тако мислио.
А:она?
Само да Бог поживи кризу и ратове. Док је тако, има посла и за њу. Људи највише траже једни друге, покушавају да се излече а све је мање оних које љубав на неки начин мори или слади. Нема више посла у вези љубави. Нико нема жељу да другога опчини, да га неко мимо своје воље заволи. Сад углавном, рече се, или траже једни друге, погубили се по ратним пољима, или гледају једни другима врат да сломе. Кад треба некоме врат да се ломи: тада најмање паре жале. Деле и капом и шаком, само да магија успе. Воле и да им се предсказује будућност, али и ту мало траже информација о љубави, углавном их паре и богаћење занима. Отворили би фирму, или би се кладили, па их интересује има ли шанси да се обогате преко ноћи.
''.....једносушног Оцу, кроз кога је све постало...''
.......само се плаши оног прозора, оног преласка кроз двориште. Осећа страх извесни и доказљиви. Није све потаман са тим посматрачем и пролазником. Није све потаман са његовим мозгом а још мање са намерама које намерава ..
А: он?
Стискао је метални крст у шаци. Ходио је да се причести, или је ишао на молитву. Сада је стискао крстић такође до крви. Исцепао је онај папир на капији. Оглас је био. Он га је исцепао у стотину ситних комада.
А: она?
Она зна да га је он искомадао. Велику мржњу је видела у сваком новом комадићу комаданом.
''Гатање, врачање, црна и бела магија, карте, тарот, гледање у длан, читање судбине из кафеног талога, продаја талисмана, скидање чини, везивање клетве у чвор, одвезивање учворених клетви, окултизам ...''
А: он?
Имао је већ искуства он са таквима. Само тада није знао ништа. Важније му било да види длакаву минџу него да се бори за веру. Био је млад. Кад је био мали гледао је стрину како врача и баја. Била је позната вештица у Истоку и околини, ма у целој Метохији. У почетку стидљиво наступаше али од кад јој муж умре онда све више и више. Није више имао ко да је обузда и пијан млатне кад претера! Није више имао ко да избија из куће једући срчу где год стигне!
Његов несретни стриц је мањкао од унутрашњег крварења које је изазвало парче стакла, једно парче од многих које је за пијаног живота несрећник зубима згрицкао и појео. Стриц му је био најпознатији једач стакла у околини. Што је јео стакло?- то нико не зна?! Вероватно није знао ни он сам. Чинио је то највише да народ види па да му плати које пиће. И да би се доказао. Ломио је пивске флаше о главу са невиђеном техником. Ретко се кад повређивао а и кад би се то десило мет'о би влажну марамицу на чело и настављао са опијањем. Стриц умро а она се препородила. Пролепшала и развила посао. Сисе су јој још више набрекле а пичка се расветала. Долазили људи са разних страна. Ко за бајање, ко за пичку? – није правила разлику.
Да, још давно је он то спознао, то зло. Само тада није знао ништа. Па тада ни једну црквену књигу није ни видео а камоли прочитао. Та иста стрина му је тада, кад је био мали, а стриц се већ охладио, и показала ''ону ствар''. Он се вртео по њеној соби а она била расположена и поднапита.
''Кад се вратиш из војске научићу те ... јер вама којима Бог узме памет дода увек на друго место'', казала му је тада са задигнутом сукњом и раскреченим ногама. На белим гаћама, сећа к'о данас да је било, видео је жути траг остао од јутрошњег бављења.
''....... гледање у јетру, џигерице, предсказивање по понашању животиња, по времену, облацима, астрологија, звезде ....''
Крио се после војске, после кривења да је у војсци, није смео насамо са њом. А она је у ствари и заборавила, већ следећег јутра кад се отрезнила. Више јој је било мука од брље, није јој падало на памет да се присећа шта је радила. Много тога је она за живота урадила да би се сетила такве ситнице. Али се он плашио да се ни присети и да га не примора да опет гледа онај жути потпис на гаћама. Срећом, дођоше ратови, па он оде у бели свет.
Морао је да има план. План, ако желиш да га имаш, онда мораш да га смислиш.
Имао је он план.
''Дођи сутра, дођи за три дана ....'', говорила му је.
А он био упоран. Најтеже је било да реши. Кад је решио није имао намере више да стане. Мора до краја. До копља и пробадања аждахе!
А: она?
Она гледала да га скине са врата. Не свиђа јој се комшија . И плаши се од њега. А нема куд. Почео сваки дан да се појављује, да тражи услуге. Мутан му поглед, стално њиме шара кроза њу. Стално застаје на пола реченице, не зна 'де је стао или куд је са причом пош'о.
А: он?
И био је упоран, јесмо ли то већ казали?! Стискао је нож у руци, још први дан кад је пробао да уђе. Кад је био при себи држао је подугачку бритву за дршку. Кад се изгуби: стезао је и сечиво. И опет је цурела крв. Није био начисто, бар у почетку, шта ће радити са тим 'ладним оружјем. Није му била најјаснија намена тога ножа. Несвесно га је и покупио једнога дана са тезге, рекао је ратноме другу да му треба за кухињу а овоме било свеједно само да што пре оде са пијаце и престане да му плаши муштерије.
А: она?
Крв му је некад текла кроз џеп, па поред ногавице у ципелу али није одустајао. Кад га је први пут вратила са прага, дуго је након тога стајао под прозором. Она га је гледала кроз завесе и мислила се куд са собом и шта је снађе?! Увек је била магнет за лудаке, отуд сад и овај у дворишту. Од лудога и будале, додуше, најлакше се узму паре. Само овај није баш.... Молила је газде од собице да га избаце, она ће плаћати, треба јој за канцеларију. Али они нису хтели да чују. Редовно плаћа, шта сад треба да се замере са попом који се интересује за њега, и са организацијом ратних ветерана чији је истакнути члан. А најважније је да има редовна примања и да плаћа редовно. Тешко је данас издати тако руинирану собицу по тој цени. А њега као да је брига за цену. Да га истерају, па да она не узме: јес'!
Можда је и то чуо!? Мада делује као да га баш не интересују свакодневне, животне, ствари. Нека велика мука, неземаљска и несвакоднева мучи њега. То се види и кад га не гледаш. То се осећа.
А: он?
Ноћ му у задње време опет ништа добро не доноси. Он се доброме и не нада али би волео бар по некад да нормално одспава и да не страхује хоће ли се пробудути мокар. Доброме се и не нада. И не треба да се нада. Ничим није залужио да се тако нешто њему догађа. Мислимо, да се догоди нешто добро. Грешан је. Много је грешан. Свештеник се мрштио кад му је ономад помињао стрину. Казао му је да не мора баш свега да се присети и исповеди то исто што је ископао из малог мозга. Прошло је време а и он је био млад. Ништа није згрешио. Она је.
Он је нож потегао због Бога. И због људи. И кад је потезао то је чинио за добробит других. Он није пролио крв себи да угоди, или да се овајди од тога. Њему крв не прија. Не гади се али му не прија. Много је крви видео за време свога војевања да би је сад био жељан. Али зло мора бити уништено! Он зло жели да убије. Тако ће себи отворити врата раја.
Зло је он убијао.
''Дођи сутра, прекосутра и донеси паре'', говорила му је. Кад већ мора да га трпи и страхује од њега, (ипак нада се без разлога), онда нека и плати. Људи причају да има пара.
Огатаће јој он за сва времена. Ако икако измогадне.
''...Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса...''
Не интересује њега како се вера родила. Не треба да тражи - кад је већ нашао. Он верује. Не тражи. Он је нашао. Како: ако није тражио, како је нашао? Осетио је у себи. Она је ту у њему. Има је. Он пости, он не једе. Он не пуши, не пије. Није могао да разуме људе који то не чине. Да је каква власт, он би законом одредио шта сме а шта не сме да се једе или ради. Никакви Срби и православци нису ови људи око њега. Не верују у Бога. Нашега Бога.
Свештеник је говорио да су секте све јаче и јаче. Да људи више верују гатарама и разним пророчницама него монасима. Они сеју зло у народу, терају га да служи самоме врагу. Па је цитирао Светог Василија Великог: ''Ко се преда врачарама и другим сличнима добиће епитимију као убице''. Говорили су: томе треба стати на пут. Они су сатанисти, терају децу на блуд и дрогирање, скрнаве нам мајке и сестре, терају синове да убијају очеве. Сви су исти, говорили су, нема везе да ли гледају у длан или окрећу крст на гробљу наопако. Сви су на истом задатку: да убију православље у нашим душама. Па су читали Свето писмо: ''Врачарама не допустите да живе''.
Не можеш час веровати а час не веровати. Не могу они једном бити безопасни а други пут не. Ако су сотонини ђаци, сви одреда, треба их уништити. Мораш бити божје створење или то не бити. Само, често то није ствар избора. Кад се препустиш злу онда неко мора да ти стане на пут. Ти сам нећеш. Да си могао ти би се одупрео.
Питао је свештеника: да ли Сотона окреће човека против Бога или окреће и хушка човека против самога себе и других људи? Држао је да ђаво није тако јак да може директно да науди Богу. Још је питао: је ли она на кули зла, његова комшиница што гата и лечи, што баја и баца чини, је ли она против Бога или против оних које вара?
Свештеник му није одговорио, био је збуњен. Погледао га је ко што га је и пре и после тога пуно пута гледао са неверицом и бојазноћшу.
''Нису то наша посла'', једино је стиг'о да му каже.
Разочарењу и љутњи није било краја. Једва је ноћ изноћио. Сумњао је и у попа. Да се није и он преметнуо. Да није и он против. Да је среће, одавно је он требао да му каже шта треба да ради а не он сам да смишља. Зар му он сам није давао да чита шта је о томе писао Свети Јован Златоусти?!
Није он глуп. Ишао је да извиди терен. И у рату су тако радили. Оду прво да виде шта је и како је па одлучују хоће ли да нападају или не. Одлазио је више пута. Да утврди, да провери, да га одлука не мине. Или да је се сам окане. Да буде сигуран, да му рука не задрхти у одсудном тренутку или да прерано а кобно крене и посегне. Да уради беспотребно или да прескочи обавезно. Није он увек начисто са собом. Има тих проблема са главом. Од силног озбуђења почело да се враћа и ноћно мокрење. Због недостатка секса и полуције су се вратиле. Свештеник га је изгрдио неки дан и рекао му да то више не помиње.
То што је све чешће ноћ ноћио у дворишту, испод њеног прозора, није ништа чудно. Хоће да види држе ли тајне састанке и сатанистичке сеансе ноћу. Хоће да направи списак њених посетиоца, да открије целу организацију. Искрено се понадао да ће и свештеника једне вечери затећи у дворишту. Имао је теорију и хтео је да је докаже. Јер од кад је он почео да помиње зло које се дешава у његовом дворишту, када је стао да прича шта је све праћењем и шпијунирањем сазнао, ко све долази да им његова комшиница гата и баја, и да је дотле стигао да га је чак и милиција приводила због узнемиравања, дакле кад је све то сазнао, свештеник се, прво: пренеразио, друго: до бесвести га је искритиковао, и треће: почео је да зазире од њега. Кад га види у црквеном дворишту или испред парохијског дома побегне главом без обзира . Ради то већ има неко време.
Од беса и избезумљен зато што губи свој земаљски ослонац за комуникацију са Богом, његовог референта за чекирање визе за рај, његовог духовног оца, он је посегао за пером и отворено оптужио највишим црквеним властима свога дојучерашњег ментора: за савез са ђаволом, за гатње и сатанисање. Лепо је све испричао у томе писму и послао га диретно секретарјату Синода. Да га исти проследи надлежном владики.
После тога, свештеник није хтео више ни да разговара са њиме и није га пустао више у парохијски дом и на предавања. У цркву му није забрањивао да дође али се видело по његовом понашању да је ту непожељан.
Морао је брзо да дела. Губи време и позиције. Зло се шири. Ускоро неће бити никога коме би његово дело било од користи. Никога ко би спознао димензије његовог подухвата. Сметала су му испарења тамњана, иста она која му нису сметала у цркви и која су му тамо била миомирисна. У стомаку му се превртало од муке ... још је тада, на првом сусрету добио жељу да то уради. Али није могао. Није вештица била сама. Кад је он стигао соба је била пуна неког света. Као да је знала па се осигурала.
Она га је питала: ''шта му треба?''.
Он је одговорио: ''све!''.
Понивила је: ''како све, ваљда нешто посебно?''.
Поновио је: ''све !!''.
Шта га интересује: ''будућност, нечија прошлост, излечење, чини, бајање, карте, кафени талог, мора да зна шта хоће, не може овако''.
Он је ћутао, посматрао и чекао.
Рекла му је да дође сутра.
А: он?
Отишао је збуњен. Није био спреман, сад она може да продре у његове планове па да побегне или да се заштити. Мора да пожури. Спремио је доста пара. Зна он шта ће му отворити врата код ње. Зна он људе и жене. Мада жене није одавно додиривао: зна их. Гледа их свакога дана на улици. Све су исте. Све су као његова стрина.
А: она?
Осетила је да јој новопридошли посетилац и стари комшија не жели добро. Не, никако: добро. Не треба бити велика пророчница па не приметити лудило у његовом погледу. То се не може сакрити. Нико не би могао да препозна лудило кад би лудаци носили наочаре са затамњеним стаклима. Али, кад не носе, као што је случај са овим, то се одмах види. Један једини поглед је довољан. Некад чак и превише довољан да се човек уплаши. Осетила је зло. Она, ипак, може да осети, ма шта неки мислили о њеном занимању и бављењу, о њеним силама. Не би за џаба долазио толики народ да она нема никаквих натприродних моћи. Не би толики новац зарадила да је безвезајка без икакве оностране снаге. Осетила је страх. То је жена у њој. Да, и она је жена. И она је нежно, крхко и рањиво створење. Ма како то изгледало нереално. Има она своје страхове, као и свака жена што има. И плаши се оваквих као што је овај, као и свака жена што би се плашила. Да оставимо њено занимање по страни. Да одвојимо приватно од пословног.
Није била паметна шта да чини?! Свакодневно дели савете свакоме ко дође и буде спреман да плати за тај савет. Ма, радила је и бесплатно. Није баш све у новцу. Али сада не зна како себе да посаветује. Јер ништа се страшно није десило али она ипак осећа велики страх и присуство зла. Не може ни тек тако да дигне галаму или да га пријави негде, или да се пожали некуд. Руку на срце, он до сада ни једним гестом, ни једном речју није учинио ништа лоше према њој. Једино што до сада има као доказ његове лоше намере јесте њена интуиција (или нешто слично што поседује у себи) и тај невероватни поглед од кога се леди кад је погледа. А то је мало. Али осећа, није важно како и на који начин, такве ствари се не објашњавају.
Мора се живети. Док се не умре.
А: он?
Он се појавио сутрадан. А ... аа, лепо се обукао, умио и избријао. Средио се ко давно што није. Држао је у руци кесицу кафе, кутију са шећером у коцкама. И новац је држао у руци. Доста новца, бар је тако изгледало на први поглед и из даљине. Тако је и хтео да изгледа.
Све је успело онако како је планирао. Разбио се лед, нестало је зазирања, па да ... новац отвара сва врата и многа срца. Он то није разумео и осећао али је видео по другим људима да је тако. Наравно да га је примила. Причали су.
А: она?
А само вече пре тога она је планирала да побегне негде и да избегне тај сусрет. Да једноставно нестане на сат - два, баш у оно време када га је очекивала. Па је одустала, јер, како год окренеш не можеш побећи. Можеш данас, сутра, а ипак дође прекосутра или накосутра кад се мора: то што се мора. Још као младо девојче, кад је конобарисала уздуж и попреко разних ''магистрала'' и кад је морала да диже ноге и кад јој се хтело и кад није, научила је, посаветовале су је старије колегинице, да никада не бежи од проблема. Што се пре суочи са њиме: мање ће патити. Ако мораш да добијеш батине, боље да их одмах добијеш, па после да видаш ране, него да их болно ишчекујеш, болно проживиш и после тога, опет, видаш ране. Колико год да бежиш, како год да си брз: проблем те увек стигне ако је кренуо према теби. Свака људска судбина има своје проблеме које мора да истера.
А: он?
Сад се припремио. Извук'о је поуке из досадашњег деловања, из разговора са ратним другом, са свешетеником, уз оног дебакла од јуче кад није знао шта да тражи од ње. Мислио је само да извиди терен а није био спреман да одговори на питања. Да једноставно објасни због чега је дошао. Важна је прича, да јој пажња попусти, да му макар на трен окрене леђа, после он зна шта ће и како ће.
А: она?
Узрок њеног страха није можда само интуитивне природе. Ма, нагледала се она за ових неколико година свега и свачега. Ко све није долазио и шта све нису тражили од ње. Кад би само стала да прича како су синови тражили да се баце чини на родитеље, жене на мужеве, браћа на браћу. Долазили лудаци са фикс идејама да су неко други, да их је запосео ђаво, да су божји посланици. Долазили несрећници болесни, пред смрт, претили да ће ако их не излечи и њу у смрт повући. Најзад долазили људи којима се десило неко зло а који су мислили да је томе злу она узрок ....
''.......и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек...''
''Што је дошао?''.
Остала му родбина ка Косову. Много родбине. Ништа се не зна за њих. Јесу ли живи или мртви. Да нису у неком логору? Где су им макар кости да их пронађу и сахране?!
''Дал' може ту нешто?''.
''Може, само траје'', такав је, од прилике, био одговор. ''И кошта. Те ствари доста коштају''.
''Нема проблема'', тако, од прилике, препричавамо његов одговор, ''новац није проблем, само да се заврши''.
Она:
Требају јој слике тих што се траже, још боље би било кад би имао неку личну ствар, нешто што је несрећник кога траже додиривао.
Он:
Донеће слику. Друго нема. Нема ни људи а камоли ствари да им нађе. Само, није то све. Волео би и да се ожени. Да му види како стоји са љубавним питањима. Да се ту мало погура ако може. Да се баци нека магија. Време му је.
Она:
Их, то може ихахаха... Само треба да се зна на коју је бацио око. И кад би могао и од ње неку ствар да донесе, још боље прамен косе, или њену мокраћу (што је признаје доста тешко али то је најефикасније). (И јесте најбоље и са сигурним успехом, кад човек овако са стране размисли. Ако са неком женом имаш такав однос и толико слободе да можеш мокраћу да јој узмеш, па онда не би требало да постоји неки већи проблем да се зближиш са њом. Па куд ћеш ближе од тога?!).
Он:
Лепо је он још јуче рекао: ''треба му све''.
Она:
Ма, није она баш најбоље схватила. Мало се збунила. Само, овде ће требати доста посла и пара.
Он испружи руку са новцем. Нека узме колико год треба. И још ће донети.
Њој се зацаклише очи. Није очекивала да ће се ово овако развијати. Па овај је један од оних кока што златна јаја носе. Има пара а луд к'о струја. Мора га држати на отвореноме. Не сме брзо да заврши са њиме. Одуговлачити што више може. А, може.
Он:
Треба му и будућност. Хоће да зна каква га судба чека, хоће ли бити здравља, среће, пара. Све што иде. Он воли све што воле млади. Цео пакет услуга.
Она:
Ма, добиће и будућност и више од тога. Ако треба правиће сами будућност.
Тако су почели. Сво време нож је стајао у џепу и само га је он повремено додиривао. Није да му није падало на памет да одмах сконча са тиме. Али, нешто га је вукло да испита још мало, да види, нешто необјашњиво га је терало да је слуша. Има времена. Сад кад се спријатељио са њом, има времена.
На крају , на растанку са састанка где су се договорили шта ће и како ће, и где је он инсистирао да паре нису проблем, она му рече да може и да прошири услуге, не само на духовне него и на физичке, ''ако разуме на шта мисли?!''. И погледала га је ко што га је пијана стрина гледала са говнавим гаћама, ономад.
Њему:
Згадило му се, (ко и онда). Па побеже главом без обзира.
Њој:
Она је то приписивала сраму и није била намерна да одустане од тога да му узме паре на све могуће начине.
А: он?
Он је то урадио јер није био сигуран да се може уздржати да је не искасапи ту на лицу места и одмах.
А: она?
Дала му је, на растанку, кесицу кафе , да је стави под јастук ноћас кад легне да спава. Од те кафе ће му сутра гледати у шољу. Сутра да дође. Да донесе још двеста динара и слике и предмете које нађе. И ову кесицу са кафом.
А: он?
Кад је остао сам није му било најасније куд је кренуо и где се тренутно налази. Кад је правио планове у својој промајној глави све је изгледало просто и једноставно. К'о пијан човек кад стане да гледа светлу будућност пијаним очима па се ујутро разочара, боли га глава и мука му је. Још му је и горе. Е, тако и он. Видео је, ушао је код ње, направио контакт. И сутра ће тамо. И шта сад? Да одмах убија?! Или да сачека да буде сигуран: треба ли?
Ноћу се упишао. И свршио. Сањао је како јебе преко стола са црним покривачем и тарот картама разбацаним по њему. Много га је то узбудило. Није имао више коме да се исповеди и затражи опрост. Ујутро се дуго умивао и прао. Хладна вода му је пријала и враћала га је у стварни свет, избављивала га из прљавих снова. У заказано време: отишао је.
''Талог да се слегне, чекај'', казала му је и двеста динара је гурнула под душек, под гузицу на којој је седела.
Она:
Видела му је доста. Видела је ''да разговара са попом''. То му је болест. Мора да се чува. Не сме да једе свашта, да не прехлади, може на мозак да му оде. Ако сања попа и то да јој каже обавезно.
Он:
Мешкољио се. Сањао је њу и то преко стола. Дал' и то да јој каже?! Наравно да му није падало на памет. Поготову од кад му се понудила и физички. А, све су те вештице згодне, да их Бог убије. И ова је. Тако ђаво куша. Кога би иначе искушао са ругобом.
Она:
Опет је то поновила. Само је рекла да то доста кошта.
Он:
''Видећемо'', одговорио је.
Она:
Видела је ''и змију''. То су му непријатељи. Има их доста и сви гледају да му дођу главе. Требало би бацити чини на њих, онако за сваки случај. Да се предупреди зло. Чини и контра-чини, ако су већ бачене на њега, а по непријатељима које види у кафеном талогу: јесу сигурно. Као прво: ''ево ова амајлија, то је против сила зла окренутих ка теби''. Да је стави и стално носи. Није скупа. Ето њему ће је дати за сто динара, иначе свима даје за триста и више. То помаже и у случају да су му чинима ''ударили'' на мушкост. Да јој обавезно каже ако му ''се неће''. Има лека за то. Не мора одмах да плати, ту су, наши су. Кад има нека донесе а нека узме одмах. И тутну му је у руку. Била је то нека ствар увијена у скај и закачена на пертлу. За дан - два да дође да вежу неколико чворова за клетве, нека виде његови непријатељи да није ни он сам и будала. Па ће после мало да пораде и на љубавном пољу.
Он:
Да је сад свештеник ту да види са каквим ђаволом има посла?!! Не би њега проглашавао за будалу и лудог. Него би му поверовао и помогао би му. Овако ништа. Остао је сам. Да, да.. чудно се понашао свештеник. Уопште не жали због оног писма. Морао је. Не говори му о Богу и спасењу, већ му је неколико пута натуцао (док су говорили и контактирали), како би било добро да оде до болнице, до доктора. И то којег доктора? Онога за главу. Неверник!!! Ништа друго: до то! Уместо да га води на божји пут, да га води путем вере и молитве он га шаље земаљским мешетарима душе, макар они и завршили медицински факултет. Може ли се на факултету научити веровати? Може ли се спознати људска душа и патња исте? Било је то све пре писма. После тога остао је сам. Сад кад му је најпотребније: сам је.
А, свештеник је, руку на срце, јурио колико је могао. Ишао у општинске и социјалне службе, тражио надлежне, молио их да помогну, да га хоспитализују и полече. Видео је којим је путем овај кренуо. Одговарали су му: ''знате ли Ви, Оче, колико људи што свашта причају и који нису потаман ходају овим градом и овом земљом?! Мало би нас остало напољу ако све њих у болницу гурнемо. Нема места, нема хране, и нема сврхе водити их све. Мало се разликујемо више''. Није одустајао поп. Само џабе. Није било ефеката његовог рада. Можда би требало да му пружи још једну шансу, да му сам помогне? А.... не ...еее, после оног писма, никако не! А, и неће да се упетља у компликације које ће неминовно доћи. Мада осећа мало одговорности, зна он да је овај накарадно схватио неке његове речи, да је умислио да треба да се обрачунава Бога ради са неверницима, да је ....
Одлазио је и на пијацу свештеник. Разговарао са ратним другом. Овај је само слегао раменима. Давно не може да утиче на њега. И не долази више овамо. И кад дође само проблеми са њим па овај и не воли да га види. Ипак он живи од тезге. Нема другога посла а има породицу. Ту је да помогне али слаба вајда од тога. После тога, диже и свештеник руке од свега, и ратни друг, само....
А: он?
Он стварно и изистински остаде сам.
А: они?
Везивали су чворове. Платио је. Морао је успут да измишља имена непријатеља својих, јер искрено, није их имао: осим ње. Међу именима помену и стринино име, иако мученица поодавно није међу живима. Шта ће !?, тако му пало на памет на брзину, није се надао да ће и то да тражи. Платио је.
Она:
Питала га је на крају: ''хоће ли макар у пола цене да му издрка ако већ неће све?''.
Он:
Побегао је. Не може још дуго овако: знао је. Све се теже уздржава. Најрађе би јој фикнуо нож и завршио. Само осећа страх како се приближава тај дан. Губи самопоуздања. Лакше је смислити него урадити. Шта ако не буде могао или знао? Шта ако не завршио посао, ако га она савлада? Није баш слабашна. Има снаге.
Али, ово траје већ данима. Она му трује душу. За новац га није брига али се плаши да му не пољуља веру. А највише му смета што је схватио да она хоће да манипулише и психички: ко вештица, и физички: ко курва. Она уопште не одваја те две делатности. То у почетку није знао. Сад има још више разлога да уради шта је наумио. Само има све мање храбрости да то учини.
Они:
Гледали су изнутрице. Казала му је да је врло близу да му пронађе рођаке. Али да се не нада да су живи. Мало је вероватно. Само још мало јој треба. Види да су у некој тмини, само не може још да лоцира где су тачно. Платио је и то.
Она:
Она га је пољубила. Па је бацила изнутрицу на врело уље.
Он:
Већ је губио живце. Није могао више да се претвара и уздржава.
''.... И који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао погребен...''
А: он?
Не, није то могло дуго да траје. Није имао толико снаге да све то издржи. И није више видео сврху да даље то издржава и трпи. Суочио се са злом, видео га ''из прве руке'', није имао више никаквих дилема да није на правом путу. Чему даље трпети? Хаотично му је у глави. Не може да издржи. Ипак, није он баш здрав. Ако би дуже наставио овако постојала би опасност и могућност да и њега ђаво преовлада. И шта после? Он је једини остао на божјем путу у овоме граду. Ако и он изгуби - ђаво је победио. А она зна посао. Не би она њега преварила чинима и бајањем. Духовно је он јак и одређен. Али зато она посеже за оним са чиме постоји могућност да га наведе на лош пут. Она посеже за: пичком! А њему је то још непознаница, не зна колико би дуго издржао. Мада не воли ту ствар, нешто га ипак тера да крене ка њој. ''Тражило'' му се ових дана више него иначе. ''Терало'' га. То је ваљда природно за мушкарца. То је оно чега се плаши. Више него вештичје науке. А и то је нека таква работа.
Тих неколико дана што је издржао у њеном присуству, те приче које је морао да слуша, ти ритуали које је морао да гледа и који су га болели - све је то за њега представљало прави пакао. Посезао је за џепом неколико пута. Али је уместо ножа увек вадио новац. Није имао снаге за тај последњи чин, за коначни ударац. Сто пута је одлучио да уради то баш сада или тада и одустајао. Турао је руку у џеп и вадио паре. Само новац.
А: она?
Њој је опрезност попустила али не толико да не примети да се нешто чудно са њиме дешава. Ама, са њиме се увек дешава нешто несвакидашње али није ово баш то. Приметила је и схватила и шта се назире из џепа, приметила је да његову нервозу, да гура руку у исти и да се бори са некаквим дилемама. Била је сасвим близу истине. Претпоставила је шта може да се деси. Слатке су паре ама сладак је и живот. Не проверава се њој прерано теорија о животу после смрти. Провериће кад дође време, или неће, нема везе - само не би баш сад и одмах. Зато убрза. Узе још мало пара, па му рече: ''да сад мора да чека, урадила је шта је могла, нема више потребе да долази, јавиће му она кад треба и шта треба''.
Она:
''Нека више не долази'', поновила је више пута.
Он:
Мрко је гледао и ћутао. Није му се свидело све то. Нема намере да одустане тако лако. Није тако планирао. Кренуо је руком ка џепу а она позва (пре него је и стигао до бритве) неког и иза паравана се појави један стамени младић. Само се насмешио и показао руком према вратима. Схватио је. Изашао и био више него икад уверен да све мора да заврши врло брзо. Пропустио је силне шансе. Прва следећа која се појави мора да буде одлучујућа. Брзо ће крај.
Уопште није био свестан последица. О њима није никада размишљао. Рецимо: шта после тога. У неку руку у његовој глави се развила теорија да ће бити награђен на крају. О земаљским законима, полицији и затвору, да будемо искрени, ни једном није ни помислио. Изгледа да није ни знао за то. У овоме случају.
Ратног друга није видео одавно. Не уопште није био љут на њега. Зашто би био? Мислите због отказа? Па он је био захвалан на томе. Велики терет му је скинуо. Велико мучење му је представљало то седење иза тезге. Није могао да гледа људе у њиховој жељи да нешто ушићаре, тотално лишеним духовних димензија и аспеката. Зато је отишао до пијаце. Непосредно пре расплета. Није га нашао. Иза тезге је седео неки непознати младић.
А шта је претходило свему томе? Шта се дешавало пре него је она њему почела да узима паре и пре него је заувек прекинуо са свештеником? И најзад шта је претходило ономе истеривању на крају? Звала је полицију. Казала им: ''ено га стоји под мојим прозором целу ноћ''. И то већ неколико ноћи. Има неколико дана гађа њене посетиоце камењем. То су јој пријатељи и рођаци, шта има да их гађа, не ради ништа против закона, има право на посете.
У сну му је дошло. Мора да стане на капију и одбрани макар некога. Док не реши трајно проблем. Није њему лако. Мора о свему да размишља. Мора да се склања од попа који га тера да иде код доктора, мора да замеће трагове ратном другу који га прати и стално му исто говори. Сумња: ратни друг и поп раде заједно. Полиција исто. Она их све држи у шаци.
Целу ноћ је преспавао у упишаној и смрдљивој соби полицијске станице. Само зато што је ударио неког старца који је хтео да води унуку код ње. Неколико пута су га водили у станицу: само зато што стоји под њеним прозором. Она их је звала. То јој касније није сметало да му узима паре.
Кад је свештенику поменуо полицију: овај је полудео. Није разумео његов став да треба да стоји и стражари пред њеном капијом и под њеним прозором. Тада је схватио да мора да промени тактику. Да треба да јој се приближи и удари је директно у главу. Она је крива што га свештеник избегава. После је уследило писмо.
Па онда његови доласци код ње. Све му је опростила кад је видела паре. Мислила је у почетку: ''да тај јадничак није знао како да дође до ње, да је заљубљен, па је то мало показивао на чудан начин''.
Све је то претходило ономе што је претходило. Сад су опет на почетку. И на крају, само што то још не знају. Ни један, ни други, нико. Са једне стране чврста вера и намера да се иста одбрани. Са друге стране похлепа и спремност да се преко свега прође само да би се стекло богаство. Ето то су позиције у овим одмеравањима снага.
А: он?
Он је онај први - зашто га онда нико не разуме? Зар то није очигледно, зар није више него јасно да се он бори за праву ствар, да је на божјем путу и да другог пута нема. Није му јасно. Све то о злу, о вери, о ђаволу, о одметницима вере, манипулаторима, тровачима људских душа, о злу које доноси гатање, врачање и блудничење, све то дакле чуо је од свештеника и монаха. Све су то говорили у цркви, парохијском дому, на предавањима. Он је само слушао и све то искрено прихватио. И сад кад је решио да предузме нешто, кад је схватио да смо борбом може вера да победи зло - сад нема никога за сабом. Чак га избегавају. Сам свештеник му је казао да не будали него да се смири.
Није хтео, (можда није ни могао), да узме у разматрање могућност да нешто није у реду са њиме. Ајде, ако је лоше чуо?! Али је све то што је чуо он касније и прочитао. А књига не лаже - лепо све пише. По неколико пута је читао једно те исто само да би био сигуран. Па зар да пусти вештице да вршљају градом?! Да им дозволи да заводе младост нашу?! Да их увлаче у сатанистичке секте, да их уче да насрћу на родитеље своје, да се дрогирају или да отимају децу?! Никад!!!
Може свештеник да се сложи или не, то је његова ствар, али он неће одустати јер он после свих тих издаја сада има посла директно са Богом. Он сада очекује признање директно од Бога. И ако шта погреши - Бог ће га казнити. Све је просто. Кад нађеш веру. А најтеже је наћи. И поверовати. Мислио је некад. Сад зна: најтеже је одржати веру. Још теже је одбранити.
И дођоше поново ноћ и мрак. Поново студен од хладног вековног камена. И наново промаја пробија кости. Не спава. И да хоће: не може. А хоће. Али не може. Свакако, одлучено је, па сан неће на очи, због латентне несанице која је узрок страха: од камена, од мокрења, од силуете. Сутра ће да заврши. Много пута је исто мислио, са истим наумом легао, сад је сигуран да ће се то и догодити. Неће бити одлагања сем ако не умре до ујутро. Ако и умре: Бог је тако хтео па је опет на истом, на добром путу. Ноћ је а ујутро ће да се раздани.
Ујутро је увек дан. Увече: ноћ. Тако је то регулисано. Покушавао је некад да разазна ''зашто?'' - али му није полазило за руком. Док није поверовао. Кад је поверовао све је било једноставније. На свако питање добио је одговор. Што је дан? Бог је тако хтео. Што је ноћ? Исто тако. Добио је све одговоре. Просветлио се. Али, створило се због тога и по неко ново питање. Остала је нека дилема па и обавеза. Сутра он, зато, даје одговор на то неко питање, одговара на дилему и испуњава обавезу.
Он:
Поручио јој је да се виде. Поново је променио тактику. Хоће да се извини, да се измире. Био је љубоморан, незграпно се удварао, сад је касно да се било шта мења. Али бар могу да се растану ко пријатељи. Шта је било - било је. Он је решио да оде. Одјавио је стан, напуста овај део града, можда и град. Иде несретно заљубљен али такав је живот, време ће излечити ране итд, итд.
Човек просто да се запрепасти откуд му толико енергије и моћи да се трансформише и да влада ситуацијом?! Није био баш у претходном животу познат по томе. Он није могао да регулише своју мокраћу а не нешто друго. А сад, види га? Манипулише људима и осећањима, све плански а не би ли завршио шта је започео. Ми около се питамо?! Он зна. Дао је пуно пута одговор на то питање. Констатовано је и мало пре. Бог му помаже. Тако он мисли. Тако морамо сви да мислимо ако желимо да ову причу чујемо до краја. Јер осетљив је, може да се наљути и да нас напусти пре него чујемо крај. А зашто би губили време ако немамо крај?
А: она?
Њој је, да признамо, лакнуло. Била је оптерећена и уплашена у задње време. Он јој се десио ко елементарна непогода. Ничим изазван и непозван. Само се појавио и почео да ствара проблеме. Највише је плашило и нервирало што није могла да схвати разлог његовог појављивања и делања. Није га изазивала или преварила, није га тражила. Он је деловао самостално, без њеног учешћа, није могла да утиче на догађаје. Једноставно, шта год да је урадила или није, он је био ту. И терао је по своме. Најгоре је што је одмах схватила да он није баш у глави потаман. Не, тачно је то. Она је то знала и док је звала полицију, јер се плашила, и кад су се спријатељили кад му је узимала новац, (јер најлакше је узети новац од лудога), и кад га је истерала, и сада кад хоће да се опросте - она никад није ни за трен посумњала да он није луд сто посто. Једино што је њу по некад доводило у дилему јесте колико је или није опасан?! Кад би она бирала за свој посао само нормалне никад динара од истог не би имала.
Признаје, у једном тренутку, проклети новац је био у питању, помислила је да може да контролише његово лудило. Веровала је да није опасан, да у крајњем случају и ако јесте - она може све то да каналише. Чак је имала и планове са њиме. И дала би му пичке да је хтео и да је добро платио, наравно. Јер своје почетке на магистрали она никада није заборавила. Остало јој од тада: давала се мушкарцима само за паре. Секс јој није представљао никакво задовољство, таман је могла без тога заувек. Огадили су јој јебање прљави Цигани и масне камионџије, што су се ређали на њој младој по неколицина за ноћ. Свако ко је имао нешто пара и ко је исте дао газди кафане могао је да је има. Свако!!!
Она:
Пристала је да се виде и опросте. Као да је хтела да се сама увери да ће да оде, ђаво га однео.
Она је отишла на починак и заспала сном праведног.
Он:
Легао је у постељу, обучен, уморан и убијен ко пребијена мачка. Није му сан на очи хтео. Размишљао је. Није му јасно зашто је сам на свету. Нико га не разуме, то га највише боли. Нико не разуме ни проблем са којим се суочава. Као што га нису разумели цео живот зашто не може да контролише мокрење. Као да је он крив за то. Није сада ни важно све то. Само размишља, ништа друго. Да убије ноћ. Дуга је, проклета била. Само онај коме неће сан на очи зна како је дуга ноћ. Или онај коме сан хоће а он због нечега не сме да спава. Све је у животу копликовано а не би требало тако да буде.
Сутра ће на пут. Пут славе и истине. Сутра он креће на хаџилук. Људи ће га после тога сусретати на улици и говорити му: ''помаже Бог, Хаџи-Методије''. Друм правде и праве вере сутра њега чека. Тако су га учили они што га се сада одричу. Само ноћ да изноћи. Кад сване онда је то нови дан и нова светлост.
''......И који је васкрсао у трећи дан као што је писано...''
Опростиће му сви - кад заврши. Онда ће имати прилике и својим делом и речима да објасни да он није радио ништа друго до слушао црквене оце и пратио црквене књиге. Немогуће је, то себи не може да објасни и питање поставља неколико пута, немогуће је, дакле, да сви они говоре о злу а да нико не жели да се суочи са њиме и стане му на пут. Нико га не разуме. А он је све схватио. Нашао је себе у вери, нашао је Бога у себи, нашао је циљ коме треба стремити. Све је нашао и све зна а опет нико га не разуме. Они лицемери што пуне цркве свакога дана, они што се као моле и посте, они што ништа не предузимају - баш ти га не разумеју и већи су му непријатељи од самих сатаниста. Неретко му се десило да баш такве затекне у своме дворишту где чекају услуге оне гатаре горе, те исте коју ће он сутра да изведе на прави пут. Такви су га лицемери презирали кад је ономад у пуној цркви завапио за помоћ, кад их је позвао да се сви заједно одупру злу. Стали су међу собом да се дошаптавају и да се склањају од њега. Упућивали су упитне и прекорне погледе према свештенику. Најзад, и то је доживео, дечаци из црквеног хора су га фактички изгурали напољу и отели му из руку велики дрвени крст са којим је махао.
Остао је сам на степеницама храма. Осетио је демоне око себе. Схватио је против какве је силе устао. Одлетео је до куће. У мах је добио жељу да још једном прошета по води као некад што је, пре него је постао верник. Можда је и сам крив. Под старе дане је спознао веру. Прву пут се причестио и исповедио као матор човек. И то коме се исповедио: продатој души, ономе што шурује са силама зла?!
Ако је написао оно писмо! Нема ефеката, то види, али: ако, море!!! Остаће за историју да је он упозоравао. Под старе дане се и крстио. Ко зна како је свешетеник чинодејствовао. Претпоставља добро јер тада још нису били у завади. Требао је и то да помене у писму. Требао је да им напише да га је тај антихрист и крстио.
Тек кратко време живи као верник а и то време је суочен са великим изазовима. До скоро уопште није био божје створење а сада мора мач да дигне за веру.
''....и који се узнео на небеса и седи са десне стране Оца...''
А: он?
Он се, уствари, целог живота нечега плашио. Мрака пре свега, па после свега осталог. Мрак је он гледао и споља и у својој глави. Те тмине у глави највише се бојао од свих бесветлости. (Ах, само да сване.... Само да прође ноћ. Да дође светлост ......).
То што се бојао, опет, није крив он. Не жели да се правда али је тако. Криви су они што су га гурнули самога, малога и немоћнога, да лежи испод ћивота и терали га да ту ноћ ноћи. Све да му се те вечери појавио сам анђео он од страха не би знао да га препозна. Мислио би да је то какав демон. Нико му није објаснио зашто је ту, нико му није рекао шта све треба да очекује и кога или шта да види. И он, не знајући, пронашао само страх. Био је дете, треба му опростити.
Сутра ће све грехе из прошлости да оправда. Сећа се да једном свештеник говорио да нема безгрешних него да су само мање грешни они који признају свој грех и који су свесни истог. Сутра ће да се оправда директно код Бога. Не пада му на памет више да му неко посредује па да га превари као што је већ доживео. Биће ратник. Божји. Свети ратник. Свети Георгије. Убиће аждаху.
''....И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја...''
Још само једна једина ноћ коју мора да изноћи негде а против своје воље. Зна да ће негде на пут после свега али нема представу куд ће и како ће то да изгледа. Уопште није размишљао о томе. Он и не зна шта је после, шта је на путу кад крене?! Он само зна да мора да пође а после шта му Бог да. Ставља своју судбину у божје руке и зато не брине шта ће се догодити. Он се плашио док није знао. Сад му је све једно. А опет није. Њему је једино јасна слика самога чина. Једино то зна. Зна шта му је мисија и од прилике зна како ће то да изведе. После чина, после чинодејствовања, (та му је реч прикладнија јер уствари он изводи ритуал), му је већ сада мрак. Тотални мрак. Мрак густи ко длакави створ његове стрине. Мрак мрачни ко црна магија његове комшинице. Мрак тамни као силуета на улазним вратима било чега. Мрак црн ко мозак раком изједен, ко славонско блато, ко шиптарска душа. Ко дно херцеговачке јаме. Ко одежда попа који га мрзи. Ко рђа тезге ратног друга, ко бомба коју има ратни друг а он нема. Ко гавран по чијем му је прелету и грактању она гатала. Ко ова ноћ, ко јутро које следи....
''......И у Духа Светога, Господа, Живототворнога, Који од Оца исходи, који се заједно са Оцем и Сином обожава и слави, Који је говорио кроз пророке...''
Разумеће га једнога дана. Кад им свима буде боље од дејстава његовог чина. Захваљујући њему кад све пође на боље. Свако да убије по једно зло и ето благостања на кугли земаљској. ''Свако да смлати по једног неверника и настаће Ново Царство!!!''. То је он говорио и викао оног дана у цркви кад су га изгонили из ње и кад су му крст отели. То нису хтели да слушају кад је пробао да их пробуди и поведе. Није он тражио помоћи за свој чин. То он може и хоће сам. Он је тражио од њих да свако пронађе неко своје зло и уништи га. Разумеће га и они. Само, да не буде касно. Тешко да ће он коме опростити. Нека учи вера супротно, ипак неко мора да плати његове патње.
Разумеће га и ОНА. На другом свету, додуше. У паклу док се буде пекла а он буде уживао у благодетима раја. Па ће да јој се смеје. Схватиће да је за њено добро дреждао под њеним прозором. Покајаће се што је звала полицију. Биће му захвална што га је ипак после тога примила. А платиће и што јој је новац мозак попио. Што је хтела да вади трошак и губитак од њега за оне које је он отерао са капије и из дворишта. Највише ће се кајати што га је истерала и искомпликовала му намеру да је убије редно и како требује. Што му је нудила ''ону'' ствар - то ће посебније да плати.
''.....У једну, свету, саборну и апостолску Цркву....''

Бритва да му буде при руци сутра. То је најважније, то је поука коју је извукао из претходног неуспеха. Изгубио је много времена док је покушавао да је извади. Сад ће у рукав да је тури, па само да му исклизне на длан. И ако се посече, нема везе. (Ко зна, можда јој Бог опрости зато што страда од праведника. Он неће да се меша у те послове. Грехови су тешки али.... Можда имадне среће...).
И поп треба да се постиди кад све буде готово. Да га моли за опрост. Зато што му није веровао и што му није помогао. А то је његова дужност и посао био. Он само зна да прича а кад треба испричано у дело да се спроведе онда ништа. А он лично, Методије главом и брадом, баш њега избавља из њених канџи.
Ратни друг је добар човек - њему ништа не замера, па самим тим нема ни шта да му опрашта или не. Он брине о другима. Никад њега не би издао. Заједно су и ратовали. Колико је само телевизора и разне технике спасао за време рата код њих доле. Све то да би сачувао власницима и вратио им после. Да неко не украде или запали. Он му је помагао толико пута.
''...Исповедам једно крштење за отпуштање грехова...''

Да 'оће мало сна на очи. А да се пробуди сув. То би му била довољна награда за праведно дело које ће учинити. Умор не осећа, ако умор није ово што га стално боли глава?! Чини му се да ова ноћ никада неће проћи.
''.....Чекам васкрсење мртвих...''
Онда је заспао.
''........И живот будућег века...''
Ништа није сањао.
''....Амин''.
Ујутро се пробудио упишан и усран. Није се прао. Није имао времена. Сувише је дуго чекао на овај час да би га сада одлагао глупостима. Само се обрисао пешкиром и променио гаће. И пожурио низ двориште да једном већ заврши. Није му било нелагодно због прљавштине и није му сметао смрад. То је зато што ништа није осећао.
Он:
Попео се уз степенице и покуцао на врата.
Она:
Отворила му је у спаваћици са огрнутом кућном хаљином која је више откривала него скривала. Хтела је тим приступом да га мало опусти. Издржао је само кроз ходник до собе. Није јој дао времена ни да осети његов смрад. Изб'о ју је до смрти. Рекло би се: искасапио је. Није жалио снаге. И није осећао ништа. Чак ни задовољство. Онда је лег'о на њу и онако мртву је обљубио. Ово задње није планирао. Дошло му само.
''Зашто си ово урадио ?'', питали су га полицајци, сви редом.
Он је седео на дивану, поред ње крваве, такође сав крвав. И још приде: усран.
''Урадио сам то Бога ради и вере ради. Да станем Сотони и неверништву на пут. Тако су ме учили у цркви, тако ми је говорио свештеник, тако ми је Бог рекао...'', одговорио им је свима редом.
Они:
Нису га разумели. Млад полицајац, можда први пут суочен са овако нечим, добио је жељу да га стегне за врат и удави лудог. Није то учинио. Отишао је напоље и исповраћао јутрошњи оброк. Нису га, дефинитивно, разумели.
Црква се преко својих органа оградила од свега тога. ''То је дело болесног ума а не верника...'', стајало је у саопштењу.
Нису га разумели ни после неког времена кад је у затворској мензи избо виљушком неког Хаљитија. Нису га разумели па су га послали у самицу. А можда је требало у болницу?! Давно је још свештеник говорио да је њему место у болници. Али... није могао тамо да не би остали похрлили за њиме .
''То је националистички варваризам'', грмео је службеник невладине организације Сетар Сетровић, који је ето случајно заступа Хаљитија. Искасапљену комшиницу са спрата није имао ко да заступа. Она је своја права изгубила на магистрали када је истом морала да шпарта трбухом за крухом. ''Код нас националне мањине и кад неправедно затворе, убијају по затворима после...'', настављала је причу Сетрова шефица и од скора љубавница, (силом прилика). Два сата су њих двоје говорили о томе на телевизији. Ратни друг је све то посматрао и сутра на пијаци правио рекламу од тога. ''Он је код мене радио..'', говорио је муштеријама. ''А ономе сам телевизор поклонио'', настављао је. Слабо су му веровали.
Хаљити се опоравља а Сетровић апелује на Председника државе да га после оздрављења и лечења на ВМА: амнестира. ''Док год има у нашим казаматима'', (та му се реч нарочито свиђала), ''политичких затвореника од одласка у Европу нема ништа'', завршио је Сетровић који се словио као ''европски човек'' у неким круговима.
Какве везе ово има са нашом причом? Никакве. Можда има са неком другом. Ова прича и онако нема више смисла. Ратни друг га је сахранио после месец дана. Једноставно му је ''пук'о'' мозак од величине тумора.